three tahitians 1899

Osećam sve to što će me obuzdati i izvanredno se odmaram u ovom trenutku. Čini mi se da sav taj metež života u Evropi više ne postoji i da će sutra biti uvek isto, i tako neprestano sve do kraja.

“Pišem ti uveče. Ova tišina noću na Tahitiju još je čudnija od ostalog. Ona postoji samo ovde, bez ijednog zova ptice da naruši počinak. Ovde, onde, padne neki velik i suvi list ali koji ne stvara ni pomisao na buku. To je pre kao šuštanje utvare. Domoroci se često kreću noću, ali bosonogi i tihi. Uvek ta tišina. Shvatam zašto te osobe mogu da ostanu satima, danima da sede bez da izgovore ijednu reč i da gledaju nebo setno. Osećam sve to što će me obuzdati i izvanredno se odmaram u ovom trenutku. Čini mi se da sav taj metež života u Evropi više ne postoji i da će sutra biti uvek isto, i tako neprestano sve do kraja. Ne misli zbog toga da sam egoista i da vas zanemarujem. Kako je večeras noć lepa. Hiljade osoba noćas postupaju kao ja, prepuštaju se životu (…) Oni pevaju, nikada ne kradu, moja vrata nikada nisu zatvorena, ne ubijaju. Dve tahićanske rači ih odlikuju Ia orana (dobar dan, zbogom, hvala, itd.) i Onatu (baš me briga, šta je važno, itd.) a mi ih nazivamo divljacima?”

Pol Gogen, iz pisma Meti Gogen

 

KULtura

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU