790x450ida sabo

Izvor fotografije: N1

Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), i to masovnim učešćem – sa oružjem u ruci, izborile

Ida Sabo je rođena 6. 07. 1915. u Pečuju (Austrougarska), umrla 24. 11. 2016. godine u Novom Sadu . Kao trinaestogodišnjakinja je postala tekstilna radnica, a zatim je radila u jednoj subotičkoj štampariji. Rano se priključila radničkom i sindikalnom pokretu učestvujući akcijama i štrajkovima Ujedinjenih radničkih sindikalnih saveza Jugoslavije /URSSJ-ovih sindikata/. U Savez komunističke omladine Jugoslavije je primljena 1934. Zbog političke aktivnosti morala je da ode iz Subotice. Otišla je u Ljubljanu gde je primljena u KPJ 1939. Obavljala je dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu. Pripada grupi komunista koji su organizovali ustanak 1941. i Narodnooslobodilačku borbu. Uhapšena je 1942. ali je ubrzo puštena iz zatvora. Priključila se slovenačkim partizanima, gde je do završetka rata obavljala odgovorne partijske zadatke: članica i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, članica Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju, članica Okružnog komiteta KPJ za više okruga, a zatim i u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Slovenije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. Posle oslobođenja obavljala je odgovorne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima prvo u Sloveniji, a zatim u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Birana je za poslanicu Narodne Skupštine Srbije, Skupštine SFRJ i Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine, gde je u periodu 1963-1967. obavljala dužnost potpredsednice. Birana je za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine (1946). Obavljala je i druge odgovorne dužnosti u Savezu udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije, Saveta Federacije. Za svoj rad je višestruko odlikovana: Ordenom za hrabrost, Ordenom junaka socijalističkog rada, Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.

Objavljujemo ovaj intervju pred godišnjicu smrti, a koji je radila Gordana Stojaković 2006. godine.

Recite nam nešto o položaju žena u Vojvodini i platformi KPJ u odnosu na „žensko pitanje“.

Kada govorimo o položaju žena treba se vratiti u nazad. Poznato je da su žene u vreme stare Jugoslavije bile neravnopravne, drugorazredne u odnosu na muškarce, da su im postavljali staratelje kad bi muž ili otac umro. Nisu se mogle starati o sopstvenoj deci. Inače, u ovoj bogatoj Vojvodini je bilo strahovito mnogo sirotinje i nezaposlenosti. Bilo je malo fabrika i te koje su bile imale su najviše pedeset, šezdeset radnika. U nekima su radile većinom žene, recimo u Hartmanki iz Subotice koja je izvozila živinu i perje. Tamo su žene bile nemilosrdno izrabljivane i iskorišćavane, čak su i batine dobijale.

Pre II svetskog rata je bio ogroman broj seoske sirotinje i jako malo intelektualki jer ženama, u suštini, školstvo nije bilo dostupno. Još su u Vojvodini, Hrvatskoj, Sloveniji neke i dospele do srednje škole, ali imali smo krajeve u celoj Jugoslaviji, posebno Bosna, Makedonija, Kosovo, pa južna Srbija, gde žene nisu išle u školu. Znam da su na Kosovu očevi tukli žensku decu da ne uče, da ne bi završavale razred, da bi padale razred. Postojalo je jedno užasno shvatanje o ženama.

U Vojvodini, pored svog bogatstva, harala je tuberkuloza. Mi koji smo bili uključeni u napredni, revolucionarni pokret, nismo imali zadatak samo da govorimo o potrebi borbe sveukupnog naroda koji je bio potlačen, nego smo imali zadatak i zdravstvenog prosvećivanja. Imali smo u svojim redovima i lekare koji su nama držali predavanja o zdravstvenoj zaštiti, borbi protiv tuberkuloze, o borbi za normalan, zdravstveno siguran porođaj, jer kod porođaja su žene masovno dobijale sepsu. Veliki broj žena je rađao kod kuće, često i bez babice. To je privuklo veliki broj žena.

Ne samo u Vojvodini, već u celoj zemlji pokret žena za ravnopravnost bio je veoma jak i to zahvaljujući Komunističkoj partiji Jugoslavije. Poznato mi je da su se prikupljali potpisi za ravnopravnost žena, pre svega za pravo glasa žena.

Borba za ravnopravnost žena počela je daleko, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan, ponižavajući položaj. U mnogim kućama je bila nesreća kad bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja. Zaostalost je bila velika kad je u predratnoj Jugoslaviji preko 90% ljudi bilo nepismeno, kad smo imali svega jedan autoput, onda se može zamisliti kakva je bila i zaostalost. Zato smo posle rata mnogo radili na prosvećivanju žena. Formirali smo analfabetske tečajeve, čitalačke grupe, da bi se žene opismenile.

Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), i to masovnim učešćem – sa oružjem u ruci, izborile. One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani. Oko 620 hiljada žena je aktivno učestvovalo u borbi, to znači i u gradovima, i moram da kažem da je bilo daleko teže biti u gradovima nego u partizanskim jedinicama. Iskusila sam i jedno i drugo i odahnula sam kada sam otišla u partizanske jedinice.

Bila sam u Sloveniji tokom II svetskog rata. U Ljubljani je tada bilo preko šest stotine dece do dve, tri godine, čiji su roditelji morali da ih napuste, jer su Gestapo i OVRA, italijanska obaveštajna služba, tragali za njima. Briga o deci je bila organizovana akcija. I to su radile žene na čelu sa majkom književnika Ziherla. Ona je brinula o svoj toj deci i nijedno dete nije bilo otkriveno. Ali moram reći da su morali biti premeštani skoro svake nedelje u drugu porodicu. Zahvaljujući tome da je preko 90% Ljubljančana bilo za Narodnooslobodilačku borbu, to nije bio toliko težak zadatak.

Žene su bile herojke. Blizu Ljubljane, ima jedno brdašce, mislim da se zove Sv. Petar. Tu je bila jedna mala crkvica u kojem je bio jedan pop koji je organizovao mučilište dole u podrumu. Tu je 7000 ljudi pobijeno uz njegovu pomoć. I posle rata, počelo mu je sudjenje, ali živih svedoka nije bilo. Javila se jedna žena. I kaže mu: Da li me se sećaš? Ja sam bila pred porodjajem. Klečeći sam te molila da me pustiš da rodim pa me posle streljaj. Ne, ti si naredio tom mladom belogardejcu da me strelja. On me je odveo i reko – pucam u vazduh. Reći ću da sam te bacio u reku. Beži i skloni se da te uopšte niko ne vidi jer ćemo i ti i ja stradati. I onda je ona pokazala jednu šumicu gde su bile mlade jelke, a pod svakom jelkom je bio grob. Kad su otkopali grobove u svakom je bilo po deset, petnaest ljudi zakopano. Bilo je i drugih primera herojstva žena. Sećam se Vide Pregar radnice u jednoj ljubljanskoj fabrici suđa. Italijani su 1941. opkolili fabriku i počeli pretres. U jedan pisaći sto podmetnuli su letak. Bilo je to radni sto jedne vrlo mlade devojke, Vide Pregar. Italijani su skupili sve radnike i pred njima su osudili Vidu Pregar na smrt. To se desilo ujutru. U podne su joj rekli da izda sve za koje zna da su u Narodnooslobodilačkom pokretu. Ona je to odbila. Zatim su joj rekli da klekne i moli ih za milost i da će je tada pomilovati i poslati u logor. Vida Pregar je odbila da klekne i da ih moli. Posle podne su je izveli i stavili pred zid i pokušali da joj vežu oči. Nije im dopustila. Ja se vas ne plašim da gledam u oči, a vi se plašite da mene gledate u oči. Jedan vojnik je odbio da puca u Vidu Pregar. Stavili su ga pored nje i zajedno streljali.

Sećam se i herojstva Zore Krdžalić-Zage. Njoj i njenom suprugu je javljeno da se hitno sklone jer ih je nemačka tajna policija otkrila i dolazi po njih. Zora Krdžalić nije imala vremena da se spakuje već je samo javila rođaki da dođe po jednogodišnjeg sina. U parizanima je kasnije saznala da je dete na sigurnom mestu. Mislim da je to bilo veliko herojstvo. Bilo je mnogo primera herojstva žena tokom NOB-a.

O Narodnooslobodilačkoj borbi je dosta pisano. Reći ću samo da su žene obezbeđivale sve što je potrebno partizanima: odeću, obuću, hranu, lekove, baze za ilegalce. Posle oslobođenja čertdesetšeste sam se vratila u Vojvodinu, u Suboticu. Išla sam da vidim šta se dešava sa mojom porodicom koja je ostala ovde. U Subotici su bili moja majka, brat, snaha i njena ćerka. Moj prvi muž, Kovač Janoš, je poginuo u poslednjim danima borbe za oslobođenje u Sloveniji. Bio je Vojvođanin, Mađar. Proveo je četiri godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici kao komunista i četiri godine u ratu. Poginuo je 2. aprila 1945. Došla sam da i njegovim roditeljima saopštim da nije više živ. Sa nama je bio i Paško Romac, a išli smo kolima odavde iz Novog Sada. Kad smo došli blizu Subotice, Miha Marinko mi je rekao: Jel' ti kuca srce?

Paško Romac je pitao: A zašto da joj kuca srce kod Subotice?

Ona je iz Subotice.

Šta, nije Slovenka?

Rekoh: Ne, nego Mađarica.

Nikad se nisam nacionalno izjašnjavala, jer meni je bio važan čovek, bez obzira koje nacije i vere bio. I tako sam se ja, na zahtev iz Vojvodine vratila. Nisam radila na liniji AFŽ-a, ali sam znala šta su radili.

Posle oslobođenja udala sam se za Filoksisa Kozmidisa, poverenika grčkih partizana koji su bili smešteni u Bujkesu (mislim da to danas Gakovo). On je postao pravi Novosađanjin, kao i njegovi sunarodnici u početcima nastanka grada. Sa njim imam dve kćerke koje su zahvaljući svojim sposobnostima i socijalizmu postale doktori fizike.

Ne zna se šta je bilo teže. Boriti se za vreme rata s puškom u ruci, ili posle rata za ravnopravnost, za shvatanje da žena treba da prodre u sve pore društva, da žene treba da idu u školu, i to masovno, da joj se otvore svi prostori. Teško je bilo boriti se protiv zaostale svesti i svatanja, to nije bilo jednostavno.

Žene su nosile feredže u Makedoniji, Bosni, na Kosovu. U Srbiji su mlade devojke od dvanaest godina udavali. Roditelji bi zakazali svadbu, udali bi je kao devojčicu a zatim su je u porodici koristili svi muškarci dok ne sazri.

Moralo je biti i zdravstvenog prosvećivanja, i osnovnog obrazovanja. Organizovali su se kursevi za žene, da se opismene, organizovale su se ekipe – i to zahvaljujući AFŽ-u, ekipe lekara, prosvetnih radnika, raznih stručnjaka. Zatim se išlo od kuće do kuće i to u Makedoniji, Bosni, pa i u Srbiji, jer žene nisu izlazile iz kuće. Učili su ih osnovnoj higijeni, pravilnom načinu života, i da se skidaju feredže. To je bila jako velika borba, a nju su uglavnom nosile žene. Ne zaboravimo, ova zemlja je izišla iz rata i sve zemlje koje su izišle iz rata imale su glad, gladovalo se. U Jugoslaviji nije bilo gladnih, ni u najzabačenijim krajevima. Nije bilo obilja, nije bilo dovoljno, ali nije bilo gladi zahvaljujući otkupu koji se danas mnogo psuje, a ne zna se da je to bilo organizovano da ova zemlja i narod ne bi gladovali. Nije bilo izobilja u Vojvodini i u krajevima koji proizvode, ali ni u Crnoj Gori, Makedoniji nisu gladovali. I tu je AFŽ jako mnogo nosio na leđima. Najveća bitka se vodila da ženska deca idu u školu. I to se budno, budno pratilo.

U predratnoj Jugoslaviji, žene koje su bile zaposlene, čak i intelektualke imale su skoro pola plate od svojih kolega. Posle rata mi smo se zalagali da za isti rad svi isto primaju, bez obzira na pol, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veru.

Nismo imali laka vremena. Imali smo 48-mu, kad su nam na granici bili ruski vojnici. Onda je trebalo obezbeđivati vojsku, trebalo je ponovo brinuti o njima, da se odbrani ova zemlja. Ja se ne slažem sa svim onim što se dešavalo na Golom otoku. Mi smo birali slobodu, jer smo se za nju sami izborili, to nam nisu Rusi doneli. Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema, i nije bilo savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je brisana vekovna nepravda prema ženama.

U Budimpešti je bio održan jedan okrugli sto. Šteta što nije održan i ovde. Tema je bila – kad je počela neravnopravnost žena. I jedna žena je rekla da je počelo od Biblije. Rečeno je da je bog ženu stvorio od rebra i da je prvi greh napravila Eva, rečeno je da se beži iz Sodome i Gomore i da se niko ne okreće, ali okrenula se žena i postala kip od soli. Tu je počela neravnopravnost, a najveća neravnopravnost je počela sa privatnom svojinom. Kad je gospodar hteo da ima sigurnog naslednika. I ja mislim da smo mi danas otišli korak nazad, iako vidim da neke stranke nešto pokušavaju i pojavljuju se neke žene, i pametne žene moram reći, ali, nema ih na najistaknutijim mestima. Za to smo se i mi morale boriti.

Posle rata smo imali jako mali broj intelektualki. Imali smo jedan dobar broj radnica koje su bile obrazovane, jer je bilo naređenje iz Partije da se obrazujemo. Ja verujem da sam pročitala mnogo više nego mnogi fakultetski obrazovani ljudi, ali ne samo ja. Čitali smo Dostojevskog i Tolstoja i Zolu... Bilo je obrazovanih žena, bilo je borbe da žene više dođu do izražaja, ali je često bilo teško boriti se protiv zaostalih shvatanja.

Bila sam jednom predsednik Komisije za pomilovanje Predsedništva Jugoslavije. Najveći broj osuđenika, posebno Albanaca, bili su silovatelji žena. Bila je i jedna žena osuđena na 20 godina robije jer je ubila muža, tasta i dva muževljeva brata. Imala je četrnaest godina kad su je takoreći prodali u muževljevu kuću. I kad je dozrela bilo joj je dosta jer je prvo počeo tast da živi sa njom, pa braća, pa muž. Ona je jednog dana uzela pušku, pobila ih je i ranila svekrvu jer je i ona znala za to. Ja sam tada rekla da bih je momentalno pustila, jer ako je prema nekome izvršen zločin, izvršen je prema njoj. Prvo su joj umanjili kaznu za pet godina, pa posle su opet umanjili. Nije odležala mnogo, ali hoću da kažem kako je bilo teško boriti se protiv prave zaostalosti. Kad je meni jedan drug rekao: Pa zašto ti tolko strogo gledaš na ta silovanja? Ajde, rekao je, ne mora baš sve u braku da bude. Odgovorila sam: Imaš li ti ćerku, šta bi ti rekao da sad tvoju ćerku neko siluje? Onda je zaćutao. Mislim da takih shvatanja o ženi i sada još ima mnogo, a posebno što se danas društvo nalazi u jednom takvom periodu kad se najmanje vodi briga o tome kakav je položaj žena i majki. Jer, kad žene imaju loš položaj mislim da ispaštaju deca i celokupno društvo koje zaostaje i ne može napredovati ako polovina stanovništva nije zaštićena.

Recite nešto o vašem radu u radničkom i komunističkom pokretu pre II svetskog rata.

Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut a uveče sam se vraćala, uvek peške. Bila sam zadužena za rad sa omladinom, među kojima je bilo omladinki. Radili smo u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje, a oni su meni dali ogromnu lubenicu da pokažu koliko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde sam je mogla sakriti, jer nisam mogla da je nosim do Subotice.

Omladina je bila dobro organizovana, ne samo Tavankut nego u svim okolnim mestima: Moravica, Bačka Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu dolazili peške na zbor. I uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene na zbor išle sa motikama i lopatama. Na ulazu u Suboticu, tamo gde je igralište, tu ih je sašekao kordon žandara. Žene su sa lopatama i motikama razbile žandare i stigle na mesto zbora gde je Matko Vuković držao veliki govor. Žene je predvodila Marga Beretić.

Sećam se Marge Beretić, seljanke iz Tavankuta. Bila je to mlada, inteligentna i energična žena. Mnogo je volela da čita. Knjige koje smo donosili prvo bi ona pročitala. Bila je udata i imala sinčića. Ona je bila jedna od najaktivnijih žena Tavankuta od 1935. Mnogo je doprinela organizovanju žena, ali i omladine tako da smo mi koji smo dolazili iz grada mogli sasvim da se na nju oslonimo. Bila je omiljena ženama, a i drugi su je cenili. Tavankut je pre II svetskog rata bio jako siromašno mesto. Većina stanovnika je bila uključena u napredni pokret, a oni koji nisu bili su simpatizeri i pomagali su koliko su mogli. Marga Beretić se istakla u organizaciji velikog poljoprivrednog štrajka. Ona je išla od čoveka do čoveka ubeđujući ih da učestvuju u štrajku. Učestvovala je i u prikupljanju „Crvene pomoći“. Za vreme II svetskog rata u Tavankutu su bile organizovane baze za ilegalce, što je bilo jako važno. Marga Beretić je bila među organizatorima i tih aktivnosti. Kada je Subotica oslobođena, još su se vodile borbe kod Batine. Marga Beretić je organizovala žene koje su zbrinjavale ranjenike. Bila je jedna od aktivnih članica AFŽ-a Subotice.

Mi, žene u sindikatu smo organizovale kuhinju za štrajkače i to ne samo tada. Kad god je bio štrajk u sindikatu organizovele smo kuhinju za štrajkače i njihove porodice, da ne bi gladovali. Hrana se nabavljala tako što su mlade devojke sa velikim korpama išle na pijaci i tražile od prodavaca hranu. Najveći broj je dao. Jer, i to je bila sirotinja koja je kupovala od seljaka, ili preprodavala, tako da su davali i uvek je bilo hrane.

Bilo je hrane uvek i za zatvorenike. Subotica je bila poznata po tome što su donosili zatvorenike iz cele zemlje, čak iz Zagreba i Beograda. Tada su žene u sindikatu iz komisije za žene išle u posetu zatvorenicima i nosile hranu, uzimale veš, prale i nosile natrag čist veš. U Subotici je bio jedan istražni sudija Ristić, Makedonac, veoma pošten, čak su ga poslali na razgovor u Beograd, jer je davao komunistima u pritvoru napredne knjige. A on njima kaže: Ja ne mogu njima dati Bibliju, jer oni to neće čitati već im dajem knjige koje znam da će čitati. No, taj sudija je davao i dozvole da se posete komunisti koji su donešeni recimo iz Beograda u Subotici. Ja sam imala zadatak da posetim Baruh Rašelu, koju tada nisam poznavala, ali sam se prijavila kod sudije Ristića da mi da dozvolu da je posetim. Rekla sam da mi je sestrična od ujaka ili ujne, kaže: Dobro. I dao mi je. Dođem u posetu, stojim u krugu za zatvorenike a tamo su bile dve žene. Ne znam koja je od njih Baruh Rašela. Sudija kaže: Dođi ovamo, evo ti sestrične. Eto, i takve doživljaje smo imali.

Sećam se porodice Đeri. Bila su tri mladića. Njihov otac je bio revolucionar i decu je tako vaspitavao. Radio je u fabrici Ferum gde je 1933. istakao crvenu zastavu. Najstariji sin, Đeri Franja likvidiran je u Dahau. Bio je član Partije, Uhapšen je 1941. i osuđen. Bio je oženjen Jucom Đeri, svojom saradnicom. Ona je bila politirka. Nju su takođe uhapsili, a bila je u drugom stanju. Toliko su je tukli da je pobacila. Posle rata i dalje je bila aktivna.

Kćerka, Eržebet Đeri je bila udata za srednjeg brata Lukača. Ona je pre rata bila član SKOJ-a. Organizovala je čitalačke grupe. Čitali su Antidiring i Babela. Njen muž je sa dva brata, starijim i mlađim, bio uhapšen 1941. Stariji brat je imao porodicu, ženu –Lukač Anu, koja je takođe bila veoma aktivna u naprednom pokretu. Braća Lukač su osuđeni 1941. Najstariji, Anin muž, je bio osuđen na smrt, a srednji na vremensku kaznu a pošto je najstariji brat imao dete srednji brat je tražio da se kazne promene – da on ide na vešala, a stariji brat da dobije vremensku kaznu. To je i učinjeno.

Šta je bila platforma AFŽ-a i šta može biti danas?

Posle oslobođenja žene su bile veoma, veoma spremne, a želele su da uče. Bio je i drugi položaj žena jer su bile potpuno ravnopravne u svemu, ali trebalo je mnogo raditi da postanu toga svesne i da i u porodici izbore pravo na drugačiji život. Bilo je teško jer zaostalost nije bilo lako savladati. Zvali smo lekare da drže predavanje ženama, organizovali smo krojačke kurseve, da žene nauče da same sebi nešto sašiju, učile su da kuvaju... Nismo vodili neku visoku politiku, ali jasno, govorili smo da žena sve to može ostvariti, mora da se boriti. Pre rata smo bili protiv feministkinja, jer smo smatrali da izolovani ženski pokret ne može ništa postići. Samo ujedinjene sa svima potlačenima, sa svima koji su iskorišćavani, sa svima koji žive u bedi, samo organizovano postavljajući i pitanje ravnopravnosti žena kao problem može se delovati i postići rezultat. Feministkinje su smatrale da žene treba da se bore protiv muškaraca, jer ih oni tlače. To nije bila i naša borba. Žene nikad, nikad ne bi postigle ravnopravnost da su se na takav način borile. Zato su se uključivale u Antifašistički front žena i u antifašističku borbu. Preuzele su na sebe brigu o štrajkačima. Štrajkovali su svi, ne samo žene. One su išle da organizuju radnike i radnice u fabrikama. Prema tome, bitka je i danas za bolji položaj žena, bitka da se pomogne borba protiv droge, što treba da nose žene, ali to treba da nose svi progresivni ljudi bez obzira na pol, bez obzira na naciju.

Mislim da žene moraju da se bore protiv nacionalizma. U mešovitoj sredini, kakava je Vojvodina, ali i Srbija, u kojoj ne žive samo Srbi, samo u okviru potpune ravnopravnosti se mogu rešavati i ekonomski i politički problemi. Ako mađarske organizacije budu isticale samo problem Mađara, ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako. To može biti problem školovanja, što je na žalost problem svih koji imaju mala primanja. Ne može biti napredan ženski pokret koji je stvoren kao feministički.

Mislim da žene još kako imaju da se bore za svoj položaj, svoju porodicu i decu, ali ne podeljene po strankama jer su to jedinstveni problemi. Ako hoćemo da budemo iskreni danas su žene ponovo diskriminisane. One se prve otpuštaju sa posla, mnogo teže se zapošljavaju bez obzira na školsku spremu. Svi govore o beloj kugi, ali kako da žena rodi jer kad hoće da se zaposli prvo je pitaju da li je trudna i ako jeste ne zapošljavaju je. Dešava se da otpuštaju trudnice sa posla i one nigde ne mogu da nađu zaštitu. Praktično ukinuti su pozitivni zakonski propisi koji su štitili majku i dete i koji su postojali u socijalističkoj Jugoslaviji. Žene su imale jednaka prava kao i muškarci i posebnu zaštitu za majku i dete. Bilo je puno dečjih jasli obdaništa, a organizovana su i posebna dečja odmarališta (na moru i planinama). Sva su deca, bez obzira na materijalni položaj roditelja, mogla da idu i išla su u ta odmarališta. Bila je organizovana i društvena ishrana u skoro svim fabrikama, odakle su žene mogle da nose hranu kući. Posebno se može govoriti o zdravstvenoj zaštiti žena. U socijalističkoj Jugoslaviji je bilo organizovano da žene najmanje svakih šest meseci idu na preventivne preglede za rano otkrivanje raka. Tu je bila i posebna zaštita trudnica. One su koristile sva prava iz radnog odnosa i za vreme trudnoće i posle porođaja do navršene godine dana deteta, pa i duže ukoliko su postojali medicinski razlozi za to.

Šta bi ste mogli da kažete o tom velikom ulasku žena u privredu i u politiku posle II svetskog rata?

Žene koje su bile zaposlene, koje su bile kvalifikovane, isto su tako bile sposobne kao što su bili i muškarci. To da su žene i njihov rad manje vredani, to je još ostatak iz prošlosti, kad je ženski rad upola plaćan od muškog. I tu se morala voditi borba i vodila se borba i u Partiji i u Skupštini. Ja sam recimo, postala član Predsedništva Jugoslavije, to nije mali položaj. Ali vidite, tamo gde je sredina i pre rata bila razvijenija, recimo u Sloveniji, tamo je daleko više žena bilo i na visokim položajima, pa su se i one morale boriti, dokazivati. Dakle, žena se morala daleko više dokazivati u svom radu, bez obzira, bila za razbojem, bila sudija, bila lekar, bila politički radnik, morala se daleko više dokazivati.

Nije lako menjati zaostalu svest. Nije se to moglo preko noći. Bez obzira što je tolko žena učestvovalo u NOB-i, i to puškom u ruci.

Promene u privredi su počele 50-te, ali se ipak uspelo da se ostvari da se žene ne otpuštaju, da se uvede godinu dana plaćenog porođajnog odsustva, da se održe i otvaraju nove dečje ustanove, nove jaslice, nova obdaništa, nova zabavišta. Tada je počela da funkcioniše i društvena ishrana po fabrikama, gde su žene mogle uzimati hranu i nositi kući.

Uvek ima i uspona i padova. U nekim sredinama, sigurno je bilo problema. Sećam se Didare sa Kosova. Bila je Albanka. Učiteljica. Nju su roditelji dok je bila u kolevci verili sa isto takvim u kolevci. I kad je odrasla i završila učiteljsku školu, došao je taj vajni verenik na autobusku stanicu da je otme. I jasno, ona se odbranila zahvaljujući i drugima. Udala se za Srbina, a otac priredio njenu sahranu. Odrekao se kćerke. Rodila je dva sina. Otac je nije hteo primiti. A mati i baka je htela da vidi unuke, da se sretne sa njima. Otac je pristao i rekao da može i muž da dodje. Dva, tri puta su se videli, ali nju nije pustio u kuću.

U Horgošu je bio jedan Albanac koji je pre II svetskog rata prodavao šećerleme, kokice i takve stvari. Kad se zaratilo on se vratio na Kosovo. Poveo je sina. Vratili su se nazad kad je rat prestao sin je otišao u vojsku, a kad se vratio otac mu kaže: Znaš sine, ja sam pripremio dva miliona dinara ićemo na Kosovo da ti kupimo ženu. Sin se nije složio: Tata nemoj, ja imam devojku koju volim. Mislim da se zvala Margita. Ima da se ženiš kako ja kažem, kako je naš adet. Momak je uveče otišao u devojčinu kuću, požalio se devojčinom ocu i rekao da voli Margitu, da hoće njome da se oženi. Da li je voliš? Volim. Hoćeš da se oženiš? Hoću. Ostani tu, vi idite sutra venčajte se a ja ću tebi i njoj naći zaposlenje u Subotici. I zaposlio ga je u Severu, a njegov otac se spakovao i otišao na Kosovo. Sad i ovi rode dvoje dece, lepo su živeli. Pametna je bila ta mlada žena. Rekla je: Decu nauči albanski, jer kad- tad mogu da se nadju sa dedom, pa da znaju ko je. Kad su deca napunila jedanaest, dvanaest godina, otišli su na Kosovo. U kući su našli baku. Majka kao majka, plače i grli decu i kaže: Sine molim te beži, on će te ubiti. Mama neće, gde je? Otišo je na pazar. I on ode i sretne oca na ulici, a otac ga zagrli i kaže: Da znaš sazidao sam ja jednu sobu i za tebe i za ženu tvoju i decu. Znao sam da ćeš se vratiti. Ne tata, mi smo došli da vas posetimo, da upoznate svoje unuke, a mi drugačije živimo, naš život je drukčiji i život naše dece će biti drukčiji. Pusti nas, mi vas volimo, došli smo, videli smo vas, ostaćemo nešto, dolazićemo, vi ćete dolaziti, ali naš život je drugačiji. I tačno, vojvođanska sredina je drukčija. Tu se nije živelo jedno pored drugog, tu se zajedno živelo. Ja vam moram reći da pre rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije u Subotici nikad nisam osetila neku nacionalnu mržnju. Čak ni onda kad je tridesčetvrte kralj ubijen, nije bilo demonstracija, nije bilo napada na Mađare ili tako nešto. Tekao je normalan život. I tome su dosta doprinele žene. Preuzimale su jedna od druge običaje, učile jedna od druge, solidarisale su se. Retko ćete, i danas, čuti ženu koja sa mržnjom govori o drugoj.

Da li postoje teme oko kojih danas žene mogu da se okupe?

Ima žena koje vide svoj položaj i koje su spremne da se bore. Mislim da žene koje imaju malo više snage moraju čvršće organizovati žene i to ne samo u Novom Sadu nego i po selima i pružati im svu moguću pomoć. Sad je potrebno pružiti i zdravstvenu pomoć i humanitarnu pomoć. Mislim da žene moraju da imaju posebnu ulogu u borbi protiv droge. Smatram da oni koji su hteli da upropaste Jugoslaviju, i ako hoćete sad hoće da upropaste i Srbiju, raširili su drogu isto kao što su Englezi i Japanci raširili u Kini. A droga uništava, i to počinje sa decom od 12 godina. Majke su te koje moraju odmah da primete prvu promenu kod dece. Slušala sam neki dan jednu mladu devojku iz unutrašnjosti koja je na čelu organizacije za borbu protiv droge, koja je pričala da je dobila sidu. Počela je da se drogira u dvanaestoj godini. Putem igle je dobila sidu, i tek se onda odrekla droge. Na tom planu se mogu i moraju angažovati žene.

Žene se moraju angažovati u vezi sa školstvom. Za mene je užasno to što svako dete koje je i sposobno da se školuje, ne može. Pitanje je ekonomskog položaja porodice, da li može podneti troškove. Čak i ako su na budžetu. Svaki upis se mora plaćati i svaki ispit, bez obzira da li položite ili ne. Smatram da je danas vrlo aktuelno okupljanje žena oko mnogih pitanja. Ako hoćete po pitanju standarda, i po pitanju zapošljavanja.

Šta bi mogli da koristimo iz iskustva AFŽ-a danas?

Iskustvo da budete uporne, da se ide od čoveka do čoveka, da širite prosvećivanje, posebno na tim pitanjima koje su danas jako aktuelna. I u borbi za pozicije u politici jer na žalost sama politika je ta koja na kraju završava i izvršava. Nema žena u vrhu vlasti. Žene treba da budu agresivnije, da se više oglašavaju i preko štampe. Mesta se daju striptizetama. Žute štampe imate kolko hoćete, a nema jednog ozbiljnijeg lista koji se bave problemima žena.

AFŽ je imao 5 listova na teritoriji Vojvodine i svi su bili angažovani bez tračeraja i gluposti. Sad toga nema?

Ne, ženski listova se danas bave odećom, modom, a suštinskim pitanjem položaja žena – ne. Ima mnogo pitanja kojima se treba baviti, iako je na žalost celo društvo bolesno. Pre godinu dana na pijaci su mi suze išle jer sam videla penzionisanog profesora koji je štapom ispod tezge izvlačio krompir i stavljao u korpu, jer su penzije male i nisu stizale ne vreme. To su strašne stvari. Strašno je i kad se žena porodi a posle tri dana je puste kući. Mi nismo imali toliko smrtnih slučajeva na porođaju ko što ih sada ima. A imali smo manje lekova. Danas ima lekova ali nema matreijalnih mogućnosti da se kupe.

Znači da nema za svagda dobijenih pozicija za žene?

Ne, ne, nema. Postoje razlike i u odnosu na sistem. Ipak je kod nas drugačiji položaj žene nego recimo u Africi, drugačiji položaj nego što je u Iraku, pogotovo sad Iraku. Kad sam ja bila u Egiptu, kao član naše delegacije, videla sam da su Nesvrstani bili zaslužni što su u Egiptu su bile skinute feredže. Žene su se normalno, lepo oblačile, u Iraku isto. Sve škole su bile otvorene za žene, no oni su imali mnogo teže muke za borbu za ravnopravnost. Dekret Naserov nije bio dovoljan. Dekreti i zakoni nisu dovoljni u borbi za ravnopravnost niti su stvoritli ravnopravnost. Za to se mora boriti. Kad je Naser umro, vratili su se unazad dvesta godina. Žene su opet, na žalost, u tim feredžama i u toj crnoj odeći.

Bila je interesantna Indija. Tamo je Indira Gandi bila predsednik. Bila je vanredno pametan čovek i vanredno ugledan. Ali vidite šta religije rade. Pogledajte sad šta se dešava u Iraku. Isti narod, suniti i šiiti a Amerikanci su uspeli da ih zavade međusobno. Možete misliti šta sve žene trpe. Ipak, žena ne može i ne sme ostati pasivna, jer ako ostane pasivna vratićemo se pedeset, šezdeset, sto godina u nazad.

Preuzeto sa: Prometej.ba

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU