Talenat i lik Žan Moro prvenstveno su vezani za autorski, komplikovani, avangardni, zahtevni – i ultimativno evropski film.

Foto Giancarlo Botti 768x576

 Jeanne Moreau (1928-2017), foto: Giancarlo Botti/Gamma-Rapho via Getty

Iz knjige Ženske ikone XX veka, Biblioteka XX vek, 2001.

Žan Moro (Jeanne Moreau, rođena 1928) dobila je posebnu nagradu na festivalu u Berlinu, februara 1999. godine. U svojoj 72 godini, još nije izgubila svoj čuveni, malo zlobni, prodorni pogled žene koja se ne zanosi nikakvim iluzijama: doduše, taj pogled superiorne ženstvenosti je danas malo ublažen, možda „ljudskiji“ nego što je bio, ali ne manje upečatljiv. Kakve god da je uloge igrala, ona ostaje zapamćena po pogledu, najjačem elementu ikone koju je stvorila: nezavisna, opasna, nekomformistička evropska žena, čija je glavna privlačnost ne u lepoti, nego u seksualnoj energiji što iz nje zrači. Za razliku od Brižit Bardo, koja je svetu nudila sliku novoga potrošačkog, moralom manje nego ostatak Zapada opterećenog francuskog društva, Žan Moro je predstavljala ikonu onoga dela francuske kulture koji je mislio, i to mislio kritički o društvu. Privlačnost takve ikone pokazivala se već u sasvim drugačijoj publici. Kada su najzad BB i Žan Moro zajedno nastupile u malčice naivnoj revolucionarnoj komediji Viva Maria! (1965, režija Luj Mal), smeštenoj u Meksiko početkom XX stoleća, dve strane privlačnosti mogle su se uporediti. U svakome slučaju, američku mušku zvezdu ovoga filma, Džordža Hamiltona, zavela je iza kamera Žan Moro.

Žan Moro je savršeno obrazovana glumica, čije je prvo mesto, čim je izašla iz Konzervatorija u Parizu, bila Francuska komedija. Njenu modernu privlačnost i odsustvo stereotipske lepote, primetio je pre drugih upravo Luj Mal, i tako je vrlo brzo Žan Moro postala prepoznatljivo lice francuskog „novog talasa“. Nastupila je na filmu kada je već imala trideset godina, i u istoj godini, 1958, uzbudila svetsku filmsku publiku u dva Malova filma, Lift za gubilište i Ljubavnici. Ovaj drugi bio je zabranjen u nekim delovima SAD, zbog smelih ljubavnih scena. Lice Žan Moro, njegova mirnoća i nemilosrdno opažanje sveta koje se na njemu čitalo, odgovaralo je kritičkom duhu egzistencijalizma i posleratnog beznađa, odustajanju od ulepšavanja i banalnosti koje je zahtevao „novi talas“. To je bilo lice hladne analize i istovremeno unutrašnje vatre, ikona žene koja poznaje vrednosti, ali isto tako i cinizam sa kojim svet manipuliše njima. Slobodna i nepredvidiva, takva žena je bila vizualno ostvarenje likova iz proze Margarite Diras, koja je često pisala scenarije misleći na Žan Moro kao interpretatorku. Pobuna takvog ženskog lika protiv sveta je individualna, jer ona ne veruje u kolektiv ni u kolektivne ideje. Usamljena, ona sama bira svoje ljubavnike, sa istom lakoćom i sa istim nepoštovanjem sa kojim muškarci biraju ljubavnice. Njena oslobođenost pokazuje se u krađi sistema muškoga zavođenja, i bezbrižne upotrebe muškaraca kao objekata. Unutarnji revolucionar, ona muškarcima pokazuje kako to izgleda kada se svet polne „ravnoteže“, odnosno neprikosnovene muške vlasti, obrne na glavu. Lice Žan Moro uvek se vrlo malo pokretalo. Njena savršena glumačka disciplina načinila ju je „minimalističkom“ glumicom. Zavođenje je u njenom slučaju prelazilo granice komplikovanih filmova u kojima je igrala, bez želje za dopadanjem širokoj publici, bilo je daleko od popularnih oblika – recimo od zavođenja vampa. Jedinstvena kombinacija intelektualnosti i nesputane seksualnosti u njenome slučaju vraćala je poverenje milionima žena koje nisu bile spremne da se maskiraju u lutke da bi bile privlačne i „prihvatljive“ u potrošačkom društvu. Njeni podočnjaci, svedočanstvo burne ljubavne noći, zračili su erotikom koju sve uobičajenije svlačenje na filmu nije moglo dosegnuti. Nova žena, koju ni karijera, ni porodica, ni ljubavni život nisu mogli izvesti iz ravnoteže ni iz izvesne ironične distance prema ludostima modernog života, dobila je svoje lice. Jedan od njenih partnera i ljubavnika, Marčelo Mastrojani, zaključio je, ne bez mediteranske muške nostalgije, da ona ume da uzvrati ljubav... sve do kraja snimanja filma.

Film kojim je Žan Moro za čitave generacije postala ikona, i koji je sam još uvek kultni film, je Žil i Džim Fransoa Trifoa iz 1962. U ovome filmu Žan Moro igra ženu u koju su zaljubljena dva muškarca, prijatelja. Bez volje da se odluči, ona će obojicu, i sebe, odvesti u propast. Neobični lirizam filma, relativizacija seksualnih kompetencija, dovođenje u pitanje propisanoga ponašanja, rafinirani humor, sve to od ovoga filma i danas čini neprevaziđeni kulturni model evropske senzibilnosti. Žan Moro u muškome odelu, sa nacrtanim brkovima, u ogromnom puloveru i u pantalonama, sa kačketom na glavi, ostaje slika seksualne privlačnosti kojoj nije potreban nikakav dekor niti fiksirane polne uloge. U izvesnome smislu, Žan Moro i njeni partneri u tome filmu ostaju simboličke slike unutarnjeg otpora protiv konvencija, buržoaskih pravila, kapitalističke fiksacije polova i mitova o individualnoj sreći. U velikoj meri proročki film, Žil i Džim je nagoveštavao ozbiljnije promene u životnom stilu mlađih generacija, koje su se u Francuskoj i celoj Evropi dogodile 1968, a u SAD započele koju godinu ranije. Pesmica koju je Žan Moro pevušila u ovome filmu, i koja govori o nepopravljivoj zavodnici („Nosila je po prsten na svakome prstu... “) ostala je takođe deo kulta.

Talenat i lik Žan Moro prvenstveno su vezani za autorski, komplikovani, avangardni, zahtevni – i ultimativno evropski film. Igrala je u Antonionijevom filmu Noć (1961) u Bunjuelovom Dnevniku sobarice (1964), i u vrlo evropskom filmu američkog izbeglice Džozefa Louzija Eva (1962). Sva tri karaktera su na svoj način negativna, i istražuju raspon od nemilosrdne želje za moći do gubljenja svake želje. Žan Moro umela je kao možda nijedna druga filmska glumica da prikaže stanje gubljenja smisla, tuposti izgubljene motivacije, apsurda. Njeno ćutanje je vrsta avangardnog teksta o besmislu. Ne treba, međutim, zaboraviti da je dikcija Žan Moro jedna od njenih najvećih glumačkih vrednosti. Pojavljivala se sa vremena na vreme na pariskim pozorišnim scenama, a široka filmska publika mogla je da vidi o kakvoj je glumačkoj školi reč u filmu nedavno preminulog Rožea Vadima iz 1959, Opasne veze. U ovome filmu, u kojem je klasično istoimeno skandalozno delo, roman u pismima Šoderloa de Lakloa iz 1782, preneto u moderno doba, Žan Moro je igrala sa Žerarom Filipom. Od dvoje amoralnih ljubavnika, žena je ta koja se nikada ne kaje. Odevena u crno, nepogrešivo efikasna u uništavanju tuđih života, Žan Moro uz cigaretu i muzički fon apstraktnog džeza tu ostvaruje jedan od svojih najupečatljivijih likova. Delo je nedavno doživelo čak dve skoro istovremene filmske obrade, i obe su ambiciozno posegnule za kostimima i ambijentima epohe, kraja 18. veka, no čak ni izvrsna Glen Klouz nije ravna kobnoj viziji Žan Moro. Ne treba zaboraviti da je dugo godina bila „Muza“ modnog kreatora Pjera Kardena, otelotvorenje njegovih racionalnih modnih koncepata.

Žan Moro je i sama režirala filmove. No u priči o ovoj ženskoj ikoni, u kojoj nema ni senke sentimentalnosti i melodramatičnosti, možda je najzanimljiviji odnos starosti i kreativnosti. U ovome trenutku Žan Moro očekuje prikazivanje mega-TV projekta, Jadnika po romanu Viktora Igoa. Priprema se za veliki međunarodni projekt snimanja Galeba po Čehovu, i za biografski film u kojem će igrati svoju prijateljicu i scenaristkinju, Margaritu Diras. To su samo dva na listi poslova i projekata: Žan Moro nikada nije bila toliko tražena. U opštoj hiper-produkciji zategnutih mišića i bulimijske vitkosti i mladosti, evropska filmska publika očito želi da vidi neskrivane tragove godina, promišljeno iskustvo, odbijanje iluzionizma: prave, žive, uspešne, samostalne, samodovoljne žene, kojima nisu potrebni liftinzi. Nasuprot amerikanizovanoj neurotizaciji teško održavane mladosti, Žan Moro ne samo da ne skriva svoje godine, nego i nastupa sa izrazito mladim i lepim glumicama. Kulturni nesporazum između nje i Amerikanaca pokazao se nedavno i u tome što je zbog svojih evropskih obaveza odustala od učestvovanja u popularnoj američkoj TV seriji ER. Upravo priprema film koji će sama režirati, i u kojem će nastupiti nova zvezda francuskog i evropskog filma, Žilijet Binoš. Scenario je napisao Žan Renoar, još 1971, i to upravo za Žan Moro. Izazovna priča, i ženska profesionalna solidarnost: poruka Žan Moro, koja je na ekranu najupečatljivije prikazivala besmisao života, jeste da žena jedina za sebe može ostvariti smisao.

Biblioteka XX vek, 2001.

Svetlana Slapšak

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU