Suluda je potreba da sve razumemo, a time i umanjimo, uprosečimo. Kada bi smo bili u stanju da svoju sudbinu prepustimo slučajnostima i bespogovorno prihvatimo tajnu svog života, mogli bismo se približiti nekakvoj sreći, postali bismo nevini. Mašta je naša najveća privilegija. Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.

23211462

Autor:Impuls

Fantom slobode (1974.), kultni film španskog reditelja Luisa Bunjuela, predstavlja satiru i komediju apsurda koja razbija buržoaske konvencije i kritikuje hipokriziju ustaljene moralnosti. Bunjel ga smešta između temeljnih okvira jedne nekonformističke, (z)bunjuelovske stilistike i tematike – između nadrealističnog, snolikog ludila jednog krajnje satiričnog humora i sveta apsurda koji potire sve zdravorazumsko poimanje stvarnosti... Bunjuelov stilski manir i ovaj put je nadrealističan, prepun šokantnih prizora, apsurdnih situacija i logike sna... I sa ovim filmom on ostaje najznačajniji predstavnik filmske avangarde i nadrealističke struje evropske kinematografije...

Novi naslov trebalo je da bude ukazivanje počasti Karlu Marksu i njegovom fantomu komunizma koji kruži Evropom s početka Manifesta. Sloboda o kojoj je reč u prvoj sceni filma je politička i društvena sloboda, ali sloboda uskoro dobija drugi smisao, postaje umetnička i kreativna sloboda, jednako iluzorna kao ona prva.

Fantom slobode (1974.) mi je, u svakom slučaju, jedan od najdražih filmova. Mislim da se zanimljivo razvija, volim ljubavnu scenu između tetke i nećaka u spavaćoj sobi u krčmi, volim kada traže devojčicu koja se navodno izgubila, a zapravo je tu, volim kada ona dvojica šefova policije odu na groblje, volim kraj filma u zoološkom vrtu, onaj uporni pogled noja koji kao da ima veštačke trepavice.

Film Fantom slobode govori o fantomskoj prirodi slobode, kako političke i društvene, tako i stvaralačke slobode umetnika. Kombinujući na zabavan način ironiju i nadrealizam Bunjuel na sebi svojstven način ismeva buržoaziju. Patetična etika i lažni moral vladara sveta suptilnom metaforom oslikani su na urnebesno satiričan i uvrnut način. Film tumači shvatanje termina sloboda od strane ljudi različitih kulturoloških i religioznih tradicija i pozadina. Film obiluje nizovima apsurdnih i bizarnih incidenata- površnost i praznina ljudi dati su na lucidno bunjuelovski, satiričan način...

Obožavam san, kaže Bunjuel, čak i onda kada su moji snovi more, što je najčešći slučaj, i ta luda ljubav prema snu, oslobođena svakog pokušaja da se objasni, jedna je od dubokih sklonosti koji su me približili nadrealizmu.

Fantom slobode nalik je ređanju scena iz nečijeg sna. Priče se smenjuju, naizgled nepovezane, poput snolikih fragmenata – neprijatni čovek sa igrališta detetu daje fotke (na njima je nešto potpuno neočekivano)... Medicinska sestra provodi noć u motelu gde upoznaje veoma čudne monahe ... Snajperista neočekivano biva slavljen kao heroj nakon što puca na prolaznike sa vrha novog nebodera... Uplakani roditelji traže od policije da pronađe njihovu nestalu devojčicu iako je ona sve vreme pored njih, a grupa formalno obučenih ljudi sedi oko stola za ručavanje na wc školjkama... Bunjuel, otac filmskog nadrealizma, napada potpuno iskrivljenu društvenu percepciju religije i slobode, poigravajući se sa tematikom politike, religije i seksa.

U svojim znamenitim filmskim ostvarenjima Bunjuel se obračunava sa licemerjem, amoralnošću i prazninom sveta, kao što hrabro i odlučno zauzima svoj borbeni, beskompromisni, antiklerikalni stav u rodnoj Španiji, zemlji u kojoj sveštenstvo igra jednu od najbitnijih, presudnih uloga oblikujući svest naroda. Bunjuel ostaje jedan od najžešćih kritičara savremenog sveta kao i tvorac erotskog filma. U rasponu od nadrealizma i neorealizma, do modernizma i postmodernizma, Bunjuel stvara jednu od najimpresivnijih kolekcija filmskih remek-dela unutar celokupne istorije filma...

00 Portada Buñuel

Luis Buñuel (1900–1983)

Slučajnost je gospodar svih stvari. Nužnost dolazi tek potom. Nužnost nema čistotu slučajnosti. To što mi je od svih mojih filmova Fantom slobode posebno drag, možda je i zbog toga što se bavi ovom nemogućom temom. U zakonima nužnosti koji nam omogućavaju da živimo zajedno, ne treba, međutim, videti fundamentalnu, primarnu nužnost. Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umiremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, slučajnog susreta jednog spermatozoida i jajne ćelije, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti i bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg ni jedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao samo za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Neki sanjaju o svemiru koji je beskonačan, drugi ga vide kao konačnog u prostoru i vremenu. Ja sebe vidim između ove dve tajne, jer ni u jednu od njih ne možemo prodreti. S jedne strane, slika beskonačnog univerzuma je nepojmljiva. S druge strane, predstava o konačnom univerzumu koji jednog dana više neće postojati gura me u ništavilo o kojem se ne može misliti, i to me u isto vreme i očarava i plaši. Idem od jednog do drugog. Ne znam kuda ću.

Zamislimo da slučajnost ne postoji i da čitava istorija sveta, koja je najedno postala logična i predvidiva, može da se sažme u nekoliko matematičkih formula. U tom slučaju bilo bi neophodno verovati u Boga, pretpostaviti neminovno aktivno postojanje velikog časovničara, vrhovnog bića koje sve uređuje. Međutim, zar nije taj svemoćni Bog mogao iz hira stvoriti svet prepušten slučajnosti? Nije, odgovaraju filozofi. Slučajnost ne može biti božija tvorevina jer je ona negaciaj Boga. Ova dva pojma isključuju jedan drugog.

Verovati ili neverovati- dođe mu na isto. Da mi neko, ovog časa, dokaže svetlo prisustvo Boga, to apsolutno ništa ne bi promenilo u mom ponašanju. Ne mogu da poverujem da me Bog neprestano gleda, da se bavi mojim zdravljem, mojim željama i greškama. Ne mogu da poverujem, a ne mogu ni da prihvatim, da može da me kazni za večna vremena. Šta sam ja za njega? Ništa, senka napravljena od blata. Moj boravak na ovom svetu je toliko kratak da za sobom ne ostavlja traga. Ja sam običan smrtnik, ne značim ništa ni u prostoru ni u vremenu. Bog se ne bavi nama. Ako postoji, to je kao i da ne postoji. Ovakva razmišljanja sam davno formulisao kao : Ja sam ateista zahvaljujući Bogu...

Suluda je potreba da sve razumemo, a time i umanjimo, uprosečimo. Kada bi smo bili u stanju da svoju sudbinu prepustimo slučajnostima i bespogovorno prihvatimo tajnu svog života, mogli bismo se približiti nekakvoj sreći, postali bismo nevini. Mašta je naša najveća privilegija. Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.

Bunjuel je kasnije objašnjavao da je film Fantom slobode bio baziran na onome što je video na slici El tres de mayo umetnika Francisco Jose de Goye...

U svetu relativiteta, nedorečenosti, licemerja, nelogičnosti, laži, prolaznosti i fantomske slobode, samo je puka anarhija na neki način logična ...

U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj,pobuna je jedini put kojim se može ići.

Dragan Uzelac,(Z)bunjuel

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU