,,Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod „psihodeličnom pop–grupom Flojdi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici; njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta (andergraunda) koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku“.

d405adc54590334925a17d7ddf5afpf

 Entrance: the Celebration of underground and psychedelic music

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka u urbanim centrima Amerike i Britanije počinje da se javlja novi pokret – underground , manifestujući se u muzici i književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti,underground je bezazlene i ružičaste slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.

Na videlo su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks ... Najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija. Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što automatski podrazumeva protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike (dijametralno suprotno, milionima svetlosnih godina udaljeno, komunističko ,,stvaralaštvo” označavalo je u Srbiji stanje odsutnosti duha, uz stalnu sveprisutnost Velikog Brata svih naroda i narodnosti, a potom i jednodimenzionalnost sveta i beživotnost koji demagoškim ,,golootočkim nadražajima” ljudsku svest svodi na nivo koacervata and protozoa bez ikakvih iskustava, što autokratski podrazumeva protest protiv bilo kakvog normalnog vida života-prim.aut.).

Ovo je priča o jednom neobičnom rokenrol bendu, predvođenom ekscentričnim gitaristom-umetnikom-Syd Barrettom, koji je omogućio stvaranje i uspon britanske psihodelične scene sredinom šezdesetih.

Entertainment:A Saucerful of secrets

U jednom čudesnom istorijskom trenutku, kako to već legenda kaže, izgledalo je da će rokenrol i andergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet, odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi. Osoben umetnički zanos i društveno politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva.

Rodžer Kejt Beret, student londonske ,,Camberwell school of art”, bio je jedan od prvih koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan, kao student slikarstva i gitarista, nastupao je u bendovima ,,Geoff Mott and the motors” i ,,Hollering blues”, te u folk duetu s Dejvom Gilmorom u klubu ,,The Mill”. U isto vreme, na arhitektonskom fakultetu, trojica studenata: Džordž Rodžer Voters, Nikolas Berkli Mejson i Ričard Vilijam Rajt, osnivaju bend ,,Sigma 6” sa nekolicinom prijatelja. Nakon niza personalnih promena, bend napokon dobija svoj konačni oblik: postavi se priključuje Sid Beret,kao solo gitarista, Rodžer Voters prelazi na bas gitaru, klavijaturista postaje Rik Rajt, a bubnjar Nik Mejson. Po Beretovoj ideji bend dobija i konačni naziv – PINK FLOYD,n a osnovu naziva albuma dvojice bluzera – Pinka Andersona i Flojda Kounsila.

,,Flojdi imaju preciznost. U stanju su da do besvesti nešto snimaju, brišu i snimaju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove multikanalne snimke. Vežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju tako čvrsto i kao da se nisu razilazili. Ako naletite na njih videćete da nisu ni malo nepristupačni, razgovaraće s vama i normalno se ponašati.Oni nisu zvezde – pre su sušta suprotnost njima, što je pitanje stava grupe. Njihova tzv. uobraženost je samo način čuvanja privatnosti. Oni nisu vlasništvo javnosti. Uz nekoliko izuzetaka, svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Flojdi počnu stalno da lome, po svim standardima su zaista dobri“.

,, Uvek smo smatrali da u roku ima nešto više od sviranja ,, Džoni B. Goode“.

Kratka biografija kultnog britanskog rokenrol benda Pink Flojd, koju je 1967. godine izdala njihova izdavačka kuća ,, EMI“ govori sledeće:

,,Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod „psihodeličnom pop–grupom Flojdi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici; njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta (andergraunda) koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku“.

Časopis ,, Disc“ osvrće se ukratko na članove prve postave Floyda:

Roger Waters: Uprkos progresivnosti muzike Flojda, još uvek je u velikoj meri bluzer. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari...

Sid Beret: Misteriozni čovek u grupi. Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Rođen i othranjen pop muzikom. Bio je veliki obožavalac Bitlsa, Stounsa, Donovana i Dilana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča...

Nik Mejson: Veliki je obožavalac Džindžera Bejkera iz grupe Krim. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove...

Richard Rajt: Glavni muzičar u grupi, ali takođe vrlo hirovit. Kada oseti da loše svira ima običaj da stane, pa makar to bilo u sred stvari. Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Kol Porter, tj. veoma poznat kompozitor...

Kao pioniri britanskog andergraunda Flojdi započinju proboj početkom 1966. godine, u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog ,,The Spontaneous underground” klasike ritam i bluz scene, koristeći vlastitu elektronsku fidbek tehniku, da bi već na jesen iste godine dobili stalni angažman u ,London free schools sound and light workshop, u All Saints Church Hallu na Noting hilu. To je ujedno i mesto gde po prvi put prezentuju ,,lajt šou” ,uz pomoć ljudi s instituta Timotija Lirija. Pod uticajem droga – pre svega halucinogena, zatim istočnjačkog misticizma, umetničkih i političkih previranja započinje rađanje novog doba – ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešču i kreativnošću koji vode u nova duhovna iskustva.

Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda. Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Flojda u londonskom ,,Roundhouseu” – tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog andergraund časopisa, pod nazivom ,,International times”. Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. ,i vezan je za osnivanje udruženja ,,Blackhill enterprises” – firme koja će se brinuti o daljim poslovima Flojda.

The Piper at the gates of dawn

Sledeća stanica Pink Flojd frik-šou improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub, otvoren 23. decembra 1966. godine. Bilo je to stecište mladih, visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta, mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Flojdi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca, ostavljajući zauvek za sobom otkačene verzije rock standarda poput ,,Johnny B. Goode” i ,,Roadrunner”.

Dana 27. februara 1967. godine Flojdi snimaju debi singl: ,,Arnold Layne/Candy a currant bun”,i mpresivne numere Sida Bereta. Pesma ,,Arnold Layne”, priča o perverznom travestitu, ponudila je nova muzička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze Pink Flojd stvaralaštva. Sid Beret, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim originalnim muzičkim izrazom pod uticajem droge LSD prerasta u simbol psihodelične umetnosti. Beret je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme, da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se ukazao. Stare rifove razvijao bi na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Didlija, Henka Marvina i Pita Tausenda.Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku, pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog unutarnjeg sveta Sida Bereta – sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova.

Sid je bio kontraverzna ličnost, prepun unutarnjih sukoba i kriza koje su ga vremenom navele da napusti Flojd. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Flojdima donosila originalnost i prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre njega nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje Beretove ideale. Stihovi: ,,Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, ali ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu,i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?”,iz pesme:,,Jugband blues”, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Beretove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop singlove rasprodaje vlastite ideale.

U londonskom ,,Queen Elizabeth hallu”, 12.maja 1967. godine, Flojdi unutar programa ,,Games for may” predstavljaju novi lajt šou program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jednim od zaštitnih znakova benda-perfektna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija, podržana od strane svih čudesa savremene tehnike i elektronike. Njihovi nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike, pirotehnike i moći elektronike, subverzivne tehnološke erupcije.

Ne dugo potom pojavljuje se singl ,,See Emily play-Scarcrow”, a 5.avgusta 1967. svetlost dana ugledao je vanvremenski debi-LP,,The Piper at the gates of dawn”, apsolutni trijumf ludila, kreacije i undergrounda. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana,,Wind in the willows”, Beret se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je delo Rodžera Votersa -,,Take up thy sthetoscope and walk”.

Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rokenrola- nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte...

Iz dubina undergrounda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti, pogleda na život ,, sprženog“ halucinogenom ,,kiselinom“ izranja Astronomy domine, ,,pesma“ koja otvara ovaj briljantni album. Krećemo beretovskim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu. Pesma donosi nemir, zebnju, svest iscepkanu rastrojstvom čula...Praćeni pozadinskom bukom i glasovima odlazimo put sfera nesvesnog i nepoznatog. Lucifer sam zloslutno tutnji, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mејson-Voters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda mother. Sve je u neprestanom pokretu, fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim Rajtovim klavijaturama i Beretovim vokalom. Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki strave i mistične mašte, prepun neuobičajene radosti, neobičnih zvukova, mašinerija i strepnje. Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H., koja tutnji nošena klavirskom ritmičkom podrškom uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Beretova gitara i Rajtove klavijature, uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja. Kraj se ponovo pretvara u horor...

Take up thy stethoscope and walk, Votersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično, suludo, dovodeći atmosferu do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću... uvodeći album u B stranu i ,,hit-singl“, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar overdrive, psihodeličnu himnu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rokenrola muzike... Bio je to zvučni napad iz svih pravaca i raspoloživih instrumenata, poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Sida Bereta u samo njemu znane i dostupne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg će votersovski izrasti budući rad Pink Flojd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca Rodžera Votersa.

Intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula, sasvim nove dimenzije, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima... Beretova autentično neurozna, pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Rajt koji vešto gradi atmosferu, gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

Nakon uzbudljivog putovanja ,,Interstellar overdriveom“, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa- bio je to čisti SF rokenrol...gde su planeta Zemlja i Čak Berijev Džoni nestali u dubinama prostorvremenskog beskraja... The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi u čudesni svet patuljka, bajkovit i nestvaran...Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Votersovim bas poniranjem i predivnim Beretovim glasom. Tu je i neizbežni Rajt koji gradi strukturu i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim. Scarecrow je nova impresivna beretovska vizija, raspevana, ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran, drugačiji, neobjašnjiv... Na samom kraju sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom – Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u pomenuti svet, vraćamo se na sam početak priče i puta, imaginarni svet zvukova i mašinerija, satova i koječega, mesto u glavi kreativnog genija Sida Bereta odakle je sve i počelo... Obiđen je pun kosmički krug, put u nepoznato i neizvesno...

Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj čudesnoj ploči svetu beretovske mašte, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanskog psihodeličnog pokreta, ostajući zauvek bar za korak ispred svih. Sjaj ,, ludog dijamanta“ još uvek obasjava neistražene predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi zapalila neko novo kreativno ludilo... Na nekom drugom ,,međuzvezdanom overdrajvu“...

Iako se u uklapao u muzička i društvena stremljenja vremena u kojem je nastao, album je svojom inovativnošću, idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio poprilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klonova, ali i istovremeno i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta,trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu. Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, pojavio se gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet undergrounda.

I dok se publika oporavljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne baretovskog sveta mistike, prvobitna postava Flojda izdaje svoj poslednji singl Bio je to,,Apples and oranges-Paint box” frik šou , krajnja Sidova bravura pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja. Svet je ostao zatečen.

Shine on you crazy diamond

Aprila 1968. godine grupa Pink Flojd odlučuje da na mesto gitariste dovede Davida Gilmora – Sid Beret, dotadašnji gitarista, pevač, autor i vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja psihodelika LSD i sve većih psihičkih smetnji (pre svega šizofrenih), postajući vremenom gotovo neupotrebljiv, odsutan i katatonično izolovan od ostatka sveta... ,,Sjaj ludog dijamanta“ i njegovog čarobnog, psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama ,,kiseline“... Vreme spontanosti i nadrealističnog eksperimentisanja, interstelarnih overdrajv putovanja beretovskom svemirskom kapsulom, gde bi Flojdi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kojeg materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom, sigurnijom i mirnijom (ali ne i manje čudnom) fazom benda, predvođenog novih duhovnim i kreativnim vođom – basistomi pevačem Rodžerom Votersom...

Na Dejvida Gilmora je veoma rastrzajuće i šokantno delovalo to što se odjednom našao s Flojdima, pa je za časopis ,,Melody maker“ rekao:

,, Dugo mi je trebalo da se osetim delom grupe i u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo mi je veoma teško da shvatim šta treba da radim, jer je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prema nama. Mislila je da je Sid Beret bio sve što je grupa imala i otpisala nas je. Bila su to teška vremena. Sećam se jedne strašne noći u ,,Middle earthu“, kada je Sid došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Strašno!“.

Ipak, dolazak Gilmora doneo je bendu neku vrstu samopouzdanja i sigurnosti. Kretali su iz početka, ali... Gilmor to vidi ovako:

,, Morali smo opet gurnuti grudvu da se kotrlja. Album ,,A sucerful of secrets“ (,,Tacna prepuna tajni“) je bio početak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo. Mada je Sid dobio poslednje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak – ,,Jugband blues“, i mada je svirao na druge dve snimke(,, Corporal clegg“ i ,,Remember a day“), osećanje novog albuma bilo je potpuno drugačije, naročito u naslovnoj numeri, gde smo krenuli u pravcu klasično-elektronske muzike. Cela koncepcija ,,A saucerful of secretzs“ nije imala ničeg zajedničkog sa onim u šta je Sid verovao ili voleo“.

Upravo tako... Dok je najbolji rad Sida Bereta bio kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizom akorda koji menjaju oblik prd vašim očima i prerastaju u napete sklopove prodorno visokih tonova, poput ljudskih krika, Gilmor bendu donosi smirenje – nikada neobuzdano impulsivan on se pokazao kao pravi majstor popunjavanja prostora i virtuoz u nesvakidašnjim harmonskim intervencijama... Gilmorov stil postaje uglavnom baziran na zvuku i specifičnom filingu, manje na samoj tehnici. Kako je muzika Pink Flojda vremenom mnogo više operisala atmosferom i raspoloženjem nego čistom svirkom, Gilmor postaje glavnim arhitektom zvuka benda... Uz to Gilmor vremenom postaje jedan od glavnih pevača i autora Flojda, naravno uz Votersa...

I kao što je pokazao intervju sa Ričardom Rajtom, još jednim bitnim arhitekom Pink Flojda ,,kosmičkog“ zvuka, bend se sa novim albumom oslobađao problema vezanih za burnu prošlost. Kao prvo, iza sebe su ostavili psihodeliju i čudaštvo. Teško je reći zašto smo se proslavili kao kao prva engleska psihodelična grupa“, rekao je Rajt. ,,Nikada sebe nismo tako videli. Dogodilo se samo da smo počeli svirati u UFO klubu na njegovi počecima pa bi nas identifikovali sa klubom i onim što su mislili da on reprezentuje. Muzika se, znači, nije razvila sa svesnom namerom širenja svesti, bar ne u halucinantnom smislu. Prosto smo shvatili da mi, najzad, sviramo samo zbog zabave, i da nismo vezani za neku određenu muzičku formu. Tako je počela da se probija naša individualnija muzika i od tada se razvijamo u tim smerovima. Naglasak je bio, a i sada je, na spontanosti i improvizacijama“, objašnjavao je Rajt novu viziju i misiju Flojda.

Kako bilo da bilo, 29. juna 1968. godine, pojavljuje se drugi album Pink Flojda – A saucerful of secrets, u novoj postavi sa Davidom Gilmorom na gitari. Od tutnjećeg nadolaska Votersovog moćnog basa koji uvodi u ,,Let there be more light“ jasno je da grupa grmeći i dimeći izlazi iz svoje uzburkane beretovske prošlosti, bljujući vatru iz svih mogućih oružja. Namesto kosmičke ultrabrze i haotične plovidbe ,, interstelarnim overdrajvom“ Sida Bereta, Flojdi na talasima čudesnih marsovskih orgulja Ričarda Rajta kreću na krstarenje vlastitim univerzumom ,,prepunim tajni“... U melodiji počinje da se oseća i dominira osoben Votersov bas dodir, karakteristični Pink Flojd uzlet iz G mola u C mol. On i Mejson moćno tutnje, dok Gilmor sramežljivo se prilagođavajući ,,čudnom bendu“ ostaje po strani kao budući arhitekta zvuka. Voters i Rajt izranjaju iz kreativne i dominantne senke dominantno Bereta – oni teže da se zadovolje jednom temom i da je unutar dugih, ponekad epskih kompozicija razrađuju... Dramatičnih i neočekivanih beretovskih prelaza iz svetlosti u senku

nestaje... Na tutnjeći Votersov bas u uvodnoj temi nadovezuje se ,,svetlost“ hipnotičkih Rajtovih orgulja – uticaj njegovih učitelja – Štokhauzena i Kejdža, avangardnih muzičara, kompozitora i eksperimentatora zvukom više je nego očigledna i sve više će bojiti zvuk novih Flojda... Dramatična atmosfera srednjeg i završnog dela pesme, gde uz eho solaža Gilmora i Rajta bend uzleće u čudesne psihodelične sfere zvuka izaziva novu vrstu uzbuđenja, emocije i neku vrstu nelagode putovanja u nepoznato...

Setna ,, Remember a day“ otkriva Rajta kao veoma senzibilnog i liričnog autora – njegova prijemčiva melodija, klavirske deonice i harmonije lebde preko leteće ritam sekcije, nošene hipnotičkim i melanholičnim vokalom. Oplakujući izgubljenu spontanost i uživanje Flojdi tutnje unutar samo sebi znanog mikrokosmosa, čudesnim psihodeličnim putevima utemeljenim još sa Sidom Beretom. Neka vrsta neobične atmosfere smirenosti i mirenja sa kosmičko mističnom niti koja je nesaznatljiva i nepredvidiva proteže se albumom. ,, Set the controls for the heart of the sun“ crpi snagu iz jednostavnog bajanja i ritmičkog ponavljanja, suptilno podrhtavajući i putujući nepreglednim kosmičkim prostranstvima na kristalno jasnim tonovima Rajta. Mini ep udaljava Flojde još više od ovozemaljskog i prolaznog – ,, Johnny B. goode“ je bio sitna figura koja se udaljuje zajedno sa planetom Zemljom... ,, Corporal clegg“ beretovska je refleksija na minule dane jednog šizofrenog i neurotičnog sveta neobičnog ludila, bajki i razdražujućeg haosa, dok naslovna ,,Tacna prepuna tajni“ izranja iz mraka dalekih kvazarskih, neispitanih i jezivih prostranstava kosmosa u Rajtovom maniru – na granici horora... Kosmičke orgulje uznemiruju, bude jezu haosa i neljudskih krika i plove poput broda u ,, Odiseji 2001.“ nepoznatim, mističnim svetom dalekih zvezda. Dok Rajt eksperimentiše kontrolisanim haosom zvuka, iz pozadine dolaze Mejsonovi ritmički ponavljajući bubnjevi, potmuli bas Votersa i eksplozivni eho Gilmurove gitare, titrajući na Rajtovim uznemirujućim vibracijama... Uzbudljivo i mračno iskustvo, zloslutno kosmičko putovanje, osenčeno jezom smrti i ljudske nemoći da se odupre nepoznatim silama... Iznenada počinju da se valjaju teški tonovi neodređene grmljavine na smirujućim i mističnim talasima orgulja – kosmička fuga prvobitnog haosa negde u vreme nastanka prvih svetova i života... Predivan zvuk orgulja veličanstveno izranja iz haosa intergalaktičkog Pink Flojd putovanja – harmonični tonovi nude neku vrstu praštanja i olakšanja ... Nadovezuje se hor, katarzično-sentimentalno, u stilu najboljih oratorijuma avangardnog umetnika, kompozitora Đerđa Ligetija (obojio je vlastitim kompozicijama čuvenu Kjubrikovu ,,Odiseju u svemiru“), i donosi na kraju preko potrebni mir... Nakon haosa i tame ,, A saucerful of secrets“ dolazi smirujuća ,, See saw“, lagani let Pink Flojd ,, vojažerom“ – čista relaksirajuća harmonija nakon svih mogućih uzbuđenja. Pink Flojd u novom ruhu, kao protivteža avangardnom ludilu Ričarda Rajta, na granici ,,normalnog“ i izdržljivog...

,, Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, ali ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu“, Beretovi su opraštajni ,,Jugband blues“ stihovi, neka vrsta opraštaja sa Flojdima i čarobnim svetom mašte, haosa, nemira i šizofrenog ludila... Na kraju svega dolazi sudbinski smiraj i ključno Beretovo pitanje: ,, A šta je u stvari san, a šta šala“... Odgovora još uvek nema, kao ni Barretta koji je zauvek otišao 2006. godine. Ostala je legenda i novi kosmički Pink Flojd zvuk – sa ili bez Bereta, jednako intrigantan, mističan, kvalitetan, inspirativan i uzbudljiv...

Sjaj ludog Pink Flojd dijamanta još uvek obasjava univerzum, čineći ih jednim od najintrigantnijih i najuzbudljivijih bendova u istoriji rojkenrola.

Careful with that axe,Eugene

Od jula do septembra 1968. Flojdi nastupaju na američkoj turneji.Tokom turneje po prvi put koriste napravu pod imenom ,,The Journey”,koja je širila zvuk u radijusu od 360 stepeni. Bio je tu i legendarni Azimuth coordinator , vrsta miksete koja je raspršivala zvuk dvoranom. Vremenom, njihovi su nastupi prerastali u epske tehničko-vizuelno-teatarske spektakle kojima su plastično dočaravali vlastite muzičke ideje i vizije.Tokom 1968. iskazuju se i na polju filmske muzike – usledilo je učešće u kultnim filmovima: ,,More” Barbeta Schredera, ,,Tonite lets all make love in London” Petera Vajtheda i ,,The Committe” Pola Džonsa.

Sredinom 1968. godine, nakon što su snimili svoj drugi album ,, Saucerful of secrets“ (prvi u postavi bez Sida Bereta), Pink Flojd dolaze na ideju da naprave album koji će ih napokon prikazati u pravom svetlu, onako kako su po njima trebali da zvuče novi Flojdi... Dupli album trebalo je da se sastoji od jedne ploče sa ,, živim“ snimcima starih numera benda, dok je druga ploča osmišljena kao kolekcija pojedinačnih ostvarenja članova benda...

Ipak, pre novog epskog projekta Flojdi su se pozabavili nečim mnogo jednostavnijim (po njihovim standardima manje kompleksnim) – u julu 1969. godine objavljena je muzika za film Barbeta Schredera ,, More“, za koji su Flojdi napisali komplentni materijal... Rodžer Voters, kao novi idejni vođa benda, uzeo je stvar u svoje ruke i komponovao većinu veoma dobrih, dinamičnih, melodičnih i jednostavnih rokenrol komada.

Od ležerne, hladno introspektivne ,, Cirus minor“, osenčene ehom i melanholijom Rajtovih moćnih klavijatura (uz specijalne efekte crvrkuta ptica u pozadini), zatim moćnog, dinamičnog i poletnog, rockerskog (hevi metal) gitarskog komada impresivnog Gilmora ,, The Nile song“, koji praši u najboljem duhu druge polovine divljih šezdesetih i kulminira u brutalno sirovoj solaži, još jednoj hladnoj ,,Crying song“, usporenog koraka i čudesne mirnoće, uznemiravajućeg, avangardno-eksperimentalnog instrumentala ,,Up the knyber“, koji zloslutno tutnji i neurotično podrhtava od jeze, preko predivnih- ,,Green is colour“, u lenjavo-ležernom maniru Dejvida Gilmora, njegovog setnog glasa, te lirskih zvukova gitare i klavira, i ,, Cymbaline“ Rodžera Votersa, jednostavne melodije i uverljivog vokala, kratke i dinamične ,, Party sekvence“, brutalno mračne i apokaliptične ,,Main theme“, u najcrnjem psihodeličnom maniru Flojda i horor ehu beznadežne noćne more, zatim još jedne ,, hevi“ a la Gilmor vožnje, strasno otpevane i ubedljivo odsvirane u grčevitom stilu, setnim ehom obojenog ,,More bluesa“ i Gilmorovom ,,dvanaesticom“ relaksirane blues sekvence, povratka u zlu kob i crnilo ,, Quicksilvera“, psihodelični moždani udar bez nade i zraka svetlosti, Pink Flojd ludila zvanog ,, A spanish piece“ – neofloyd humora, žestoke Gilmorove parodije jednog od flamenko šablona, do ,,Dramatic theme“, izlaska iz začaranog kruga klaustrofobije i unutrašnjeg nemira, proteže se novi Pink Flojd album, jednostavno i efektno( atipično) ostvarenje, snimljeno u toku samo jedne nedelje bez previše uranjanja u analizirani mulj. Jednostavnim stilom Flojdi pokazuju svoju izvornu snagu, talenat, vitalnost i kreativnost izvanrednog rokenrol benda...

Oktobra 1969. godine na red je došao i pomenuti dvostruki album – Ummagumma, objavljen na novoj underground etiketi izdavačke kuće EMI – ,, Harvest“... ,, Ummagumma“ donosi jednu koncertnu ploču, snimljenu u ,,Mothers clubu“ u Birminghamu i ,,Cillege of commerce“ u Manchesteru, juna 1969. godine, dok je druga ploča donela nekoliko originalnih ,,pesama“ – svaki član grupe dobio je pola strane da eksperimentiše sa čime god želi... ,, Proizvod“ je bio čudesno progresivno underground delo, jedinstveno i nekonvencionalno, sasvim obično Pink Flojd ludilo... Istražujući vlastite umetničke porive Flojdi su otplovili putem svojih avangardnih, eksperimentalnih snova i vizija...

Što se ,,živog“ dela albuma tiče, on predstavlja impresivne verzije Pink Flojd standarda. ,,Astrony domine“ otvara beretovskom ustreptalošću novu kosmičku Pink Flojd rutu beskrajima psihodelične ravni postojanja, stavljajući akcenat na sviračko umeće i nadahnutost gitariste Gilmora, koji na sebi svojstven način ,, tumači“ viziju Sida Bereta i njegov mistični, uskomešani svet introvertnog samopreispitivanja i kreativnog ludila... Iz dubina neistraženog univerzuma izvire i nadovezuje se ,,Careful with that axe, Eugene“, rani Pink Flojd singl i još jedna od njihovih ,,tacni prepunih tajni“... Zvukom međuplanetarnog misticizma i Wrightovih klavijatura ona se prikrada, nošena ehom jeze i uznemirenosti... Ona lagano teče, razvija se , podiže tenziju i stravično kulminira uz krik i tekst... Careful with that axe, Eugene... dok se sečivo zariva u moždano tkivo i secira duh nasilnog kruga zla, kruga koji se nikad ne zatvara... Epska ,,Set the controls from the heart of the sun“ produžava mistično putovanje ka neispitanim tragovima prapočetaka i kosmičkih dubina – ritmičkim ponavljanjem ona se kotrlja unutar nesaznatljivih dimenzija prizivajući duhove daleke prošlosti... Nik Mejson bubnja do trenutka klimaksa i nestvarne smirenosti, ostavljajući potom prostora Ričardu Rajtu i ustreptalom ehu njegovog magičnog i višeslojnog zvuka... Pink Flojd akademičari grade atmosferu strahopoštovanja i neizvesnosti, ponirući sve dublje unutar vlastitih vizija – Votersov vokal postavljen je kao protivteža vibrirajućem haosu Ričarda Rajta... Za sam kraj, paklen trinaest minuta, ostavljena je horor storija ,, A saucerful of secrets“, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Flojd univerzuma... Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa... Naglim promenama tempa i atmosfere – od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada nervi pucaju kao prenapregnute spone, Flojdi rastaču strukturu pesme, odvodeći je samo njima poznatim pravcima... Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja ,, naslikanog“ Rajtovim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja... Votersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne čudesne vizije i umetničkih sloboda jednog krajnje neobičnog benda... Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu tj. praskozorju novog dana koji se upravo rađa...

Ali, uzbuđenja tek predstoje... Ukoliko je prvi deo albuma bio intenzivan, nepredvidiv i hirovit, studijska ploča sa pojedinačnim pesmama još je veće iznenađenje i ,,pohvala ludosti“...

Otvara je avangardni virtuoz – Ričard Rajt i njegov impresivni opus iz četiri šokantna, uzburkana dela – ,, Sysyphus“, nazvan po antičkom kralju Korinta – Sizifu, osuđenog od strane bogova užasnom kletvom uzaludnog i napornog rada (poput mnogih od nas, mada nismo iz Grčke, a još manje kraljevi)... U svom dramatičnom, namilosrdnom stilu, prvim, jednominutnim delom Rajt nas vraća zvukom u doba antičke Grčke, a onda nastavlja klavirskom deonicom u smirujućim, gotovo lirskim pasažima da uzburkava atmosferu, lagano i sve jačim i dubljim tonovima, kakofonijom, neurotičnom ustreptalošću i nemirom zle sudbe koja izriče čoveku jednu od najgorih mogućih kazni – neprestani uzaludni rad... Trećim delom haos se samo produbljuje, napada čula i nervni sistem kažnjenika skalom uzavrelih, vrištećih i visokih tonova i nemilosrdnim kricima destrukcije, udarcima po dirkama koji nihilistično obeshrabruju svaku nadu i uništavaju temeljno svaku pomisao na spas od kletve... Završni deo ,,muka i patnji po Rajtu i Sizifu“ opet naglo spušta tenziju, tempo se brutalno usporava u smiraj dana i novih muka ,,stene koja se skotrljala po ko zna koji put sa vrha planine beznađa“... Jednolična, monotona varijacija, mirenje čoveka sa sudbinom, poslednja nada... A onda, kao grom iz vedra neba novi zvučni atak, nagao i brutalan poput agonije smrti i ... kreće novo eksperimentalno zatišje i putovanje kroz nepoznato, kjubrikovsko iskustvo u stilu ,,It’s a full of stars“... Pun krug stradanja i jeze zle sudbe oličene u brutalnoj osveti bogova zatvara se povratkom na početni motiv – povratak zvukom u svet antičke Grčke, a stenom u podnožje Olimpa...

I dok se slušaoc oporavlja od prvobitnog šoka, pojavljuje se Rodžer Voters i njegova ležerno-lenjava, smirujuća (između konstantnih Pink Flojd krajnosti totalnog haosa i mira) ,,Grantchester meadows“, zvučna idila grančesterskih polja i cvetnih livada kraj jezera hedomizma i sreće... Letnje popodne, idilično i uobličeno duhom engleskog folk ugođaja, nestvarno nenasilno nakon brutalnog napada Ričarda Rajta... Hipnotičko Pink Flojd leškarenje, obogaćeno zvucima smirujuće harmonije prirode oslobođene čovekove agresije... Briljantno i uvrnuto ,,ružičasto“ iskustvo... Zvučni efekti samo dodatno ,, uvrću“ atmosferu – ,, Nekoliko malih krznenih životinjica okupljenih unutar pećine...“ Rodžera Votersa, naredna je ,,pesma“, ludilo raznorodnih zvukova, naracije, nadrealnih momenata i psihodeličnih efekata... U punom, originalnom nazivu – ,, Several species of small furry animals gathered together in a cave and grooving with a pict“, ona pleni apsolutnom kreativnom slobodom i suptilnom dozom humora, rasterećena bilo kakvih stega i avangardnih pretenzija... Smeo i opušten korak čoveka koji će idejama i zvukom obojiti i obogatiti čitavu jednu nadrealnu i eksperimentalno smelu epohu...

Gilmor je komponovao znatno umereniju ,,The Narrow way“, menjajući unutar tri dela pesme tempo, gitarske efekte( obilato koristeći eho i distorziran zvuk) i dotičući se donekle ,,kosmičkih“ ispada Flojda... Manje inspirativan, otkačen i avangardan, Gilmor je donosio zvuku benda neku vrstu balansa i sigurnosti vraćajući ih ,,ovozemaljskim“ vrednostima i pristupačnosti široj publici ... Na neki način je i na ,,Ummagummi“ je njegova ,, The Narrow way“ bila protivteža eksperimentalnim krajnostima i uzletima Rajta i Votersa, smirenje duha jednostavnim gitarskim intervencijama i uobličavanjem graničnih ekstrema u znatno prijemčiviju formu, ne oduzimajući im izazov i avangardnu, progresivnu notu... Isto bi se moglo reći i za Nika Mejsona i njegovu trodelnu partiju ,,The Grand viziers garden“, mada on zna prilično da se otkači i da mašti na volju, putujući pre svega sa Votersom kao deo neuobičajene ritam sekcije psihodeličnim fluktuirajućim višim sferama ,, sasvim običnog ludila“... Poigravajući se efektima i atmosferom, te izvlačeći iz svog bubnjarskog kompleta raznorodne zvuke i ritmove, Mejson na neki relativno prizeman način zaokružuje još jednu čudesnu Pink Flojd priču – ,,Ummagumma“ je bio odvažan pokušaj četvorice vrsnih muzičara i veoma kreativnih ljudi da se izraze na drugačiji način, dajući sebi punu slobodu i oduška unutar industrije gde je sve manje-više proračunato, doterano i sračunato u komercijalne i zaglupljujuće svrhe... ,,Ummagumma“ ostaje dragocena retkost, delo koje pomera granice i hrabro se suočava sa izazovima umetnosti, pre svega u progresivnom, pionirskom i kreativnom pogledu.

Nakon ,,Ummagumme“ otklonjene su i poslednje barijere koje su mogle da sputaju Flojde na njihovom jedinstvenom i hrabrom putu. Saradnja sa legendarnim, avangardnim filmskim režiserom Michelangelom Antonjonijem na fillmu ,,Zabriskie point“, krajem iste, eksplozivne 1969. godine, izbacuje Flojde u sam vrh evropske artističke elite i otvara im širom vrata ka daljoj mogućnosti istraživanja, eksperimentisanja i pomeranja granica u kreativnom smislu.

Return of the son of nothing

Posle tri izuzetno burne, kreativne, haotične i prelomne godine rane Pink Flojd karijere(1967-1970), godine u kojima su prešli dug i neizvestan put od izvođenja rhythm & blues standarda do stvaranja psihodelične pop muzike, predvođeni harizmatičnim, zagonetnim, kreativnim i neuhvatljivim Sidom Beretom, potom preuzimanja kormila benda od strane Rodžera Votersa, još jedne snažne, neobične i kreativne ličnosti, jedinstvenog senzibiliteta i autorskog pečata kao i njegov prethodnik, dolaska novog gitariste Gilmora i njihovog novog početka sa albumom ,,A Saucerful of secrets“(1968), pa sve do zaokruženja neobične i uzburkane priče avangardnim eksperimentom u vidu albuma ,,Ummagumma“ (1969), bend Pink Flojd, britanski psihodelični i elektronski pioniri, početkom sedamdesetih ulaze u nešto mirnije vode – bez većih lomova i radikalnih kreativnih rezova, prilično utabanom stazom ka daljem istraživanju unutar vlastitog, veoma unikatnog kreativnog univerzuma...Oktobra 1970. godine Flojdi objavljuju album Atom heart mother, stvoren u saradnji sa elektronskim istraživačem Ronom Gezinom. On je sa Ričardom Rajtom uradio horske aranžmane i rukovodio orkestracijom korišćenom na albumu.

Bila je to još jedna neobična Pink Flojd zamisao, dugačko i ambiciozno lutanje iz jednog u drugi doživljaj, što se naročito odnosi na naslovnu numeru albuma koja zauzima celu prvu stranu (oko 24 minuta orkestarskih, horskih i flojdovskih pasaža, atmosferskih promena i neočekivanih obrta epskih dimenzija). Bila je to revija svih dotadašnjih Pink Flojd stilova (osim psihodeličnog popa)... ,, Počelo je kao tema za vestern sa akordnom sekvencom“, objašnjavao je kasnije Gilmor. Nik Mejson je tvrdio da je sve počelo tako što su on i Voters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu...

U svakom slučaju ,,Atom heart mother“ počinje orkestarskim pasažom koji otvara put kreativne odiseje duge koliko i prva strana ploče – nakon ,,western“ ugođaja i grandiozne orkestracije, melodične i prijemčive, poema uranja u mirnije, lirske vode – predivna Gilmorova gitara gradi atmosferu, zaseca u tkivo na talasima setne harmonije, a onda iznova lagano spušta tempo... Ulazi fantastični hor i daje melodiji čudesnu mirnoću obojenu setom i pritajenom iščekujućom napetošću, neku vrstu neodređene tuge i bola, saznanja o nepromenjivosti sudbine... Lagano, na duhu Ričarda Rajta i talasima hora, uz intervencije ritam sekcije iz dubine duše, podiže se postepeno tenzija koja dovodi do mirenja sa neumitnim i konačnim ishodištima čoveka... Džezirani Rajtovi pasaži smenjuju se i isprepliću sa arhitektom Pink Flojd zvuka – gitaristom Gilmorom... Briljantno poigravanje, ritam i odmerena, iznutra osnažena solaža, kuliranje i refleksija duboke duhovne smirenosti – u pozadini bas potmulo daje na dramatici teme, uz horske i orkestarske intervencije... Tema se lagano proširuje i razlaže, vibrira i bliži krešendu, nekoj vrsti uzleta na krilima početne orkestracije u ,,western“ maniru... Sa Flojdima je očigledno sve moguće... Nakon radosti i uzleta, tema upada u crnu rupu Rajtovih eksperimentalnih ekstrema i čudesnih putanja graničnim područjima svesti i zvuka... Neka vrsta nemira, kataklizme i straha razara tkivo kompozicije, eksplodirajući na kraju poput supernove u beskrajima Pink Flojd univerzuma... Pritajeno izranjanje, rađanje neke nove vrste neodređene nade – psihotriler razasut po rubovima još neobičnije orkestracije... Nakon dugog lutanja i introspektivnog unutrašnjeg putovanja svetom Flojda ulazimo u nove elegične atomheartmother vode neposrednih osećanja... Iz ponora tuge izranja hipersenzibilna Gilmorova gitara, noseći lepotu ka novoj nadi i svetlosti... Hor i orkestar vraćaju temu na sam početak... Pun krug se zatvara i završava tamo gde je zapravo i počeo... Originalno, dirljivo, kontemplativno i uzbudljivo, kao i uvek ubitačno flojdovski...

Drugu stranu ploče predstavljaju jednostavnije, sasvim ,,obične“ pesme bez hora, orkestra i želje za eksperimentisanjem...

Votersov folk momenat ,,If“ mirno teče, nošen dahom prijatnog vokala snenosti i sete i ležernošću melodije... Rajtov sasvim običan komad ,,Summer ’68“ iznenađuje melodičnošću, pop elementima i zadivljujućo dinamikom, uz središnji džezirani pasaž... Čudesni i uvrnuti Rajt u raspevanom, briljantno melodičnom i sažetom ,, ovozemaljskom“ izdanju... Ono što će cinični ,, Rolling stone“ časopis nazvati: ,,Engleski folk u svom najmrtvačkijem izdanju“ dolazi sa Gilmorovom ,,Fat old sun“ – usporenog ,,koraka“ i pritajenog, umornog vokala, ona mili beskrajima britanske ostrvske idile ne žureći nikud... Dinamičnom gitarskom intervecijom na kraju se spašava iz kandži duboke letargije... Sam kraj albuma predstavljen je u vidu ,, Alan’s psychedelic breakfast“, još jednog avangardnog lutanja prošaranog gomilom zvučnih efekata...

Briljantan u pojedinostima i bogatstvu detalja ,, Atom heart mother“odraz je vremena kad je rokenrol lagano zapadao (nakon niza burnih i krucijalnih godina) u kreativnu, idejnu i personalnu krizu, krizu jednog prelomnog vremena opasnih društveno političkih kretanja – ratova, nemira i brojnih nerazjašnjenih smrti nekih od ključnih aktera rokenrol scene i po sistem opasnih pokreta... Odraz je vremena ,,zamora materijala“, traženja novih puteva i ideja, te muzičkog izraza koji će rok muziku vratiti bazi i izvoru snage, energije i kreacije...

Potreba za uvek novim izazovima, odmorom od opterećujućih turneja i mnogo manje ambicioznijim projektima od onih na Flojd studijskim sesijama, odveli su novog duhovnog vođu benda u još jedan lucidan pokušaj. Decembra 1970. godine Rodžera Votersa nastavlja saradnju sa već pomenutim Gizinom-LP ,,The Body” bizarna je kolekcija sasvim novog materijala dvojice istraživača željnih zabave, humora i uvek nove kreacije. Rezultat je još jedan od retkih ali bitnih muzičkih ostvarenja koja uvek nađu mesta u srcima odabranih ili onih koji se baš često ne osvrću za prošlim. Naravno, još jedna suštinska pobeda kreativnog ludila.

Gotovo preslikana priča (bez horova i orkestara) ponovila se i sa narednim Pink Flojd albumom, ne umanjujući značaj i snagu njihove originalne muzike i doslednosti... U pitanju je bio album Meddle , koji se pojavio novembra 1971. godine... ,, Grupe se često raspadnu kada se ljudi uvrnu i ne mogu da stvore nove stvari, a to se nama desilo 1971. godine“, objašnjavao je Rodžer Voters problem u kojem su se našli i Flojdi, kao i većina bendova tih prelomnih godina. Kritika je prilično ravnodušno i hladno dočekala novi Pink Flojd album, smatrajući ga manje-više duplikatom po formi albuma ,, Atom heart mother“... Ipak, bilo je tu mnogo nove vatre, dinamike, ideja, dobre svirke i standardnih Pink Flojd ,, uvrtanja“...

Votersova ,, One of these days (i’m going to cut you into little pieces)“ uleće brutalno snažno sa naglašenim bas uvodom olujne snage... Jednostavna melodija veoma ubedljivo odsvirana krećući se zadivljujućom silinom... Od početka huka vetra, taktova basa propuštenim kroz eho efekat, kreće energično prženje Flojda kao u vreme kada su se sredinom šezdesetih kao grupa studenata probijali na sceni izvodeći čudesne verzije r’n’b standarda... Šestominutni orkan razara energičnošću bilo kakvu pomisao na nedostatak volje i inspiracije, budeći novu nadu unutar ,,magičnog teatra“ Pink Flojd pozornice nadrealnih i psihodeličnih frikova... Opuštanje sledi uz nežne talase ,,A pillow of winds“ i Gilmorov prepoznatljivi, ležerni i setni vokal... Suptilna, topla i daleka ona lagano plovi na talasima suzdržanosti britanskog duha i nepokolebljivosti koja se nikad ne predaje, uprkos svemu... Lagani i tihi povetarac u punim jedrima Pink Flojd krstarice... Predivna ,,Fearless“ takođe mirno i nadmoćno teče u dobrom duhu Davida Gilmora, putujući ka luci neustrašivih – ka legendarnom ,,Anfield roadu“, domu navijača FK Liverpula čija se navijačka himna ,,You’ll never walk alone“ već decenijama prolama svetom ostrvskog i svetskog fudbala... Ovu pesmu sa posebnom emocijom nosim u srcu – i kao veliki ljubitelj Pink Flojda i kao još vatreniji pristalica fudbalskog kluba Liverpul; grada Bitlsa i neuništivog duha vedrine Ostrva... Kada zagrmi ,,You’ll never walk alone“ na kraju ,,Neustrašivih“ srce mi uvek zaigra u posebnom ,,Reds & Pink Floyd“ ritmu... Razdragana ,,San Tropez“ priziva Votersovim ironičnim vokalom lepote hedonizma, dok neverovatni ,, Seamus“ (blues) zatvara prvu stranu ,, Meddle“ albuma... Kako je David Gilmor uspeo da nagovori svog psa da peva blues ( upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmora i Votersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Flojd pogodak i ustupak neobičnom ludilu rokenrola... Lenjava atmosfera, dobri stari bluz, zvuk klavira i gitare i zavijanje u najboljem bluz maniru... Fantastično... Kao ljubitelj bluza mogu samo sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem i uživam ... Bravo za Flojde...

Druga strana ploče ostavljena je za još jedno epsko ostvarenje – ,,Echoes“, dugačko unutrašnje putovanje Pink Flojd univerzumom, uz obilje pritajene sete, smirenosti, prefinjene Gilmorove gitare koja klizi na moćnoj podlozi magičnog Pink Flojd dodira... ,, Ubistveno Flojdovski celim putem“, bio je komentar časopisa ,, Rolling stone“... Sjajni vokali Rajta i Gilmora, puno lirskog ugođaja i elegičnih zanosa, promena tempa i građenja atmosfere strahopoštovanja i putovanja kroz vreme... Odmerene solaže i gruvanje ritam sekcije, džezirane ,,sekvence“, sjajna, uzbudliva dinamika i razrada teme u stilu eho talasa i nadiranja energije... Čitav bend briljira u duhu opuštene sešn svirke i Gilmorovih gitarskih uzleta... Briljantnih dvadeset i nešto minuta plesa na laganoj i uzbudljivoj Pink Flojd vatri ... Negde na sredini epske teme pesma ponire u turobne ponore nemira, jeze, straha i vapaja, tako vešto dočaranih Rajtovom instrumentacijom i efektom čudesne, uznemirujuće oluje, neprijatne usamljenosti, zloslutnih ptica, krika, odjeka straha od smrti i nepoznatog, nataloženih u čoveku kroz vekove bitisanja... Nakon nekoliko minuta jezive iskonske tame, beznađa i najave apokalipse, zvuk novih odjeka i Rajtovih klavijatura najavljuje ponovno izranjanje i prodor ka svetlosti... Bend nastavlja plovidbu mirnijim vodama zaobišavši podvodne hridi nepreglednog okeana prošlosti i prvobitnog kosmičkog haosa... Ustreptalim zvukom bend mirno uplovljava u luku na kraju avanture, nošen duhom emotivnih vokalnih deonica i usijanom gitarom ne džeziranim sešn talasima melodije... Na kraju puta, na kraju ,,Meddle“ albuma nalazi se konačni smiraj duše i neki novi eho koji nam svima uliva novu nadu kada na momente posustanemo ili jednostavno pomislimo da ne možemo više dalje... ,, Odjeci“ Pink Flojd zvuka duhovna su hrana i ritam srca koje nikad ne posustaje...

Pre nego je na red došao Pink Flojd ,,magnum opus“ za sva vremena – ,, Dark side of the moon“, Flojdi se još jednom vraćaju u bazu jednostavnosti, ovozemaljskih užitaka i rokenrol vatrenosti, snimajući muziku za još jedan film reditelja Berbeta Šredera – ,,La valle“, čiji će krajnji produkt biti novi Pink Floyd album, pod nazivom Obscured by clouds (1972)... Flojdi su pomenutom projektu posvetili samo tri nedelje (po njihovim standardima beznačajno malo vremena). Album je snimljen u ,, Chateau d’ Heronville“ zamku (studiju) u Francuskoj, rekonstruisanom na ruševinama starog manastira u blizini Pariza. Zamak je nudio luksuzno prebivalište i studio daleko od spoljnih smetnji. Grupa je naišla na skromnije tehničke mogućnosti (od onih uobičajenih u ,,Abbey road“ studiju u Londonu, njihovoj stalnoj bazi) nego što je navikla, ali je zato svirala sa energijom i opuštenošću kao na najboljim scenskim nastupima. Prijatna promena vazduha (za razliku od ustajalosti i klaustrofobije studijskog rada u Londonu) pokrenula je novi tok njihovih kreativnih sokova i sviračku poletnost. Rezultat svega je bio izvrstan i dinamičan rokenrol album...

U ,,Where you’re in“ i ,,The Gold is in the ...“ Dejvid Gilmor svira veoma vatreno, sa nizom moćnih akorda u maniru najboljih rokenrol gitarista, praćen baražnim tutnjanjem benda... Povratak korenima, bazičnom rokenrolu i rhythm & bluesu sa kojima je sve i počelo pokazao se kao pun pogodak benda... ,, Wot’s... uh the deal“ predivan je melodijski i vokalni ugođaj Gilmora, i izvrstan pop-rok komad moćnih harmonija i lepršavih, sentimentalnih tonova, strasno otpevan i odsviran... Briljantna i veoma emotivna ,,Childhood’s end“ lagano se razvija i tutnjećim basom dobija na dinamici, dok Gilmor vatreno peva u JJ Kejlovom ritmu i maniru... Brutalno dobra, čisti r’n’r, uz savršen Votersov bas i iskričavu, jetku Gilmorovu solažu... Snažan emotivni naboj prosto razara, nudeći setu, nostalgiju i energičnost kao odgovor na ,,Kraj detinjstva“... A onda, u nastavku sledi još jedan besmrtni komad – ,,Free four“, u skifl maniru, sa Votersovom dozom ironije i mrvećim akordima uz pivopijsku melodiju i mračan tekst... U svakom slučaju bio je to još jedan ,,ubistveno flojdovski“ urađen album, prekrasno rok štivo za početnike i veterane...

Najveći deo 1972. godine (devet meseci sitničavog rada) protekao je u snimanju albuma ,, Dark side of the moon“. No pre toga Adrian Maben snimio je film o Pink Flojdima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Film se naravno zvao Pink Floyd at Pompeii ...

,,Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opšem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj“, hvalio ga je ,,Melody maker“ časopis. Flojdi u filmu snimaju na kompletno opremljenoj bini u potpuno praznom Rimskom amfiteatru i šetaju po obroncima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada – Pompeje, potpuno uništenog u vulkanskoj erupciji pre dvadesetak vekova... ,,Mislim da će se frikovima dopasti“, bio je Votersov komentar...

Upravo tako, Pompeja je bila jedan od vrhunaca jedne neponovljive epohe čudesnih Pink Flojda... Sa albumom ,, Dark side of the moon“ počela je neka nova faza Flojda, sa izrazito dominantnom ulogom Rodžera Votersa i mnogo manje ,,frikovanja“, čudaštva i eksperimentisanja, sa akcentom na priču o svetu koji nas okružuje sa svim svojim gadostima i mrakom, koja se završava sa finalnim rezom iz 1983. godine, albumom ,, The Final cut“, poslednjim pravim Pink Flojd albumom (ipak bez Rajta), raspadom benda i nekom sasvim drugom pričom koja samo po nazivu benda ima veze sa istorijom Flojda dugom gotovo dve decenije ,,čudaštva“ i pionirskog probijanja granica u potrazi za novim i smelim izazovima duha muzike...

Dark side of the moon

Soundtrack ,,Obscured by clouds“ snimljen je za svega tri nedelje i doneo je duh vedrine fantastičnog, neposrednog i energičnog rokenrola, zvuk i silinu izvorišta, veoma inspirativno i zadivljujuće sveže delo, bend Pink Flojd rasterećen naslaga psihodelične prošlosti i grandioznih ideja... Ali već sa narednim albumom vraćaju se njihove stare navike i težnja ka perfekcionizmu, monumentalnosti i dubinskoj analitičnosti svakog novog projekta ... One oduzimaju duh nekadašnje spontanosti i želje ka hrabrom eksperimentisanju ... Tako je najveći deo 1972. godine Floydima prošao u snimanju novog albuma Dark side of the moon – perfekcionizam benda dostigao je vrhunac. Utrošeni su meseci snimanja da bi se svaki snimak do najmanje pojedinosti učinio besprekornim. Prema rečima svedoka, pred kraj devetog meseca snimanja Flojdi su bili konfuzni i iscrpljeni, bez jasne vizije o finalizaciji albuma. Na kraju su bili primorani da u pomoć pozovu producenta sa strane – Krisa Tomasa, sa namerom da sredi stvari i dovrši album... Najzad, početkom 1973. godine album je završen i marta meseca promovisan je na specijalnoj priredbi u londonskom Planetarijumu...

pink floyd dark side of the moon wallpaper 2

Basista i glavni muzički kreator benda Rodžer Voters je ploču opisao kao ,,mnogo drugačiju od svega što su ranije uradili. Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideja koju pokušavamo da prenesemo nije složena u previše otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako to ja kažem...“. I publika i kritika su bili oduševljeni. Album se neviđeno dobro prodavao od samog starta. Rezultat svega je činjenica da je postao prvi američki album broj jedan Pink Flojda i da se bez prekida zadržao na britanskoj top listi više od dve godine... Turneja koja je usledila je bila spektakularna...

Prestižni rok časopis ,,Rolling stone“ je bio oduševljen pločom. Njihov recenzent je napisao o Flojdima sledeće: ,,Eminentni tehno-rokeri... barataju arsenalom zvučnih efekata rafinirano i istančano. Razvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo zaslepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno čarobnjaštvo. Zvuk je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i strukturisan. Poseduje izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu muzičku melodramatičnost i koja se retko nalazi u rokenrolu“. Britanska ,, Ilustrovana rok enciklopedija“ donosi sledeći prikaz albuma; ,,Bio je to njihov magnum opus – album koji kasnijim poklonicima u stvari simbolizuje Pink Flojd. Grupa se pozabavila pritiscima, ludostima i smrću u savremenom društvu; sve je to prikazano uz pomoć jedne od najsavršenijih produkcija koja se ikada pojavila na ploči. Cinici su tvrdili da je za uspeh albuma u velikoj meri odgovorna briljantna produkcija – stereo polucija za hi-fi snobove na celom svetu – no bilo bi nekorektno uskratiti grupi priznanje na značajnom domašaju“.

Za fantastičan omot albuma (čuvenu prizmu na tamnoj podlozi kroz koju se prelama svetlosni zrak) bili su zaduženi legendarni ,,Hipgnosis“( deo Pink Flojd mistike i magije), a za sam koncept i sadržaj ploče Rodžer Voters – od ovog albuma Flojdi lagano sleću na planetu Zemlju i vremenom postaju sve pristupačniji ... Socijalna kritika savremenog društva , sa svim njegovim licemerjem, nasiljem, zlom, nehumanošću i gadostima postaje ključnom temom završnog Pink Flojd opusa, obuhvatajući albume od ,,Dark side of the moon“ do ,, Final cut“ (1983.)... Vremenom Flojdi sve više postaju pratećim bendom Rodžera Votersa (pre svega kao muzička podloga njegovom novom idejnom konceptu), koncentrišući se pre svega na socijalnu kritiku sveta i zanemarujući nekadašnje čudaštvo, ,,kosmičnost“ i želju za eksperimentisanjem, muzičkim progresom... Muzika i dalje, naravno, ostaje vrhunska, ali draž nekadašnje neizvesnosti, iznenađenja i individualnih kreativnih uzleta(pre svega Ričarda Rajta) i sloboda vremenom se gubi, do konačnog odlaska Rajta, a potom i njihovog poslednjeg zajedničkog ostvarenja – ,,The Final cut“ i konačnog razlaza...

,, Speak to me – breath in the air“ uz otkucaje srca, krik i smirujuće tonove uvode nas u priču o ,,tamnoj strani meseca“... Nelagoda i nemiri savremenog čoveka izviru iz svakog ,,kadra“ ove moćne i dramatične Pink Flojd priče o modernom društvu i haosu života – ležerni vokal Gilmora relaksirajuće deluje kao upliv bilo kakve nade, ali ga ,,On the run“ dodatnim ubrzanjem i konfuzijom uzaludnog ,,bekstva“ demantuje... Nema izlaza jer ,, vreme“ satire i uništava sve pred sobom – pokušaj bekstva je uzaludan i nestaje u jezi dosade, monotonije, prolaznosti i konačne smrti pred kojom sve gubi smisao... Vreme otkucava i otvara prostor za fantastičnu, dramatičnu ,,Time“, osvrt na ljudsku prolaznost, ,,tren“, dosadu, trivijalnost i uzaludnost vijanja duhova i samog ,, postojanja“ – uzaludnost svih velikih misli, delanja, snova... Flojdi lagano, uz savršenu produkciju, grade priču – ubedljiv Gilmorov vokal, sa dozom sete i neverice plovi na talasima muzike i kulminira u briljantnoj gitarskoj solo deonici, arhitektonskom zvučnom savršenstvu i nesebičnoj dozi melanholije koju nudi ,,tamna strana meseca“... ,, The Great gig in the sky“ uzleće na nebesa fantastičnim, hipersenzibilnim vokalnim soliranjem, dramaturški produbljujući album, senčeći ga i dajući mu dinamičku nesputanost, na trenutak pronalazi unutrašnji mir i pomirljivost čoveka sa sudbinom koja mu je data, neosetnim bolom jača se iznutra i nestaje... Zvuk registar kase i jednoličnost, bezdušna monotonija života vrednovanog količinom novca, iznova navlače pesmom ,,Money“ zastore sprečavajući svetlost života i nade da makar malo ulepša ljudsku sudbinu i stvarnost... Muzički uzbudljiv i dinamičan komad, naglašen kristalnim zvukom saksofona i energičnim ritmom, sa prelazima, promenom tempa, džeziranim deonicama i jakom emocijom ,,Money“ briljira kombinacijom žestoke kritičnosti i ironičnosti teksta i vedrinom , uzburkanošću melodije – vokal Davida Gilmora dovoljno je ubedljiv i agresivan... Treptaji i ludilo savremene materijalističke civilizacije izbijaju ispod naslaga ustreptale uskomešanosti i haosa ljudske svakodnevnice, užurbane do nehumanosti i opšteg grebanja za životni prostor... Smirujućim tonovima i prelivima savršeno producirane ,,Us and them“ Flojdi nude kontrast i katarzično pročišćenje, preko potrebnu harmoniju i unutrašnji mir, lepotu samu po sebi, umetnički zanos koji se uzdiže iznad gramzivosti, licemerja, zlobe i zla, ljudske destruktivnosti i odsustva bilo kakvog saosećanja... Slapovi kontemplativnih akorda izviru iz Pink Flojd kuhinje duše i vraćaju dostojanstvo opštoj posrnulosti čoveka, pretapajući se sa još jednom harmoničnom i višeslojnom ,,Any colour you like“, predivnim sazvučjima tonova i boja, tako iskričavom, čistom, ehoom produkcije razloženom na slapove i talase zvuka koji neprestano naviru i ispunjavaju prostor obiljem predivnog zvuka... Sve se na kraju pretapa u jedinstvenu celinu i mrak ,, Brain damage“, Votersovo epohalno finale jedne uznemiravajuće i kritikom prožete priče o svetu oko nas i njegovim lutanjima... Na samom kraju dolazi do totalnog pomračenja – ,,Eclipse“ je bolna spoznaja da ne postoji samo tamna strana Meseca, već da je on (kao i svet oko nas) u potpunosti taman... Otkucaji ljudskog srca bude poslednju nadu da će uprkos totalnom mraku i gadostima ono jedino uspeti da izdrži sve pritiske i ludilo, ostavljajući čoveka u igri barem još neko vreme...

...Tired of lying in the sunshine staying home to watch the rain

you are young and life is long and there is time to kill today

and then one day you find ten years have got behind you

no one told you when to run, you missed the starting gun

And you run and you run to catch up with the sun,

but it’s sinking,

And racing around to come up behind you again

The sun is the same in the relative way, but you’re older

Shorter of breath and one day closer to death....

Propratna američka turneja i veličanstveni nastup u londonskom ,,Earl’s courtu” doveli su priču o albumu do logičnog vrhunca: vrhunska haj-tek predstava, nezabeležena u skromnim scenskim okvirima rokerskog miljea stvorila je od benda neponovljivu scensku atrakciju, tj.neku vrstu simbola za savršen tehničko scenski nastup...

Is there anybody out there?

Nakon epskog ,,Dark side of the moon“, uspešne američke turneje i koncerata po Britaniji Flojdi su na duže vreme nestali sa scene...

,,Stvarno je bilo teško okupiti se pored svih tih praznika, fudbala i dobrog provoda“, rekao je relaksirani Gilmor krajem 1974. godine. ,,Prošlog juna kada smo se vratili sa poslednje američke turneje, odlučili smo da uzmemo odmor. Iz nekog razloga potrajao je duže nego što smo očekivali, oko 8 ili 9 meseci. Svi smo smatrali da je ,,Dark side of the moon“ dobar paket, da se pojavio baš u pravom trenutku i za izvesno vreme izgledalo je da nema nikakvog smisla nastaviti“. Dušebrižnici i štampa počeli su već nagađati da bend ima pravih problema u snimanju materijala koji bi se mogao meriti sa prethodnim, ali ... Pre nego što je stigao pravi odgovor Pink Flojd akademičara, bendu je sinula još jedna od njihovih otkačenih i čudesnih ideja. Naime Flojdi su pokušali da naprave album sa radnim naslovom Household objects, koji je trebalo da u celosti bude sastavljen od muzike proizvedene na nemuzičkim instrumentima... Ipak, ubrzo su odustali od bizarne ideje, jer se izvorna koncepcija ,,muzike“ izgubila negde između beskrajnih traka, eho mašina i u dvadesetčetvorokanalnom studiju. Ideja da stvore ,, uradi-sam-album“ sa nadom da će ljudi kod kuće stvoriti sopstvenu muziku uz pomoć kućnih predmeta, po uputstvima i idejama naznačenim na omotu ploče, ipak je bila suviše čudna čak i za Flojde... Umesto toga oni početkom 1975. godine ponovo ulaze u studio i nakon šest meseci crnčenja (dve i po godine nakon ,, Tamne strane meseca“) objavljuju album Wish you were here(1975.)...

U promotivnom materijalu je pisalo: ,, Glavna kompozicija (,,Shine you crazy diamond“) je posvećena Beretovom duhu i ludilu koje se još uvek mota oko benda“... Očigledno da su Flojdi shvatili da svako nosi ludilo u sebi i da ga treba iskoristiti na najbolji način... Taj ,,osećaj“ stvorio je još jedan sjajan Pink Flojd album, sa antologijskom – ,,Shine on you crazy diamond“, dugom, atmosferski i senzibilno impresivnom poemom, pesmom po kojoj će ih većina ljudi pamtiti... Podeljena u dve celine (iz nekoliko delova) ona otvara i zatvara album. Kreće se lagano, nošena kontemplativnom melodijom Rajtovih moćnih klavijatura, osenčena dozom neodređene tuge, čudesne melanholije opraštanja i usamljenosti, daljine i slutnje, razvija se dinamikom vlastite unutrašnje logike, gradi atmosferu čudesnim duhom Gilmorove senzibilne gitare i dubinskim dodirom ritam sekcije, nošena smirujućim solo partijama gitare koja prigušeno jeca, priziva duh prošlosti i žal za izgubljenom spontanošću, jedinstvom, prijateljstvom... Kao neka bolna i neizreciva tajna duše ona se prostire nepreglednim prostranstvima Pink Flojd univerzuma, pretvarajući se na momente u jezivi krik – bespomoćan, setan, nostalgičan... Gilmor naprosto briljira gradeći kao vrhunski arhitekta zvuk i atmosferu Flojda... Votersov sjajan tekst (propraćen na početku ludilom osmeha i asocijacijom na ,,ludog dijamanta“, njegov sjaj i auru koja ih prati), grčevito otpevan i proživljen pretapa se na kraju prvog dela duge kompozicije u briljantni solo na saksofonu i pozadinsku, dinamičnu pratnju benda...

Nakon posvete Beretu bend ,,uskače“ u kandže industrije ,,zabave“ i njemu mašineriju za mlevenje ljudi radi pravljenja novca – ,,Welcome to the machine“ mračnim i jezivim tonovima, punim rezignacije, depresije i besa veliča čari ,,šou biznisa“, odajući unutrašnjom melodijskom slikom upravo onu atmosferu koja će obeležiti naredni Pink Flojd album – ,,Animals“... Mehanički, bezdušni, bezlični i turobni zvuci obuhvataju jetkost Votersovog vokala, vukući sve na dno tame i propasti... Bezdušan i gramziv svet naslikan je sumornim tonovima i zloslutnom atmosferom Rajtovih klavijatura, vizuelno nalik Munkovom ,,Kriku“... Gilmorov uvod u ,, Have a cigar“ bukvalno varniči energijom i predanošću svirci, prodirući do srži rezantnošću i oštrinom... Briljantan i težak Gilmorov komad, jedan od njegovih najimpresivnijih... Utisak još više pojačava naslovna tema – ,,Wish you were here“ lepotom akustike i vokala. Dirljivo, gitarski i emotivno više nego moćno, sa briljantnom melodijom, zanosom i lagodnim stilom – verovatno najbolje Gilmorovo Pink Flojd izdanje, suva esencija, emotivni uragan prepun duše i čistote nevinosti... Drugi deo epske ,, Shine you crazy diamond“ zaokružuje i vraća na početak (u konceptualnom Flojd stilu) celu priču o sjaju ludog dijamanta i želji da ponovo bude ovde, sa Flojdima... Svetlucajući kao odblesak na talasima jezera dirljive melanholije Pink Flojd poema veličanstveno odlazi tragom večnosti i legende u nama nepoznate svetove.

,, Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogled kroz kišu, pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu...“, pevao je Rodžer Voters na početku novog Pink Flojd albuma, početkom 1977. godine... Album se zvao Animals i objavljen je februara 1977. godine. Tematski, bio je to nastavak društvene kritike započete na prethodna dva albuma. ,, Životinje“ su predstavljale konceptualni album – basnu (pesme govore o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta... Mračni tonovi depresije, beznađa i ogorčenja boje ovaj album sivim i crnim tonovima, zadirući u samu srž ignorisanog i prećutkivanog problema. U stilu Orvelove ,,Životinjske farme“ bend na čelu sa Votersom socijalnom satirom secira društvo i osvetljava ga nemilosrdno iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i zlobe koja je odraz praznih ili zatrovanih ljudskih duša... Glasom punim gorčine Voters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene ,,idile“... Industrijski kompleks sa omota albuma deluje brutalno očajno i depresivno, kao da je napravljen u stilu koncentracionog logora – bez ikakve topline i humanih nota... Groktanje svinja na početku numere ,, Pigs“ ističe atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, nebriga za druge, pohlepa i smrad koji dolazi iznutra razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni grokću od sile i prežderanosti, većina ljudi umire od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti... Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena, ili pak sveg onog ,,kosmičkog ludila“ koje je karakterisala bend u ranoj, početnoj fazi rada (1967-1972). Ona naglašava dramatikom surovu atmosferu rasapadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, jalovih priča bez dela... Teške tonove i mrak pesme ,,Pigs“ donekle raspršuje Gilmorova solaža na gitari i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje mračne oblake nadvijene nad Londonom i svetom... Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom ,,Dogs“... Pesmu ,, Sheep“ otvara klavirska melanholija, ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Votersov vokal, ritmičko gruvanje i iskričave izlete Gilmora i Rajta koji postaje sve manje primetan na albumima Flojda... Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti i bar na momente odagnati... Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu ,,Animals“ – Voters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja, dok ostatak benda ne pokazuje bilo kakvu inicijativu i odrađuje muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski...

Akustični Votersov uvod sa ,,Pigs on the wing 1“, akustični Watersov kraj sa ,,Pigs on the wing 2“ i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti... ,, Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljenim...“, odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi... Bilo je to pre tridesetak godina, u ,,zlatno doba“, pre svih mogućih kriza, revolucija i evolucija... Vizionarski ili ne , ali od jačine groktanja vapaj unesrećenih danas se mnogo slabije čuje – povezani globalnom ,,mrežom“ (ili možda bodljikavom žicom?), sami u gomili ljudi umiru od bede ,, zbrinuti“ pred očima Velikog Brata koji nas sve posmatra...

The Final cut

Vrhunac kritičkog opusa objavljen je 30. novembra 1979. godine, u vidu duplog, konceptualnog albuma The Wall, nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Pink Floyd krstaricom i očiglednom socijalno kritičkom intonacijom... Nakon epskih devetomesečnih priprema pojavio se ,,Zid“ (nešto kasnije i kao film Alena Parkera, pod istim nazivom, Votersovim scenarijom i briljantnim Bob Geldofom u glavnoj ulozi), album koji je na neki način zaokružio Votersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele, deset godina pre zvaničnog pada onog najvećeg svetskog – Berlinskog zida... Bio je to još jedan ,,magnum opus“ briljantnih Floyda, jedan od najbitnijih, presudnih albuma sedamdesetih godina 20. veka, glavni zamajac buduće Votersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl – ,,Another brick in the wall“ (još jednu pesmu sa kojom većina identifikuje Flojde, uglavnom površno i pogrešno) i niz antologijskih numera: ,,One of my turns“, ,,Don’t leave me now“, ,,Comfortably numb“, ,,In the flesh“, ,,Run like hell“...

Bio je to Votersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva (kada je izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata), priča o odrastanju, beznadežnom obrazovnom sistemu ,,ispiranja mozgova“, kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove, priča o zlu nacizma, usamljenosti, bezdušnosti, duševnim lomovima i svim onim zidovima koji nas izoluju, dele i oslabljene slamaju... Bio je to njegov duševni i emotivni odušak, duhovni ventil za sve pretpljene strahove, poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija i sistema koji na nehumanim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu, bezosećajne i nihilistične kreature podložne svim vrstama manipulacija... Još jednom mračni i depresivni tonovi, uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja, ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Flojd albuma, secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu, licemernu, zlu i destruktivnu stvarnost...

Odrastanje uz majku, bez oca koji je poginuo ,,kao samo još jedna cigla u zidu“ bezdušnog društva, prošarana je brutalnim scenama stradanja, bolnih sećanja, košmara, usamljenosti... ,,Tata, šta si to ostavio za mene... sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu“... Posledice bezumnog rata su pogubne – razoreni životi, razorene porodice, nebriga za pojedinca i atmosfera bez ljubavi i topline... Usamljenom dečaku ostavljena su samo sećanja i svet izgrađen maštom, maštom nesretnog odrastanja... ,,Uteha“ od društva je besmislena zahvalnica poginulima, mrtvo slovo na papiru – od novog obećanog sveta ostali su samo bol i prazno obećanje, zastava Britanije čiji se crveni krst pretvara simbolično u krv koja se sliva u šaht... ,,Good bye, blue sky“ – ironičan je i sarkastičan Votersov komentar na domete i uspehe modernog društva zasnovanog na licemerju, praznim pričama, demagogiji i lažima, brutalnosti, gramzivosti, sili... ,,Ne treba nam obrazovanje, ne treba nam kontrola misli, niti mračni sarkazam u učionicama ... učitelji, ostavite nas decu na miru... sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu“ sarkastično se osvrće Voters na brutalnost, ispraznost i ,,čvrstu ruku“ obrazovnog sistema – ,,Another brick in the wall part2“ obrušava se na čisto zaglupljivanje i kontrolu misli koji od mladih ljudi prave morone, samleveno meso, poslušnike i buduće ratnike sistema, nove tempirane bombe i glinene golubove... ,,Mama, da li misliš da će pokušati da mi slome volju?“... ,,Mama, da li da podignem zid?“... Bezosećajnost, cinizam i strah vladaju svetom – cilj ,,igre“ je zadržati vlast po svaku cenu, prigrabiti za sebe sve i slomiti volju pojedinca, pretvoriti ga u društveno korisnog roba, praznu, bezosećajnu i bezimenu ljušturu, još jednu ciglu u zidu...

,,Ima li nekog unutra?“... ,,Šta to treba da preduzmemo da popunimo prazninu svemira, kojom talasi gladi struje? Moramo li krenuti preko ovog mora lica u potragu za više i više aplauza?“... Sluđeni pojedinac postaje stranac u vlastitom svetu poremećenih vrednosti, novca, nepotrebnih stvari, bezosećajne ,,ljubavi“, medijskih budalaština, nasilja, neuroza i rada koji ne oplemenjuje, ne budi kreativnost i humanost u čoveku... Opasnost vreba iza svakog ugla, čovek čoveku postaje ponor u kojem se utapa i gine... ,, Dani prolaze, a ljubav postaje siva, kao koža čoveka koji umire. Noći prolaze, mi se pretvaramo da je sve u redu, ali ja sam ostario, a i ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan. Osećam se hladan kao oštrica noža, napet kao struna, suv kao pogrebni doboš“... Pritisnut hladnim i perfidnim svetom čovek se lagano lomi iznutra i na kraju puca – duševni slom je neminovnost, posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca... Usamljene, ostavljene i sluđene duše lutaju svetom pohlepe i laži, svetom koji lagano nestaje pod vlastitim, nesnosnim teretom nasilja i zla... ,, Goodbye cruel world“, poručuje Voters... ,, Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli, neću se predomisliti... Zbogom...

,,Ima li koga napolju?“, pita se čovek opasan zidovima izolacije i mržnje, sujete i laži, tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja, osvete, mržnje i ponovnog ubijanja... kruga bez početka i kraja, kraja večnog nasilja i izolacije... Album varniči od čudesne unutrašnje energije i žestokih antiratnih poruka, preplićući se sa veoma emotivnom introspektivnim slikama Rodžera Votersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama?...

,,Zdravo, ima li koga unutra?... Hajde sad, čujem da si neraspoložen, pa, mogu ti olakšati bol i ponovo te postaviti na noge... Opusti se, trebaš mi prvo dati neke informacije, samo osnovne činjenice... Možeš li mi pokazati gde te boli?... Ne postoji bol, ti si izbezumljen, na horizontu je dim udaljenog broda, ti dolaziš sam, ravno kroz talase. Usne ti se miču, ali ja ne čujem šta ti govoriš. Kad sam bio dete imao sam groznicu. Ruke su mi bile kao dva balona. Sada se ponovo tako osećam. Ne mogu da ti objasnim, ne bi razumeo. U stvari ne osećam se tako, ja, postajem samo blaženo oduzet“... ,, Comfortably numb“ je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti – oduzeti bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja...

Album ,,The Wall“ blistavo je Pink Flojd remek-delo, surova slika stvarnosti i raspada svih sistema vrednosti, slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše, gde se jedino možete ,,obogatiti“ na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu, snove, ideale i dostojanstvo za sitnu lovu...Ukoliko nemate odgovora u vašem srcu i duši, ostaje vam da se nadate da nećete biti ,,zatvoreni, jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja“... I proglašeni ludima ili možda razapeti na zid, mekog srca umetničkog...

Ima li koga napolju?

Hronološki poslednji album – ,,The Final cut”, snimljen je 1983., bez Rajta u postavi. On bi se mogao nazvati i prvim Votersovim solo albumom,jer je ostatak benda sveden na puke izvršioce i dekoraciju Votersovih opsesija, ovaj put u vidu rekvijema posvećenog njegovom rano preminulom ocu...

Ono što je usledilo posle, samo je još jedna u nizu tužnih ,,same old r’n'r story.” Odlazak Votersa iz benda i nepotrebno iskušenje ekipe da pokuša nešto sasvim novo-iskorak ka komercijalizaciji, demistifikaciji i stupidnom trošenju starih ideala u oblandi podilaženja novim ukusima, uz lažni i isprazni sjaj kulta moderne tehnologije u službi muzike (koja to zapravo i nije) , i sve to začinjeno sudskim parničenjem, ostavilo je istinske frikove na trošnoj palati savremenog informatičkog društva. Može li se baš sve u životu kupiti i digitalno-upakovano dijagnosticirati kao roba ili samo produkt koji se potroši i nehajno, bez srca, emocije i duše odbaci?

Prijatelju moj dragi,odgovor lebdi u ...

Dragan Uzelac/ Kultrurni Heroj

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU