Krajem marta 2017. godine, u Sarajevu je zvanično objavljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju je odmah potpisalo više od 200 lingvista, književnika, naučnih i kulturnih radnika, aktivista i drugih ličnosti iz javnog života.

8deklaracija

Deklaracija je izazvala različite reakcije 

Gordana Sandić-Hadžihasanović

Potpisnici Deklaracije smatraju da je riječ o zajedničkom standardnom jeziku, a da korištenje četiri naziva za standardne varijante - bosanski, hrvatski, crnogorski i srpski - ne znači da su to četiri različita jezika. Dokument je izazvao veliku pažnju i brojne polemike.

Šta se s Deklaracijom dešavalo proteklih mjeseci? O tome govori Ana Pejović, glavna koordinatorka udruženja „Krokodil“ iz Beograda, kao i cijelog projekta 'Jezici i nacionalizmi', odnosno stvaranja Deklaracije, čiji je potpisnik.

RSE: Na koji način se posljednjih mjeseci potpisuje Deklaracija o zajedničkom jeziku?

Pejović: Deklaracija se potpisuje preko online formulara koji je običan Google online formular, i u suštini je bila dostupna samo ljudima koji imaju malo više znanja što se tiče korišćenja kompjutera. Međutim, mi smo u nekoliko navrata, u različitim programima i projektima koje smo radili, takođe imali potpisivanje uživo, pre svega na festivalu Krokodil, u junu ove godine, gde su nam puno pomagali mladi volonteri koji su dežurali na štandovima. Tako je i tom prilikom, u tih nekoliko događaja, prikupljeno 400 i nešto potpisa. Danas imamo nešto malo manje od deset hiljada, 9.500 potpisa.

RSE: Do kad će trajati potpisivanje?

Pejović: Ona je stalno otvorena za potpisivanje, s tim što ćemo mi vrlo uskoro, verovatno već početkom sledeće godine, ući u drugu fazu ovog programa, odnosno ideje koja stoji iza Deklaracije o zajedničkom jeziku, a to je promovisanje književnosti, pre svega književnosti koja se stvara na jeziku koji nam je međusobno svima razumljiv, a koji zovemo ovim svačetiri imena.

RSE: Kako ste zamislili to predstavljanje? U više gradova, kao što su bile konferencije prije Deklaracije?

Pejović: Mi smo pre svega zamislili to kao jednu vrstu neobavezne lektire, odnosno preporuke prema mladim ljudima, pre svega osnovcima i srednjoškolcima, zatim i studentima, koji su, između ostalog, i bili jedni od inicijatora cele ideje oko Deklaracije o zajedničkom jeziku, koju mi prvobitno u projektu Jezici nacionalizma uopšte nismo ni planirali.

Mi smo smatrali da ćemo nakon četiri konferencije, koje smo radili u Splitu, Sarajevu, Beogradu i Podgorici, uraditi transkript događaja, uraditi jedan finalni tekst koji bi izvukao najinteresantnije i najbolje momente ove četiri konferencije, međutim, u Sarajevu se pojavila odmah inicjativa, uglavnom mladi ljudi su pitali: 'Dobro, i šta sad?'. Odatle je potekla ideja o pisanju teksta Deklaracije.

Naši članovi radne grupe i prošireni članovi radne grupe su na njoj radili neka tri meseca. Sada nama sledi jedan konsultativan proces sa radnom grupom, da vidimo kako će se taj projekat promovisanja zajedničke književnosti na zajedničkom jeziku odvijati početkom sledeće godine. Još uvek nemamo detaljan program, osnosno, imamo ga, ali pre nego što ga prodiskutujemo sa radnom grupom, ja ne bih volela da o njemu malo više pričam.

RSE: U očekivanju detalja tog novog projekta, molim Vas da se vratimo Deklaraciji, koja osim pristalica - odnosno potpisnika, ima i brojne protivnike...

Pejović: Podsećam da je Deklaracija objavljena 30. marta. Dva - tri dana ranije, mi smo poslali obaveštenje medijima u celom regionu da će Deklaracija biti objavljena. Od tog trenutka nadalje krenula je stvarno ogromno medijsko interesovanje, što pozitivno, što negativno.

Čini mi se da je početna reakcija u Hrvatskoj bila dosta histerična i jako negativna. To je bio trenutak kada još niko, izuzev članova radne grupe i onih prvih, inicijalnih dvesta potpisnika, nije znao sadržaj Deklaracije. Dakle, ta naša medijska objava da će Deklaracija biti objavljena nije sadržavala tekst Deklaracije. To je bila samo informacija za novinare i čini mi se da je verovatno taj naziv izazvao dosta kontraverze.

Međutim, u Hrvatskoj se situacija nije smirila ni nekoliko nedelja nakon toga, tako da su neki od potpisnika Deklaracije imali vrlo neprijatna, što medijska, što lična, iskustva sa raznim ljudima, što iz javne sfere, što privatno.

U Srbiji, početna reakcija je bila, čini mi se, dosta pozitivna, a onda je sledeći talas bio prilično negativan, ali on je u neku ruku bio reakcija na negativnu hrvatsku reakciju. Ta dinamika između Srbije i Hrvatske se dosta dobro videla i kroz Deklaraciju o zajedničkom jeziku, uvek se jedna država pozicionira u odnosu na onu drugu. U ovom slučaju to su bili srpski lingvisti iz korpusa, da kažem, nacionalnih lingvista ili nacionalističkih lingvista, koji tvrde da to jeste jedan jezik, ali da je to ustvari srpski jezik i da su svi jezici nastali iz srpskog jezika.

Oni su, u stvari, iskoristili našu tezu da to jeste jedan jezik da bi dokazali svoju tezu da je pre svega postojao srpski, a da su se onda nakon toga razvili dijalekti, ili kako oni kažu – varijeteti – hrvatski, bosanski ili bošnjački i crnogorski. Što je onda izazvalo opet kontrareakcije od strane nekih hrvatskih lingvista. Tako je bilo dosta burno.

RSE: A pozitivne rekacije?

Pejović: Pozitivnih reakcija, moram da kažem, bilo je više i pogotovo od običnih ljudi, od ljudi koji su se pozivali upravo na tu ideju o zdravom razumu i na to da je jako interesantno da konačno neko kaže da je „car go“, ali mi uopšte ne planiramo da se na ovome zadržimo, jer smatramo da to nije dovoljno.

Ovo je bio, da kažem, samo apel za zdrav razum, ali ovom problemu se mora pristupiti sistematski, pogotovo u onim sredinama – u Bosni i Hercegovini ih nažalost ima mnogo – a to su zajedničke sredine u kojima žive dva od tri konstitutivna naroda, gde imamo ovu čuvenu situaciju dve škole pod jednim krovom. Te škole se bave obrazovanjem, ali se takođe bave i formiranjem novih malih Srba, Hrvata i Bošnjaka, što je jako opasno i što u budućnosti može da proizvede mnogo veće probleme od ovih sa kojima se mi sada susrećemo. A složićete se da ni sad situacija nije baš ružičasta.

RSE: Da, ljudi jednostavno ne žele prihvatiti da Deklaracija nikom ništa ne nameće, niti zabranjuje, niti pokušava njihova nacionalna osjećanja anulirati. Ljudi reaguju na 'prvu loptu', i prije nego što pročitaju Deklaraciju, kako ste već rekli. Šta je suština tog teksta?

Pejović: Tekst Deklaracije je jako, jako blag. U suštini, poziva na slobodu i poziva na ideju da svako može svoj jezik da imenuje onako kako on hoće, poštujući činjenicu da se radi o zajedničkom policentričnom standardnom jeziku.

Osnovni problem koji je iza toga sledi jeste politička upotreba, odnosno politička zloupotreba jezika u cilju dokazivanja nečeg drugačijeg, posebno nacionalnih osećanja.

Naravno, Bosna i Hercegovina nije jedina. Te multinacionalne sredine su i u Srbiji i u Hrvatskoj, u kojima se deca suočavaju sa istim tim problemima. Ako se o tome ne bude na otvoren način razgovaralo, bojim se da ćemo izbacivati generaciju za generacijom koja će verovati da, do nje i pored nje živi neprijatelj, a ne osoba sa kojom je jako lako komunicirati.

Radio Slobodna Evropa

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU