O magiji svojih filmova jednom je rekao : ponekad ti se čini da si režiser , tako bar izgledaš samom sebi, kao autor , a ustvari si ti samo provodnik koji dodiruje materijal predajući mu energiju i pretvarajući ga u zlato.

headerandrej t

1839 u Francuskoj, u Lyonu, Antoine Lumière ( u prevodu svetlo) proizvodi fotografske ploče. 1894. postavlja kameru izrađenu sa bratom pred izlazna vrata svoje tvornice i snima izlazak radnika. Bio je to La sortie des ouvriers de l’usine Lumière (Izlazak radnika iz tvornice Lumière). Izum je prihvaćen je 1895. I iste godine braća su pred odabranom publikom (članovima društva za unapređivanje nacionalne industrije) pokazala kako on funkcioniše. Tako je rođena sedma umetnost.

PESNIK SA KAMEROM

Da, zovu ga tako a mogli bi I slikar sa kamerom. Tarkovski sledi svoj likovni način izražavanja još od filma Ivanovo detinjstvo (1962), preko Andreja Rubljova (1966) i Solarisa (1972) koje je snimio Vadim Ivanovič Jusov (1929), do Zrcala (1974). Na Zapadu snima Nostalgiju (1983), snimatelj je Giuseppe Lanci, i Žrtvu (1986), snimatelj je Sven Nykvist. Ingmar Bergman je jednom prilikom zapisao :”Moj prvo sučeljavanje sa filmom Tarkovskog bilo je slično čudu. Odjednom sam se obreo pred prostorijom ,čije ključeve mi ranije niko nikad nije dao.To je bila soba ukoju sam oduvek hteo da uđem-a ispalo je da u njoj odavno birabvi drugi čovek i on se tamo oseća svršeno slobodno.”

O magiji svojih filmova jednom je rekao : ponekad ti se čini da si režiser , tako bar izgledaš samom sebi, kao autor , a ustvari si ti samo provodnik koji dodiruje materijal predajući mu energiju i pretvarajući ga u zlato.

U “Rubljovu ” momak , mucavac Burljajev, vrlo samouvereno nadzire livenje zvona pričajući svima kako mu je pokojni otac-livac preneo neku tajnu zvonarskog bakra.On ostavlja utisak da se od svih najbolje u to razume . A ustavri , od svega toga nije bilo ništa: ni u šta se on posebno nije razumeo , i nikakve tajnie nije znao , radio je na osnovu čistog nadahnuća, a zvono je nekako izlazilo iz livnice , i zvonilo zadivljujuće čistim zvukon, i prestavši da muca, Burljajev plače u nekom divljem zanosu.
To je jedna od najupečatljivijih i najpotresnijih scena u svekolikoj svetskoj kinematografiji.

Mesec i po dana pre smrti , 18.novembra 1986. zapisao u svoj dnevnik:“Bolestan sam. Bronihtis i neka glupost sa potijkom i mišićima što deluju na živce. Od čega neizdrživo bole vrat i ramena.“Sutradan je zatražio pomoć masažera i požalio mu se da ga zbog nervnih stresova užasno bole vrat i leđa, a 30.novembra je snimio pluća. Pokazala su se zatamnjenja.
Nakon dve nedelje ( 15. decembra ) zapisao je u dnevniku :“Čovek živi i zna da će umreti pre ili kasnije .Ali ne zna kada i zato odlaže taj momenat na neodređeno vreme.To mu pomaže da živi.A ja sad –znam.I ništa mi više ne može pomoći da živim.“
Imao je rak na plućima. On se do poslednjeg momenta ipak nadao da može još snimiti film o svetom Antoniju ili o Hamletu, ili o Golgofu, i razmišljao je o tom filmovima-ali je umro u jednoj francuskoj bolnici noću između 28. i 29. novembra 1986.g.

DIVNA RAZMIŠLJANJA APOKALIPSI

Godine1984. u okviru Sent Džejms festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva NJEGOVIH filmova . U to vreme se, postavivši u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov“ Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja“. Nastupao je pred gledaocima govoreći o temi „Stvaranje filma i odgovornost umetnika“, i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkava Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi“.
Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto se na ovo odlučujem ovde.

AT 001filmandrej

Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na Zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se Otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju, ne treba raditi, zato što Apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u Apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu što ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije, iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo, jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u ovom lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči.
Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo da se prisetimo da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičkih vremena. Rečeno je: „Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.“ Pa ipak, uslovnost vremena toliko je očigledna, da mi ne možemo sa tačnošću da odredimo kad će se desiti ono o čemu piše sveti Jovan. To može da bude sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je zamisliti da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrplo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog.

Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Robinson Kruso - uvek mi se veoma sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinsonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući pristustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i veoma smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato, čovek je stvoren po slici i prilici Božjoj, i prema tome, ima slobodu volje sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje, nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo zapravo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kad mi nesumnjivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo mi stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih, bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instinkta, šta li već?! Pa mi znamo da neke životinje, takođe, imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja stvari, uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru - sa ciljem čiste zarade.
Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je to užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće.


O savremenoj krizi

Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze - on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša, da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bismo hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva javila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.
Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, - slobodu izbora, slobodu volje. Eto, zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom.
Ruski filozof i istoričar Nikolaj Berđajev je vrlo precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kada počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu.
Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao - to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrivenja svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost, ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni, zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna.


O našem konformizmu

U Otkrivenju Jovanovom rečeno je: „Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.“ To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačuje se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. Sa druge strane: „Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.“ Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je, uopšte - početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo, Dostojevski. Postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da to nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više i više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun toga što ovaj problem narasta sve šire i šire. Zato što je najteže - verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je srećan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i srećan jeste - hrabrost.
Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa - to je, na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao ličnosti i društva. Kad priroda spasava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Budući da čovek sam bira svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spasi druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samoga sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav - žrtva. U tom smilu, da je čovek ne oseća - ovo može da primeti sa strane tek treće lice. I vi, naravno, znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego, takođe, i zato što uvek treba počinjati od samog sebe.
Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe stavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističu upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su i okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo misliti da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi - nada. I pored toga što je vreme blizu, za svakog od nas zasebno ono je zaista vrlo blizu - ali za sve zajedno nikada nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrivenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe tačka oslonca u bilo kojem stanju duše.
Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: „I Zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo se izmače kao svitak kad se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.“ Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! „I kada On (to jest, Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.“ Kako kaže moj prijatelj, - ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!

RIAN 00007542.LR.ru

Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe je rečeno vrlo lepo: „I Anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže svoju desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.“ Ovo izgleda kao obećanje, kao nada. A ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrivenje. „A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoriše sedam gromova, i to ne piši.“ Zanimljivo je šta je sveti Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrivenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesrećnima. Sećate li se: „I znanje umnožava muku“. Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kad bih znao kako će se završiti - naravno, imam u vidu svoju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je dana. Neznanje je - blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši.
I sad se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promenio, nego zato što mi je bilo rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim.
U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam u svoje interese. I najvažnije je da prestajem da budem sebi interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi.
Hoću da zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam - i to sam dobio - da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato što o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao prema postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nikad nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego što je sreća.

Neka se ostvari
sve što je planirano.
Neka poveruju.
I neka se ismevaju
nad svojim strastima.
Jer, to što nazivaju strašću
nije duševna energija...
...već samo trenje između
duše i spoljnog sveta.
I najvažnije,
neka veruju u sebe...
...neka se osećaju
bespomoćno, kao deca, jer...
...slabost je velika stvar,
a snaga je ništa.
Kada se čovek rodi,
on je slab i gibak...
...a kad umire,
čvrst je i bezosećajan.
Kada drvo raste,
nežno je i savitljivo...
...ali kada je suvo
i tvrdo, umire.
Tvrdoća i snaga su
saputnici smrti.
Gipkost i slabost su
izraz svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo,
nikada neće pobediti.''

~ Iz filma ,,Stalker'' (1979) ~

At or with me

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU