Ljudi se jako često ponose nekom osobinom njihove ličnosti koja im stvara najveće problem u životu, nečim što je najbolesnije u njima.

neuroticni ponos1

Autor: Nebojša Jovanović

Iako se bavim psihoterapijom tri i po decenije, i toliko toga sam čuo od ljudi da sam počeo da verujem da me ništa više ne može iznenaditi, i dalje sam fasciniran time koliko naš um može da bude neverovatan iluzionista i da nas ubedi u to da stvarnost nije stvarnost. Ono što zovem neurotični ponos je jadan od najčešćih i najčvršćih dokaza u iluzionističke moći našeg uma. Ljudi se jako često ponose nekom osobinom njihove ličnosti koja im stvara najveće problem u životu, nečim što je najbolesnije u njima. Jedna izreka kaže: “Budala se ponosi onim čega se pametan stidi.” Ljudi se, čini mi se, mnogo ređe tako intenzivno ponose onim što stvarno jeste za ponos. Ono što me još više zbunjuje je činjenica da ni ja, koji sebe smatram razumnim čovekom i ne mislim da sam budala, prepoznajem u sebi to da se ponosim nekim aspektima sopstvene ličnosti koji su načisto budalasti. Počeo sam ozbiljno da razmišljam o tome da će me ostaci neurotičnog ponosa u meni ubiti. Ne preterujem. Evo zašto to mislim:

Ponos na nedostatak straha (Pazite da vas ne ubije) 

Prepoznao sam taj svoj emocionalni defekt odavno. Kado osoba koja se decenijama bavi dubinskom psihoterapijom znam i to da taj moj defekt ima ime – da je to odbrmbeni mehanizam koji se zove negacija i da spade u primitivne odbrambene mehanizma. Da, znao sam da imam nešto primitivno u sebi. Nije normalno da osoba nema nikakvu reakciju straha u opasnim situacijama, posebno onima koje su opasne po život. A ja nemam nikakvu reakciju straha u situacijama opasnim po život. Potpuno sam miran, čak opušten. To, naravno, nije normalno. Svestan sam da sam bio ponosan na takvu svoju nenormalnost. Pre neki dan sam imao ozbiljnu saobraćajku, auto mi je potpuno uništen (nisam kriv, naleteo sam na led na autoputu, i bilo je 7 saobraćajki na tom delu puta za pola sata). Moja supruga je bila sa mnom u kolima. Nismo bili povređeni ni ona ni ja. Nisam osećao nikakav strah ni tada, ni kasnije, ni sada dok ovo pišem. Gotovo ista situacija se desila pre nekih 17 godina. Cela porodica mi je bila u kolima, zajedno sa kerom. Automobil potpuno uništen. Svi zdravi i čitavi, a ja “mrtav ladan”. Zar nije trebalo da se ozbiljno zabrinem za sopstveno zdravlje? Naravno. I brinem se, racionalno, ali se, na žalost, ne plašim.

Osećao sam ponos na svoj defekt, i čak sam ga racionalizovao negde u svojoj glavi nazivajući to “neustrašivost”. Pa, ime mi je Nebojša. Zar nije normalno da se ne plašim. Pametan čovek bi se toga, svakako, stideo. Ni to nije sve (što bi rekli oni sa multilevel reklama), čak sam primetio u svom umu i misli tipa “Neće grom u koprive”, ali i još luđe: “Ja imam neki poseban dil sa Bogom (kao neki miljenik) i nema šanse da se meni nešto desi, pa ni onima koji su moji ili su oko mene…”, kao da ih čuva nekakva moja posebna veza sa Bogom. Što je najluđe, stvarnost mi je uvek potvrđivala da ta moja suluda misao nije suluda. Ako ne računam predmete, automobile, materijalne štete ( što je meni, suštinski, nebitno), sve je uvek bilo u redu, nikome nikada u takvim situacijama, pored mene nije “falila ni dlaka sa glave” (ajd, po neka sitna ogrebotina). Moj nesvesni um je “izvukao statistiku” prema kojoj sam ja neuništiv, a svi pored mene zaštićeni. U to ne računam prirodnu smrt, samo zaštićeni od nesreće.

Takav odnos imam i prema stvarima koje bi mogle biti potencijalno opasne po moje zdravlje: pušim, ali sam uveren da to meni neće naškoditi. Volim da jedem nezdravu hranu jer je ukusna. Osećam nekakav ponos što “živim po nekom svom meraku”, a ipak sam zdrav (opet mi stvarnost potvrđuje da sam u pravu). A šta ako je sve to samo slučaj. Ako nisam nikakav božiji miljenik, niti neuništiv, nego samo blesan koji je, igrom slučaja, imao sreće? Moj zdrav razum se, i pored zavodljivih iluzionističkih predstava mog nesvesnog dela uma, ipak odlučuje za realnost koja nije baš tako spektakularna i kojom se neću ponositi. Smrtan sam i razboljiv, te sam rešio da se čuvam zdravim razumom (ako me već strah ne štiti). Za početak, ostavljam cigarete i smanjujem brzinu u vožnji.

Ponos na bes

Često sam radio sa ljudima koji imaju problema sa kontrolom besa, koji čak dođu na terapiju zbog problema koji im nekontrola besa donosi, a koji su, u dubini duše svoje besne, ponosni na taj aspekt svog karaktera. Negde u sebi ponosni su na to što “nemaju dlaku na jeziku”, “što uvek govore istinu”, “što sa njima znaš na čemu si, ne rade iza leđa…”, što su “otvoreni”, “strasni”, “ne podnose nepravdu”, otvoreno i agresivno “napadaju zlo kad ga vide u ljudima”… kao neki gnevni i pravedni anđeli. Kada im, na primer, njhov bes ugrožava brak, kada se tuku ili vrište pred decom, oni jednostavno “moraju da kažu istinu, da isteraju pravdu…”. Oni nisu “potuljeni” kao suprotna strana… pa nek deca vide ko je kakav. Uvereni su da jasno vide istinu koja ne može biti drugačija od one koju oni vide. Nešto je ili tako ili nije tako, crno-belo. Ne podnose “sivo”, kompleksne istine u kojima nema baš tako jasne i oštre podele na dobro i zlo. Prema svom viđenju oni “ne zamagljuju istinu”, “jasno vide”, “u pravu su”… Gledano sa strane: zadrti su, kategorični, prezahtevni, ne vide drugu stranu medalje, egocentrični su, misle da su uvek u pravu, napadaju i povređuju druge, ne izvinjavaju se jer “nemaju za šta”…

Često pitam ljude sa takvim ponosom: “Šta mislite, da li biste mogli da svoj odnos sa mužem (ili ženom) lakše sredite kad ne biste tako često besneli, vređali, vrištali, kritikovali…”. “Mislim da bih, ali osećam da bih to doživela kao neko uvlačenje, manipulaciju dodvoravanjem, foliranje, prihvatanje nepravde, dozvoljavanje lošeg… I da bih tako izdala sebe, neke svoje vrednosti…”. To važi i za odnos sa decom. Obrazlažu kako im je važnije da im, onako besni, “kažu pravu istinu u oči” (posebno kad su tinejdžeri), ukažu na to šta je moralno, šta se sme, a šta ne sme…pa makar zbog toga kuća u kojoj žive izgleda kao “luda kuća”, ali je Pravda zadovoljena. Ponekada se pitam da li im je bilo ko dovoljno vredan da dovedu u pitanje svoj neurotični ponos. “Oni su takvi, i ponosni su što su takvi”. Amin.

Ponos na žrtvovanje i nedostatak besa

Često sam imao priliku da radim sa ljudima koji su depresivni, ili jako anksiozni i dolaze zbog toga na psihoterapiju. Kada me upoznaju sa svojim načinom života, ne retko čujem priču o preteranom žrtvovanju za druge, “služenju” mužu, deci, roditeljima… nedostatku životne radosti, vremena i energije za uživanje, za sebe… trpljenje, trpljenje… ne ljute se, nisu besni zbog toga… samo su, nekako, malo ucveljeni i turobni. Kad još malo zavirimo unutra, otkrijemo da su na to i ponosni. Niko ne može toliko da trpi zarad ljubavi prema nekome kao oni, “sveci” koji daju ne tražeći ništa za uzvrat, oni koji razmaze decu i partnere, dobijaju nezahvalnost, budu nečije “krpe”.

Otkrivamo veličinu u tome. Oni koji besne i zahtevaju su, zapravo, loši. Oni koji primaju usluge su, takođe, loši, nezahvalni paraziti, lenčuge, lezilebovići… A oni koji daju, trude se, služe, trpe, ne traže ništa… imaju u sebi svo dobro ovoga sveta. I ponosni su na to. Muževi (ili žene) su loši, deca su loša… žrtva je dobra. Žrtvovanje i podčinjavanje je sjajan način da se drugima oduzme dobrota, a da se, pri tome, čovek ne oseća agresivnim. Žrtve su veoma agresivne osobe, ali one to ne osećaju. Ne osećaju agresiju, pa su, dodatno, i na to ponosne. One se ne ljute kao oni besni i obesni za koje se žrtvuju. Žrtvi baš dobro dođe kao partner neko ko je ponosan na svoj bes. “Nađe rupa zakrpu”.

Neverovatno je na šta sve čovek može da bude ponosan. Još je neverovatnija na šta sve čovek može da ne bude ponosan.

Ponos na glupost

Neverovatno je na šta sve čovek može da bude ponosan. Još je neverovatnija na šta sve čovek može da ne bude ponosan. Sve što je ljudsko nije mi strano, prihvatam ljude takve kakvi jesu, samo ne mogu da naučim da mi ne bude žao kada vidim kako umemo da budemo ponosni na gluposti u svom karakteru, a da pri tome ne vidimo ili ne cenimo dovoljno ono na šta bismo stvarno mogli da budemo ponosni. Zašto se ljudi ponose onim na šta ne bi trebalo da budu ponosni, a ne ponose se onim na šta bi trabalo da budu ponosni?

Zašto postoji i opstaje neurotični ponos?

Svaki dan tražim odgovore na ovo pitanje kod svojih klijenata, jer neurotični ponos je jedan od najozbiljnijih otpora promeni. Zbog neke karakterne osobine ljudi imaju problem u životu, odnosima, roditeljstvu. Oni bi da problemi nestanu, ali ne bi da se odreknu osobine koja izaziva problem, jer su ponosni baš na tu svoju osobinu. Nešto slično kao kad bi neko hteo da se izleči od neke zarazne bolesti, ali mu teško pada rastanak sa bakterijama ili virusima za koje se, eto, jako vezao za vreme bolesti. Toliko se vezao da mu je teško čak i da prihvati da su ti njegovi slatki mali drugari izazivači bolesti. Oni su postali deo njega, pa oseća da bi, gubeći njih, izgubio sebe. Zato psihoterapija ume da potraje dugo. Neurotični ponos se ne da. Zašto je on tako jak da bismo zbog njega, kao neki zavisnici, pristali da uništimo mnogo toga što nam je vredno?

Zbog neke karakterne osobine ljudi imaju problem u životu, odnosima, roditeljstvu. Oni bi da problemi nestanu, ali ne bi da se odreknu osobine koja izaziva problem, jer su ponosni baš na tu svoju osobinu.

Spasio nas je kad smo bili mali

Odgovor na ovako teško pitanje je, naravno, veoma kompleksan i zahtevao bi puno strana. Pokušaću, međutim, da ga skroz pojednostavim, po cenu gubljenja bitnih aspekata i objašnjenja, dajući samo osnovu, kostur psihodinamike ove pojave.

Ta neurotična osobina na koju smo ponosni spasla nas je kad smo bili mali. Ona je bila najbolji mogući oblik adaptacije na sredinu u kojoj smo odrastali koji smo mogli da smislimo. Taj oblik adaptacije je bio najmanje zlo, način na koji smo mogli da izbegnemo neprijatnosti, bol, poniženje, nevoljenost… da dobijemo najviše zadovoljstava, prihvatanja, priznavanja…

Naučili smo da budemo takvi u našoj porodici, tražeći svoje mesto u njoj, u školi, među vršnjacima… naučili da tako najbolje prolazimo, da nas tako poštuju, ili da tako uspemo da isteramo svoje, ili da dobijemo ljubav, ili da smo tako najsigurniji, da nas najmanje maltretiraju… Da se isplati. Naravno, te osobine imaju svoju cenu, ali ona nam je izgledala manja nego korist koju nam donosi.

Ljudi su ponosni na nešto u sebi što imaju mnogo više ili manje u odnosu na druge. Na neku svoju ekstremniju osobinu (videli smo, na primer, da i ekstremno besno ponašanje i ekstremna tolerantnost mogu biti izvori neurotičnog ponosa). Zašto bi neko bio ponosan na nešto što ima kao i svi ostali. Ta ekstremnost ih čini, u njihovim očima, interesantnima, posebnima. Upravo te aspekte sebe doživljavaju kao vredne da se “o njima snima film ili piše roman”. Ko će još da piše roman ili snima film o normalnima? Šta tu ima interesantno.

Svaka mu čast, samo što je zastareo

Jedan od razloga zbog kojih se ljudi opiru promenama je to što veruju da bi morali da se “odreknu starog sebe”, da nešto “bace”, “pobede”…Stvarno bi bilo nepravedno i nezahvalno kada bismo “islužene radnike” i “stare borce” odbacivali, odricali ih se sa gnušanjem. Kako neurotični ponos koji je bio naš spas da prezremo i odbacimo…našeg starog druga, diku, izvor vrednosti… Ne, ne ide to tako. Neurotični ponos se šalje u penziju sa svim počastima i priznanjima za zasluge koje je imao u našim adaptacijama na sredinu u kojoj smo rasli. Stari modeli se čuvaju u muzejima, iako su novi daleko efikasniji. Oni su priča o razvoju nečeg novog, bitan deo identiteta. Sada smo odrasli, jači, sposobniji, nezavisniji…te ne moramo koristiti emocionalno skupe načine adaptacije na sredinu. Vreme je da naš neurotični ponos ode u zasluženu penziju. Slava mu.

Nađite ga u sebi i penzionišite uz sve počasti. Kako da ga nađete? Pa, na primer, pitajte ljude koji vas najbolje poznaju, a dovoljno vas vole i poštuju da to hoće da vam kažu, šta im najviše smeta kod vas, a vi uporno ne menjate. Razmislite zašto to ne menjate. Da li ste, možda, negde u sebi ponosni na tu svoju osobinu. Zašto vam je ona toliko potrebna? Kako ste naučili da budete takvi, da se to isplati? Ima ga svako. Ja sam svoj priznao javno, a vi možete makar sebi. Dobro će vam doći.

Upravo to vam želim u novoj godini: da prepoznate i penzionišete svoj neurotični ponos, ako ga imate. Ako ga nemate… hm… hm… želim vam da razvijete malo više samosvesnosti.

Psihoterapijske teme

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU