7stenli kjubrik

Kako zvanična istorija filma to pamti, Stenli Kjubrik bio je američki filmski režiser koji je većinu svojih filmova snimio u Engleskoj. U svojoj pedesetogodišnjoj karijeri stvorio je opus od 13 dugometražnih filmova, od kojih se mnogi smatraju klasicima. 

Kjubrikovi su filmovi većinom književne adaptacije, karakteristični po svojoj tehničkoj savršenosti, inventivnom pristupu filmskom scenariju i okrutnoj, ciničnoj dosetljivosti. Njegova najpoznatija dela su: Dr. Strendžlav, 2001: Odiseja u svemiru, Paklena pomorandža i Isijavanje.

Kako nezvanična istorija to naslućuje, bio je svojeglavi usamljenik, strastveni posvećenik filmu, mizantrop, čudak koji živi u dvorcu sa 25 soba koji je opasan zidom, opsesivac koji je u potpunosti kontrolisao vlastite filmove – od pisanja scenarija do odluke u kojim će se bioskopima prikazivati, beskompromisni kritičar ljudskih slabosti, iščašeni crnohumorni ekscentrik koji je lud za šahom, knjigama i muzikom.

Prava istina o njemu, postojala ona ili ne, ostala je da večno provocira i intrigira maštu svih iskrenih zaluđenika filmskom umetnošću, zarobljena a potom oslobođena maštovitošću kadrova neponovljive kjubrikovske kreativne Odiseje.

Kratka biografija Stenlija Kjubrika

Stenli Kjubrik rođen je 26. jula 1926. godine u Bronksu. Svoje prve korake ka svetu filma načinio je prodajući fotografije magazinu Look još dok je bio srednjoškolac. Ljubav prema fotografiji nasledio je od oca. Nakon mature, postao je deo tima magazina Look, žrtvujući formalno obrazovanje zarad umetničkih ambicija.

Uz posao u magazinu odlučuje da od monografije koju je uradio o bokseru Valteru Kartijeu napravi kratak dokumentarni film Dan borbe (1950).

Radio sam sve, od računovodstva do sinhronizacije tona, priseća se Kjubrik, a što se filma tiče nisam imao pojma ni o čemu, ali znao sam da mogu da napravim bolji film od većine koje sam do tada gledao.

Agencija RKO dala mu je 1.500 dolara kao akontaciju za sledeći kratkometražni film Leteći sveštenik, film koji govori o svešteniku koji malim avionom leti do zabačenih delova svoje parohije da bi posetio parohijane. Kako ni na tom filmu nije ništa zaradio, Kjubrik pozajmljuje 10.000 dolara od oca i ujaka da bi snimio film Strah i želja (1953), koji opisuje neuspehe vojne patrole u bezimenom ratu.

Film je uradio skoro sasvim sam. Bio je kamerman, snimatelj tona, montažer i reditelj, stičući na taj način, kako je sam kasnije tvrdio, neophodno iskustvo, znanje i nezavisnost za budući rad i mnoštvo veličanstveni igranih filmova.

Mladi reditelj bio je prijatno iznenađen time što je film Strah i želja dobio dobre kritike i što je bio prikazivan u umetničkim krugovima. Ponovo je pozajmio novac i snimio film Poljubac ubice (1955). I ovaj put je skoro sve uradio sam.

Njegov sledeći korak ka vrhu bio je pristanak kuće United artists da distribuira film. Naredni projekat zvao se Ubistvo (1956). Baziran na romanu Lajonela Vajta Clean Break, Kjubrikov do detalja razrađen scenario govori o pripremama koje sprovodi grupa sitnih prevaranata u pokušaju da opljačka kladionicu na hipodromu.

Nakon ovog filma, Kjubrik po romanu Henrija Koba iz 1935. godine, Staze slave, koji je pročitao još kao srednjoškolac, snima fascinantnu istoimenu antiratnu dramu (1957). Vrata uspeha ovim projektom silno se otvaraju. Autorski film dobio je svoj puni zamah u liku vrsnog, beskompromisnog reditelja i posvećenika Stenlija Kjubrika.

Spartak

Glumac Kirk Daglas, koji je u filmu ostvario jednu od svojih najboljih uloga, angažovaće ga, tri godine kasnije, da režira njegov istorijski spektakl Spartak (1960), film o ropstvu i pobuni u prehrišćanskom Rimu.

 

Spartak je bio jedini film nad kojim nisam imao potpunu kontrolu, konstatovaće Kjubrik nakon završetka snimanja. Bila je to rezignirana konstatacija velikog i fanatičnog umetnika, perfekcioniste koji nikad i ništa nije prepuštao slučaju – od samog odabira književnog predloška za film i njegove adaptacije do najsitnijih, trivijalnih detalja, prepravki i efekata.

Bila je to esencijalna odlika jednog od najvećih reditelja u istoriji kinematografije koja će ga učiniti tako originalnim i nezavisnim u svetu industrije gde se malo šta prepušta volji pojedinca i gde se novcem s–ve meri i strogo determiniše. Estetska ideja vodilja nije ga nikad napuštala  ona je bila mapa auto-puta trasiranog kreativnom snagom autora i duhovnom nezavisnošću, na uštrb gramzivih profitabilnih prohteva filmske industrije.

Kjubrik je bio unikatno briljantan primer nezavisnosti i doslednosti, a u isto vreme i komercijalne uspešnosti.

Nakon uspeha sa filmovima Staze slave i Spartak, izrađenog imena u svetu filma, imidža, prepoznatljivosti i autorskog pečata, usledila je decenija punog zamaha i kreativne eksplozije Stenlija Kjubrika.

Liberalne, avangardne, oslobađajuće i revolucionarne – šezdesete godine 20. veka bile su plodno tle i ambijent za gomilu najrazličitijih umetnika i ekscentrika na svim poljima modernističkog stvaralaštva. Od definitivnog proboja rock and rolla, bitnika i pop-arta, preko undergrounda i psihodelije do uzleta autorskog filma, oslobođenog stega industrije uniformnosti i uzdignutog do nivoa umetnosti kroz radove Antonionija, Bunjuela, Felinija, Bergmana i neprevaziđenog Tarkovskog.

Rađao se moćan umetnički senzibilitet, čitava jedna epoha neverovatne količine esencijalnih umetničkih dela – avangardnih, anarhičnih, šokantnih, osobenih, eksperimentalnih i snažnim autorskim pečatom obojenih. Deceniju umetničkih sloboda, revolucionarnih previranja, kosmičkih pionirskih poduhvata i radikalnih promena obeležio je, između ostalih, svojim radom i kreativnim dometima režiser Stenli Kjubrik.

Kjubrikova Lolita

Da bi obezbedio kontrolu nad svojim sledećim filmom, otvorivši zlatnu deceniju provokativnim projektom, Kjubrik udružuje snagu sa svojim bivšim producentom Džejmsom Harisom, i njih dvojica otkupljuju prava na intrigantni roman Vladimira Nabokova, Lolita.

U filmu Lolita (1962) glumac Piter Selers igra Klera Kviltija, lika koji je suparnik sredovečnom gospodinu Hambertu (Džejms Mejson) u njihovoj borbi za naklonost dvanaestogodišnje Dolores Hejz (Su Lajon) koju prijatelji znaju kao Lolita.

U vreme kada je Kjubrik radio na filmu Lolita, sloboda na platnu nije bila velika kao danas, tako da je morao da bude suptilniji i indirektniji nego pisac romana Nabokov kada se radi o seksualnoj opsesiji starijeg gospodina prema devojčici. Kada je Nabokov konačno video film na privatnoj projekciji (uprkos burnim protestima crkve i zabranama establišmenta), rekao je da je Kjubrik odličan reditelj i da je njegova Lolita prvorazredni film sa izuzetnim glumcima. Naglašenim aspektom crnog humora Kjubrik je majstorski vešto izbegao previše ozbiljan zaplet u filmu.

Dr. Strendžlav ili : kako sam prestao da brinem i zavoleo atomsku bombu

Za ljubitelje crnog humora usledila je tek prava poslastica na pakleno kjubrikovsko trnovitom putu ka zvezdama. Remek-delo iz 1964. godine Dr. Strendžlav ili : kako sam prestao da brinem i zavoleo atomsku bombu bio je prvi u nizu bisera Kjubrikove SF trilogije.

Prvobitno je planirao da film bude ozbiljna adaptacija knjige Pitera Džordža Crvena uzbuna, koja govori o poludelom generalu i njegovoj odluci da američki bombarderi B-52 napadnu Rusiju. Scenario za film napisali su zajedno Kjubrik, Piter Džordž i američki satiričar Teri Sautern. Apsurdna antiratna komedija nagovestila je potonje kulturne promene krajem šezdesetih i postala omiljena u američkim kontrakulturnim krugovima.

Na ideju da ovaj film uradim u žanru komedije koja se pretvara u noćnu moru došao sam već tokom prvih nedelja rada na scenariju. Tokom snimanja urađene su mnoge suštinske promene scenarija, a u nekima od njih učestvovali su i sami glumci tokom proba.

Neke od najboljih dijaloga smislio je sam Piter Selers (legendarni engleski glumac, Inspektor Kluzo u serijalu Pink Panter, režisera Blejka Edvardsa). Selers u filmu glumi ne samo glavnu ulogu, ekscentričnog naučnika, nego i predsednika SAD, kao i kapetana Mandrejka, britanskog oficira koji ne uspeva da odvrati generala Ripera od onoga što je naumio.

Bio je to totalni trijumf pronicljivog i veoma studioznog kjubrikovskog ludila!

Suluda motivacija generala Ripera da započne nuklearni napad potekla je iz njegovog paranoičnog ubeđenja da njegova opadajuća seksualna moć može biti nekako otkrivena u međunarodnoj zaveri komunista.

Cinična parodija hladnoratovske krize s početka šezdesetih i mogućnosti fatalne upotrebe atomske bombe naprosto je kulminirala u ovom genijalnom projektu prepunom ironije i britkog humora. Suština humora sastojala se u naglašenom apsurdu nerazumevanja i konstntnog razmimoilaženja dvaju suprotstavljenih strana, ironičnom upozorenju svetu na ivici nuklearne katastrofe.

Upitan od strane novinara da li film ukazuje na to da je on mizantrop koji prezire ljudski rod, Kjubrik je žestoko odvratio:

Pobogu, ne. Čovek se ne odriče brige za čovečanstvo kada prizna fundamentalne apsurdnosti i slabosti. Još uvek se nadam da čovečanstvo može nastaviti da napreduje.

Potvrda Kjubrikove konstatacije i suštine filma Dr Strendžlav koji opisuje neprilike u kojima se čovek, kao pogrešivo biće, nađe u trenutku kada biva prepušten na milost i nemilost nepogrešivim mašinama, možda je najbolje izrazio genijalni Čaplin u završnoj sceni filma Veliki diktator:

Mislimo previše, a osećamo premalo. Humanost nam je potrebnija od mašinerije. Dobrota i nežnost potrebniji su nam od pameti. Bez tih kvaliteta život će nam biti pun nasilja i na kraju ćemo ga izgubiti.

2001: Odiseja u svemiru

Nakon uspeha briljantnog Dr Strendžlava, Kjubrik se okreće epskom projektu 2001: Odiseja u svemiru, filmu na čijem će stvaranju raditi pune tri godine, sarađujući sa kultnim piscem SF literature Arturom Klarkom.

Bio je to sudbinski susret dva velika umetnika, iz čije će saradnje godine 1968. proizaći jedan od najvećih i najkontroverznijih klasika filmske umetnosti uopšte i sjajna SF knjiga, fundamenti svih potonjih ostvarenja naučno-fantastičnog žanra – jedinstveno putovanje svemirom, uz malu pomoć mašte, kreacije i umetničke vizije dva genijalna umetnika.

Kjubrik Odisejom nastavlja da istražuje svoju mračnu viziju čoveka u mehanicističkom svetu. On sam objašnjava odakle mu uopšte ideja za ovaj monumentalni spektakl:

Većina astronoma i drugih naučnika duboko su ubeđeni u to da u svemiru sve vrvi od života, veliki deo tog života kojim je svemir ispunjen čine bića čija je inteligencija jednaka našoj ili superiorna, jednostavno zato što ljudska inteligencija postoji relativno kratko vreme.

A zatim se nadovezuje na pitanje o suštini Odiseje:

Reći ću da pojam Boga predstavlja suštinu filma 2001: Odiseja u svemiru, ali ne mislim pritom na neku njegovu tradicionlnu, antropomorfnu sliku. Ne verujem ni u jednu od postojećih monoteističkih religija, ali verujem da bi se moglo doći do jedne intrigantne naučne definicije Boga, ako bi se prihvatila činjenica da postoji približno 100 milijardi zvezda samo u našoj galaksiji, da je svaka od njih životonosno sunce i da ima približno 100 milijardi galaksija samo u vidljivom univerzumu. Postavite samo jednu planetu u stabilnu orbitu, ne previše vrelu i ne suviše hladnu, dajte joj priliku da nekoliko milijardi godina traje hemijska reakcija koja je sunčeva energija izazvala među hemijskim elementima koji postoje u njoj i prilično je sigurno da će se život u ovoj ili onoj formi najzad pojaviti. Razumno je pretpostaviti da, u stvari, mora postojati bezbroj milijardi takvih planeta na kojima biološki život već postoji, a izgledi da se iz takvog života razvije inteligencija prilično su veliki. Sunce je sada, bez sumnje, stara zvezda, a njegove planete tek deca u odnosu na starost kosmosa, tako da se čini da postoje milijarde planeta u univerzumu na kojima postoji ne samo inteligentan život na nižem stepenu razvoja od čovekovog već i milijarde drugih gde je on otprilike na istom nivou, kao i milijarde onih koje su stotine hiljada miliona puta ispred nas. Kada pomislite na džinovski tehnološki napredak koji je čovek ostvario za nekoliko milenijuma, što je tek manje od mikrosekunde u hronologiji svemira, možete li da zamislite koji su stepen evolucionog razvoja dostigle mnogo starije forme života? Mogle su da napreduju od pukih bioloških oblika koja su u najboljem slučaju samo krhki omotač uma sve do besmrtnih mašinskih entiteta, a onda, tokom bezbrojnih eona, mogli bi da se iz neke materijalne čaure transformišu u bića čiste energije i duha. Njihove mogućnosti bi bile bezgranične, a inteligencija van ljudskog domašaja.

Film počinje u osvit ljudske civilizacije, sa čovekovim pretkom koji uči da koristi kost kao oružje da bi savladao suparnika. Sve se odvija pod uplivom i kontrolom superiorne, vanzemaljske inteligencije i njene čudesne kosmičke misije na unapređenju ljudske vrste na viši nivo razvoja i svesti. Potom sledi vremenski skok od tri miliona godina, ispraćen antologijskim filmskim rezom u kojem se kost-oružje predaka pretvara u sliku kosmičkog broda, kojim uznapredovala ljudska vrsta 2001. godine kreće u istraživanje kosmosa.

Brod plovi ka Mesecu, a zatim pod uticajem vanzemaljske civilizacije, one iste iz davnih vremena, ka Jupiteru u mističnoj, nedokučivoj Odiseji – misiji pod uticajem legendarnog Monolita koji nam je ostavljen dok ne odrastemo intelektualno i tehnološki, spremni za naredni korak i nivo na putu ka zvezdama.

Neko je rekao da je čovek karika koja nedostaje između primitivnog majmuna i civilizovanog ljudskog bića. Može se reći da je ta ideja suština priče u filmu. Mi smo polucivilizovani, sposobni za saradnju i ljubav, ali nam je potrebna neka vrsta preobraženja u viši oblik života, poručuje Kjubrik.

Ono što daje posebnu draž filmu Odiseja, kao i ostalim Kjubrikovim ostvarenjima, je pažljiv odabir i upotreba muzike. Pshihodelični, dramatični, uznemirujuće moćni oratorijumi kompozitora Đerđa Ligetija naprosto oživljavaju i dramatizuju kadrove kosmičke odiseje, dovodeći atmosferu do usijanja u poslednjoj full the stars!!! četvrtini filma, u nekoj drugoj ravni postojanja. 

U kombinaciji sa malo naracije i mnogo kontemplacije, klasična dela Riharda i Johana Štrausa, te Arama Hačaturijana prestaju da budu puka dekoracija koja pojačava emociju nego se pretvaraju u apsolutnu esenciju i intelektualni deo filma. Kosmička plovidba uz lepršave tonove Štrausovog valcera neizreciv su osećaj umetničke inventivnosti, trenutak u kojem neprimetno postajete deo posade, deo filma i umetničko – filozofske vizije Stenlija Kjubrika.

Mistični crni Monolit kao da vas odvodi neshvatljivim sferama postojanja put kosmičkih nepreglednih prostranstava i tajni. Svetom prepunim zvezda, naznačenim sjajnom fotografijom i montažom, putujemo preko svih granica iskustvenog i spoznatog – izoštrene percepcije i širom zatvorenih, nadraženih čula.

Specijalni efekti, u kombinaciji sa svim tehnološkim pomagalima tog vremena, samo su upotpunili priču čiji integralni deo postajemo kako ovaj sjajni film odmiče.

Sve u svemu, neverovatno duhovno iskustvo i umetnički doživljaj!

Na kraju filma, astronom Dejvid Boumen, jedini koji je preživeo fatalnu misiju ka Jupiteru, iznova se transformisan rađa u nekoj sasvim drugoj ravni postojanja kao unapređeno ljudsko biće, Dete-Zvezda, vraćajući se na matičnu planetu, Zemlju, spreman za sledeći skok vrste na evolutivnoj lestvici – višem nivou svesti i samosvesti.

Paklena pomorandža

Nakon kosmičke Odiseje, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja.

Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj – pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962. godine.

Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Priča se bavi mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom (sjajni Malkolm Mekdauel), nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost Ludvigu van Betovenu.

Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, stvarajući od njega paklenu pomorandžu. Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće – u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama.

Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja.

Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom.

Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim filmom govori da će na svetu biti gore pre nego što postane bolje.

Pakleno kjubrikovski tokom cele njegove filmske odiseje! Iskoristiti pesmu Singing in the Rain u scenama nasilja Paklene pomorandže teško je razumljiv, ali više nego originalan rediteljski postupak neodoljivo inspirativnog umetnika, vesnika novih horizonata i retko doslednog čoveka.

Nakon izuzetno burnog društvenog i umetničkog perioda, usledilo je nešto duže zatišje do nove bure. Bari Lindon, film iz 1975. godine, putovanje u 18. vek vođeno književnim predloškom – romanom Vilijema Tekerija, delo je znatno manjeg umetničkog naboja i do tada prisutnh kontroverzi vezanih za prethodna Kjubrikova ostvarenja.

Autentičnost je ovaj put bila usmerena na čisto umetničko viđenje, vizuelizaciju ostvarenu korišćenjem posebne vrste objektiva. Dosledan samo sebi, vlastitim vizijama i uverenjima, Kjubrik se vremenom bližio vrhovima filmskog Olimpa.

Poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva i tri igrana filma, samo su pojačala utisak kontroverze, kvaliteta i približile ga za par koraka vrhu pomenute planine, simbolu nedodirljivih božanstava.

Isijavanje

Bestseler horor pisca Stivena Kinga Isijavanje, poslužio je Stenliju Kjubriku za novi filmski udar. Nakon niza provokativnih društveno angažovanih i naučno fantastičnih tema, koje su podigle silnu prašinu i podelile mišljenje publike i kritike, Kjubrik pronalazi inspiraciju u jednom od najnapetijih horor klasika.

Film Isijavanje (1980), sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, doneo je novo, veoma intrigantno iskustvo, ispričano kjubrikovski pročišćenim filmskim jezikom. Priča o piscu, progonjenim ludilom i avetima krvave tragedije unutar jednog planinskog hotela, urađena je tako da gledalac stalno iščekuje da se nešto dogodi, a taj udar stalno se odgađa.

Dizanju tenzije i zloslutne teskobe, pored sjajne Nikolsonove glume, doprinose stalni pokreti kamere niz hodnike sablasnog hotela, zakovanog snežnim smetovima – jezivo samotnog i odsečenog od ostatka sveta.

Zlokobnu atmosferu narastajućeg ludila, mračnih vizija piščevog sina koje najavljuju krvavi pir i smrt, napeto iščekivanje i jezu samoće, klaustrofobičnosti koja izjeda dušu pojačava, kao i uvek pažljivo odabrana, muzička podloga, stalno nadražujući nelagodnošću nerve gledaoca.

Vremenom, kako film odmiče, neprimetno postajete deo priče, užasne more koja vas veže do samog kraja vlastitom magijom i čudesnim senzibilitetom. Bilo je to još jedno remek-delo Kjubrika – žanrovski upakovano u horor priču, ali tako osobeno prikazano da briše pred sobom sva moguća ograničenja i predrasude. Zadivljujuće psihološko iskustvo, ispričano unikatnim stilom.

Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče, a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije.

Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.

Bojevi metak

Godine 1987. pojavio se novi Kjubrikov film Full Metal Jacket (Bojevi metak), traumatična priča o ofanzivi koja se dešava za vreme vijetnamske Nove godine, tokom rata u Vijetnamu.

Još jedna bolna antiratna drama, o besmislu američkog vijetnamskog ludila, predstavlja Kjubrikovo angažovano delo kroz dve zasebne priče.

Prva prati grozničavu obuku američkih marinaca, pred odlazak u Vijetnam, sve do granica psihičkog rasula vojnika. Druga fokusira stradanje i patnje na samom terenu, haos u grotlu rata.

Pojam full metal jacket predstavlja izraz koji u vojnoj terminologiji označava okvir napunjen bojevom municijom kakav koriste američki marinci-ubice. Film je prepun smrti i ludila, ali s vremena na vreme ima nečeg gotovo baletskog u njemu, što je inače jedna od karakteristika Kjubrikovih filmova, naročito u početnoj sceni u kojoj regrute briju do glave.

Lik koji se tokom filma pojavljuje kao neka vrsta refrena, Šaljivdžija, vodi nas kroz oštar, dijagonalni presek rata, uključujući širenje propagande iz kruga ratnih dopisnika i iznenadno uključivanje u borbe izazvane ofanzivom vijetnamske vojske oko Nove godine, što je događaj koji potpuno razara doživljaj rata kao rodoljubive romanse, a od Šaljivdžije čini ubicu, koliko god to bilo suprotno njegovoj prirodi.

Film Full Metal Jacket grubo suočava one koji se nisu borili u Vijetnamu sa realnošću i ironijom tog rata, kao i sa perverznim načinom na koji je američki establišment prodao svoju priču o ratu vojnicima i građanima.

Jedna od važnih stvari u vezi sa vijetnamskim ratom jeste da su ga zapravo vodili intelektualci iz Vašingtona koji su pokušali da našteluju realnost onako kako to rade reklamne agencije, na kraju konstatuje Kjubrik.

Širom zatvorenih očiju

Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo, objašnjavao je slavni američki reditelj.

Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka rada Kjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice.

Poslednji Kjubrikov film Širom zatvorenih očiju (1999), završen nakon još jedne duge, ovaj put dvanaestogodišnje pauze, sa zvezdama Tomom Kruzom i Nikol Kidman, priča je o složenim odnosima muža i žene, njihovom međusobnom poverenju i seksualnosti.

Kao i svi prethodni Kjubrikovi filmovi, nosio je u sebi žig autora čiji senzibilitet, pronicljivost, doslednost i provokativnost naprosto fasciniraju i intrigiraju filmski svet poslednjih pola veka.

Tom Kruz i Nikol Kidman tumače par iz visokog društva Menhetna koji se upušta u čudesnu seksualnu odiseju. Priča filma temelji se na frojdovskoj noveli Artura Šniclera – Traumnovelle (eng. Dream Story), a prati put dr. Williama Harforda kroz seksualno podzemlje Njujorka nakon što mu je supruga Alice razbila poverenje u svoju vernost kad mu je priznala da se umalo odrekla njega i njihove ćerke radi noći s drugim muškarcem

To raspršuje Harfordove sumnje u žensku vernost i budi u njemu očaj posle kojeg počinje lutati ulicama Njujorka.

Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.

Nakon što se ogrešio u ritualu mračnog i misterioznog kulta, dr. Harford se predomišlja oko seksualne osvete svojoj ženi. Njihova veza zapada u haos i pokušaje novog poverenja i pomirenja.

Dosledno, do samog kraja, ostajući veran samo vlastitim snovima i uverenjima Kjubrik je uspeo , neukaljan i samo svoj, da transponuje svet jedinstvenih umetničkih ideja i mračnih vizija u niz antologijskih filmskih ostvarenja. Poslednji, besmrtnošću ovekovečen kadar, ostavio je samo za sebe i sve one ljubitelje filma dovoljno smele da ga isprate na dugom i trnovitom putu ka zvezdama.

Bila je to, sve u svemu, jedna neponovljiva filmska Odiseja, duga pola veka i par minuta večnosti.

Na kraju nekog novog početka ostao je samo magični dodir kjubrikovske neuništive energije i vere u sebe, Monolit koji nas uči da se borimo hrabro za vlastite snove i uverenja. Vlastite snove i sve ono kroz šta stvarno postojimo – kao nadahnuti kadrovi Kjubrikovih umetničkih snova.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU