7apsint

Sigurno ste već čuli kako je apsint inspirisao mnoge književne velikane u poslednjih 150 godina, mada je možda neke uspeo i da uništi. Kakve to čudnovate moći ovo piće ima? Ne menjajte kanal, priča je odlična.

Artur Rembo svojevremeno je zvao apsint komoljikom sa glečera zbog toga što se njegov glavni sastojak, gorka biljka Artemisia absinthium, poznata i kao pelen ili pelin, može naći u izobilju u ledeno hladnoj oblasti Švajcarske zvanom Val de Travers.

Upravo je ovde poznih godina 18. veka i izmišljeno ovo legendarno aromatično piće koje će postati simbol dekadencije. Zbog svih istorijskih priča u kojima je apsint bio jedan od glavnih aktera, teško je prenaglasiti kulturološki uticaj ovog pića, ili mu uopšte naći ekvivalent u savremenom dobu.

Apsint u umetnosti

7apsint 1

Maneov The Absinthe Drinker

Apsint se nametnuo kao glavna muza umetnika u periodu od 1859. kada je Eduar Mane svojom slikom The Absinthe Drinker šokirao godišnji pariski salon umetnosti pa sve do 1914. kada je Pablo Pikaso stvorio svoju oslikanu bronzanu skulpturu Čaša apsinta.

Tokom takozvanog Zlatnog doba (La Belle Époque), Zelena vila (kako je apsint popularno prozvan zbog svoje karakteristične boje) bilo je piće za koje su se odlučivali brojni pisci i umetnici u Parizu.

Popularnost je rasla do te mere da se u pariskim krugovima mogao čuti nadimak Zeleni čas koji se odnosio na pet sati popodne, što je bilo vreme kada bi se kafići napunili mušterijama koju su sedeli sa čašicom zelenog alkohola pred sobom.

Apsint je učvršćivao prijateljsta, ili ih je pak uništavao, izazivao vizije i stanja polusna da bi ih kasnije umetnici pretakali u svoja umetnička dela. Ovo je piće redom oblikovalo simbolizam, nadrealizam, modernizam, impresionizam, postimpresionizam i na kraju kubizam.

Na desetine umetnika je uzimalo ljude koji su pili apsint za svoje modele, kao i standardan pribor za absint – čašu, kašičicu sa prorezima, kocke šećera (šećer se koristio kako bi ublažio gorak ukus jeftinijih sorti), kao i česme iz kojih kaplje hladna voda koja je služila da se razblaži alkohol.

Ovo zeleno piće nije se u svom nastanku naročito razlikovalo od drugih medicinskih biljnih preparata, poput vermuta (čije ime na nemačkom ujedno i znači pelin) između ostalih. Svoj slatkast ukus, on duguje moraču i anisu na kojima se, pored pelina, bazira.

Međutim, apsint nije bio preparat – bio je aperitiv koji je mogao da izazove gubitak pamćenja, halucinacije i bizarno ponašanje, a da ne pominjemo to što su se od njega često onesvešćivali čak i oni uvežbaniji korisnici.

Novije analize pokazuju da je tujon, organsko jedinjenje koje se nalazi u pelinu, bilo prisutno u malim količinama u valjano destilovanom apsintu kako bi piće imalo blago psihoaktivno dejstvo. Na osnovu toga da se zaključiti da su veće šanse da je ovakvu štetu nanosilo ozbiljno trovanje alkoholom nakon konzumiranja između dvanaest i dvadeset čašica dnevno. Ipak, fama o dejstvu apsinta i dalje živi.

Muza u flaši

Rembo, Bodler, Pol Verlen, Emil Zola, Alfred Žari i Oskar Vajld bili su među desetinama pisaca koji su bili notorni ljubitelji Zelene vile.

Žari je, na primer, insistirao na tome da se apsint mora piti čist. Bodler ga je pio uz tunkturu opijuma ili sam opijum, dok ga je pak Rembo kombinovao sa hašišom. Svi su redom pisali o njegovoj zaraznoj dopadljivosti i uticaju na kreativni proces. Isto tako su i svoja dela postavljali u absintom zasićeni milje.

U pesmi „Otrov“ iz zbirke pesama Cveće zla iz 1857. godine, Bodler je na listi omiljenih književnih poroka postavio apsint iznad vina i opijuma.

„None of which equals the poison welling up in your eyes that show me my poor soul reversed, my dreams throng to drink at those green distorting pools.

***

Ništa od ovoga ne može se porediti sa otrovom koji suzi iz tvojih očiju što mi pokazuje moju jadnu dušu naopaku, moji snovi žude da se napoje na tim zelenim jezerima što obmanjuju.“

Rembo koji je za poeziju smartao da je alhemija, tj. način da se menja stvarnost, kako piše Edmund Vajt u pesnikovoj biografiji, gledao je na apsint kao na umetničko oruđe. Remboov manifest bio je nedvosmislen. On je izjavio kako pesnik, da bi od sebe načinio proroka, mora da se posveti dugom, obilnom i smislenom poremećivanju sopstvenih čula. Apsint, i njegova halucinogena svojstva, bili su način da se upravo tako nešto i postigne.

Gi de Mopasan prosto je upijao apsint, jednako kao i junaci njegovih brojnih kratkih priča. Njegova „Čudna noć u Parizu“ prati notara iz provincije koji je uspeo da dođe do pozivnice za zabavu u studiju jednog priznatog slikara. U priči on popije toliko apsinta da pokuša da otpleše valcer sa stolicom samo da bi zajedno sa njom poljubio pod. Od tog trenutka on gubi svest i zaboravlja sve, sve dok se ne probudi potpuno go u nepoznatom krevetu.

Savremenici okrivljuju ovo piće da je skratilo život Bodleru, Žariju i pesnicima poput Verlena i Alfreda de Misea, između ostalih. Postoji mogućnost da je ono bilo i uzrok tome da Vinsent Van Gog odseče sebi uvo, ili se bar tako nagađa.

Nakon što su zelenu muzu optužili da izaziva psihozu, pa čak i da ubija, već do 1915. ovo je piće bilo zabranjeno u Francuskoj, Švajcarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama kao i u većini država Evrope.

Kulturni mamurluk

Tokom većeg dela 20. veka, Zelena vila je izgubila na značaju za umetničku i kulturnu zajednicu jer su je zamenili moderni kokteli i martini, a šezdesetih i čitava plejada droga koje su mutile svest. S vremena na vreme, čuo bi se odjek njenih moći, premda je on bio uglavnom produkt nostalgije.

Ernest Hemingvej pijuckao je apsint u Španiji dvadesetih godina prošlog veka gde se obreo kao novinar, a i kasnije tokom Španskog građanskog rata. U romanu Sunce se ponovo rađa, glavni junak Džejk Barns teši se upravo apsintom nakon što ga ledi Bret napusti i pobegne sa toreadorom. Isto tako, u romanu Za kim zvono zvoni Robert Džordan nosi sa sobom čuturicu napunjenu ovim pićem. Čak i u romanu Smrt popodne, Hemingvej priča kako je prestao da se interesuje za borbe sa bikovima jer nikako nije mogao da ih prati sa zadovoljstvom „osim ako ne bi popio tri-četiri čašice apsinta, koji mu je, pored toga što mu je raspaljivao hrabrost, blago izopačio reflekse.“

Hemingvej je čak i izmislio koktel po imenu Smrt popodne za potrebe knjige o pićima poznatih iz 1935. Recept glasi: „Sipajte čašicu apsinta u čašu za šampanjac. Dodajte ohlađeni šampanjac dok piće ne dobije valjanu opalno-mlečnu boju. Popijte između tri i pet ovih koktela polako.“

Kasnih godina 20. veka, apsint je postao referentna tačka dekadentnostimeđu piscima novije generacije sa sedištem u modernim boemskim gradovima poput San Franciska ili Nju Orleansa.

„Apsint bi mi spalio grlo svojim ukusom koji je delom bio poput bibera, delom poput sladića, a delom nešto nalik na trulež,“ zapisala je nadarena spisateljica horor priča iz Nju Orleansa Popi Z. Brajt u priči „Njegove usne sa ukusom pelina“ iz 1989. godine. U priči narator i njegov momak, iznureni pljačkaši grobova, nađu više od pedeset flaša zakonom zabranjenog alkohola koji je sakriven u nekoj porodičnoj grobnici u Nju Orleansu. Do kraja priče, narator mašta o prvom gorkom poljupcu ovog pića s one strane groba.

I dalje se zeleni

Danas se apsint smatra pićem od kojeg „trne jezik“ i koje „izoštrava čula,“kaže Lens Vinters, vlasnik destilerije St George Spirits koja je prva iznela u ponudu legalan apsint u Sjedinjenim Državama krajem 2007. godine.

„Kako ja to vidim, apsint pruža osećaj mističnosti, te dodir natprirodnog, što su sve stvari koje ja volim da mi piće pruži s vremena na vreme,“ kaže Rouzi Šap, kolumnistkinja Njujork Tajmsa koja piše o piću. Ipak, ona preporučuje da se bude umeren sa ovim pićem. Jedan od koktela sa apsintom koji ona preporučuje je Fascinator koji čine dve trećine džina, trećina suvog vermuta, otprilike pola kašičice apsinta i list mente.

U današnjim književnim krugovima, apsint više služi zabavi nego što predstavlja muzu – možemo ga sresti tek u koktelima na modernim tematskim promocijama knjiga. Za razliku od 20. veka, apsint je sada široko dostupan, i može se nabaviti sve od apsinta novijeg datuma do očuvanog Perno fisa za koji bi vam bilo potrebno 10,000 dolara po boci.

Ipak, čini se da je Zelena vila danas samo kulturološko obeležje. Tako se apsint pojavljuje u popularnoj seriji Ljudi sa Menhetna, ali se može naći i kao Mansinthe – brend sa potpisom Merilina Mensona, te kao sastojak brojnih recepata za koktele u kojima je on uglavnom sporedni sastojak. Poslednjih godina se čak mogu skinuti i aplikacije za telefon koje vas uče kako se rasblažuje apsint.

Kao što tek kap apsinta u nekom koktelu daje neki poseban ukus, tako i svako pominjanje apsinta vezano za književnost doprinosi atmosferi jer služi kao podsećanje na provokativne pisce Zlatnog doba koji su rušili forme i norme, kao i na činjenicu da i alkohol ponekad zaista može da inspiriše.

Slađa Stamenković

kultivisise.rs 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU