8bluz

Članovi benda Fleetwood Mac bili su predvodnici britanskog bluz buma druge polovine šezdesetih godina dvadesetog veka. Bili su, i ostali, najbolji beli bluz bend, suva esencija jednostavnog muzičkog izraza i lirske prefinjenosti.

Kada je legendarni američki bluz gitarista, pevač i kompozitor BB King čuo kako zvuči gitara lidera benda Fleetwood Mac, Pita Grina, u pesmi Need Your Love So Bad, oduševljen, u svom lirskom maniru i nadahnuću izjavio je da nešto tako prijatno nikad ranije nije čuo.

Britanski blues boom pokret

Kada je daleke 1966. godine britanski gitaristički (bluz) heroj Erik Klepton snimio kultni bluz album Bluesbreakers – John Mayall (with EC) sa jednim od očeva britanskog bluza – Džonom Mejelom, a potom hirovito napustio njegov sastav (radi osnivanja supergrupe Cream), kao njegova zamena pojavio se impresivni bluz gitarista Pit Grin. Uz malu pomoć bas gitariste Džona Mekvija i bubnjara Enslija Danbara stvoreno je kratkotrajno moćno bluz jezgro jedne od mnogih Mejelovih suštinskih postava druge polovine šezdesetih, kroz koje će proći mnogi vrhunski muzičari i talenti.

Britanski blues boom (pokret) hvatao je tih godina puni zamah (naslanjajući se na rad već pomenutih veličina, prethodnika – Kleptona i Mejela, pre svih, potom bendova poput The Yardbirds i The Animals i još jednog (pra)oca, Aleksisa Kornera i njegov ključni, pionirski britanski bluz bend, Blues Incorporated, takođe rasadnik mnogih talenata), doživevši kreativnu eksploziju u naredne tri-četiri godine. Pritom, odata je pošta nikad dovoljno priznatim američkim crnim veteranima bluza poput Sin Hausa, Skip Džejmsa, Misisipi Džona Herta, Elmora Džejmsa i mnogih drugih velikana koji su svojim životima gradili priču zvanu bluz, staru već tada skoro čitav vek.

Pomenuta postava Džon Mejelovih Bluesbreakersa snimila je 1967. godine album A Hard Road, remek-delo britanske bluz epopeje (prepun bluz klasika kao A Hard Road, Dust my Blues, The Same Way, The Super-natural, Top of the Hill, Someday After a While) koji mnogi i dan-danas smatraju jednim od najboljih ostvarenja te čudesne epohe.

Doprinos Pita Grina, jedne od najneobičnijih i najoriginalnijih pojava u istoriji rock and rollabio je ogroman – kako svojim jedinstvenim gitarskim zvukom (na granici lirike), tako i pevačkim i kompozitorskim magičnim dodirom.

Nedugo zatim, na Grinovo mesto dolazi mladi, fantastični bluz gitarista Mik Tejlor (budući gitarista slavnih The Rolling Stones), a Grin i basista Mekvi odlaze, u želji da osnuju vlastiti bluz bend. U tome su im pomogli, pridružujući se novoosnovanoj grupi Fleetwod Mac, sićušni pevač i slide gitarista Džeremi Spenser (snažno inspirisan bluz legendom i kraljem slide gitare Elmorom Džejmsom) i jedan od bivših bubnjara Džona Mejela – Mik Flitvud.

Ostatak priče o Fleetwod Macu preliva se i prepliće unutar magične britanske bluz Odiseje šezdesetih.

Početak benda Fleetwood Mac

Rani Fleetwood Mac, oformljen kao bend u Londonu, debituje avgusta 1967. godine, u početku sa Bobom Bruningom na bas gitari – njihov prvi singl bio je cover verzija pesma Elmora Džejmsa I Believe My Time Ain’t Long.

 

U novembru 1967. godine bas gitarista benda postaje pomenuti Džon Mekvi, zamenuvši Bruninga. Kao strastveni ljubitelji bluza (Grin je posebno cenio BB Kinga, dok je Spenser bio fasciniran Elmorom Džejmsom) članovi benda Fleetwood Mac kreću u proboj na britanskoj bluz sceni u nastajanju i ekspanziji.

Bend je ubrzo privukao veliko britansko sledbeništvo kao predvodnik rastućeg bluz pokreta (uz Chicken Shack i Savoy Brown).

Prvi album benda, istoimeni, Fleetwood Mac, objavljen februara 1968. godine donosi, pored ostalih pesama, cover verziju Džejmsove Got to Move i standard Shake Your Money Maker. Pratnja albumu bio je izvanredni Grinov singl Black Magic Woman, jedan iz njegove kolekcije besmrtnih.

Što se samog debi albuma tiče, ubrzo je dosegao vrhove muzičkih lestvica nizom bluz numera, od kojih su neke već odavno čisti klasici bluza.

Od dinamičnog, Grinovski impresivnog My Heart Beat Like a Hammer, esencije britanskog bluz uzleta (1967-1970), preko kristalne, rezantne, bolno iskrene i pročišćene Merry Go Round koja podrhtava od unutrašnje siline i ponire u dubinama duše svakog iskrenog bluzera, glasom, gitarom i bolom neponovljivog Grina, lepršave, usnom harmonikom podcrtane Long Grey Mare, nepretencioznošću oslobođene bluz igrarije, zatim spiritualom i duhom prošlosti obojene, poniruće Hellhound on My Trail, u najboljem duhu crnačke duhovne tradicije i korena Afrike propuštenih kroz tlo nove domovine – Amerike, eksplozivnog standarda Shake Your Money Maker koji ritmom i dinamičnim revolucionarnim usklikom mrvi sve pred sobom, podižući tenziju do nivoa usijanja, južnoameričkim ritmom lepote, slobode, sete i lepršavosti prožete, čarobne Looking for Somebody, esencijalnog bluz standarda koji silazi do najskrivenijih i najdubljih ponora duše, jeca, podrhtava i osmehuje se jezi zle sudbe i smrti, vibrirajuće No Place to Go, ritmički ponavljajuće i beskompromisne slike bluz bola, njenog nastavka koji se pretapa lepršavim slajdom u melem na ranu u vidu My Baby’s Good to Me, idilične Fleetwood Mac vožnje nepreglednim setnim prostranstvima što veličaju tugu kao radost odbačenih, impresivne južnjačke utehe, melanholijom obojene I Loved Another Woman, pesme koja odražava neizrecivi eho onih koji istinski vole, pate i raduju se životu, još jedne reskim slajdom podvučene Cold Black Night koji sporim ritmom vozi, reže i prodire do srži lepote i tame, setne esencije radosti davanja The World Keep on Turning, minimalističke bluz naracije i ritma koji rastače na sastavne delove sve što ste uzalud pokušali da sakupite i sastavite u konačnu celinu, sve do klizajući razarajuće Got to Move, prostire se nepregledno polje neočekivane fleetwoodovske debi bluz odiseje, prepune duše, radosti življenja i gubitništva koje vas kao ništa pre toga obogaćuje, čini mnogo boljim čovekom nego što zapravo i zaslužujete.

Uronjen u čistokrvni duh crnačke misisipijevske Delta&Čikago bluz tradicije, prvi album Fleetwood Maca nikog ne ostavlja ravnodušnim. Pojavivši se naizgled niotkud, iz srca i duše onih koji istinski vole, pate, veruju, poklanjaju i nesebično druge čine sretnim, ne tražeći ništa zauzvrat, ovaj briljantni album ulazi u red nezaobilaznih, krucijalnih dela jedne nestvarne epohe.

Drugi album: Mr. Wonderful

Svega šest meseci kasnije, avgusta 1968. godine, usledio je njihov drugi album, Mr. Wonderful, neka vrsta omaža jednom od njihovih legendarnih uzora, Elmoru Džejmsu. Mr. Wonderful je predstavljao jedan od ključnih albuma bluz-rok istorije – duh šezdesetih dobio je još jedno od svojih prelepih lica, tako produhovljenih, setnih, zanosnih, gotovo neizrecivih u svojoj lepršavoj blue poetičnosti i inventivnosti.

Ključni britanski bluz kvartet – Pit Grin, Džeremi Spenser, Džon Mekvi i Mik Flitvud – stvorio je još jedno neponovljivo remek-delo, temeljni, suštinski bluz album, preplavljen iskrenim emocijama, britkošću, iskričavim deep blue nabojem, lirikom obespravljenih i skrajnutih, duhom jednog sveta koji ne priznaje laži, koristoljublje, licemerje, ispraznost, odsustvo duše i kvaliteta, onog nepotkupljivog u duši čoveka i istinskog umetnika.

U bilo kom pravcu da pogledate ili oslušnete, srce će vas nepogrešivo odvesti u samo srce blues beata. Svet tuge koja ne poznaje poraz, patetiku ili bilo kakvu vrstu predaje izranja iz I’ve Lost My Baby – bilo da je u pitanju vokal, lepršavost rezantne slajd gitare ili potmulost ritam sekcije, ne postoji ništa tako moćno kao zvuk Fleetwood Mac bluza što bi vam moglo odvući pažnju.

Kotrljajući Rollin’ Man odvodi vas nekim drugim, lepršavijim putevima ka srcu voljene žene, podrhtavajući u ritmu elmorovske Dust My Broom, ritmu metle koja čisti pred sobom sve nepotrebno i ružno.

Potom upadate u kandže bluz magije, poniruće deep melanholije Love That Burns, esencije duše koja voli, pati i sagoreva na putu pročišćenja, vere u čistotu neizrecivog, večnog, nikad dosanjanog. Nastavljate da lepršate u stilu Stop Messin ’Round, zatim još jedne spenserovski kotrljajuće Doctor Brown ili Need Your Love Tonight, odajući poštu besmrtnom duhu Elmora Džejmsa i neuništivosti bluz iskre, odajući poštu životu koji odražava čoveka kada se loše oseća.

Iz smirenosti If You Be My Baby ulećete u pulsirajuću, trilirajuću Evenin’ Boogie ili skakutavu, ništa manje ritmičnu Lazy Poker Blues.

Začarani bluz-slajd krug zatvara se još jednom elmordžejmsovski obojenom bluz putešestvijem – neočekivano, neosetno ste ponovo na početku beskrajno produhovljene i neuhvatljive bluz storije, prošarane poetikom bola, besmrtnosti, radosti oivičene patnjom i utehom za unižene i naizgled poražene.

Vrhunac ovog maestralnog albuma očituje se u kadrovima potmulog, setnog bluz ugođaja, unutar vanvremenske Trying so Hard to Forget, unutar pesme gde snaga reči prevazilazi samu sebe i otvara neslućene mogućnosti iskrene vere unutar besmrtnosti duše.

Glas i usna harmonika jecaju, pate i vole onako kako samo naslutiti možemo kada iskreno i nesebično volimo i dajemo se u potpunosti. Bilo kakva sumnja u kvalitet i snagu benda Fleetwood Mac ovim albumom je raspršena. Dostojan veličina poput Diksona, Madi Votersa, Čestera Berneta ili mitskog Skipa Džejmsa, album Mr. Wonderful muzički je odraz snage, lepote i besmrtnosti čiste ljudske duše, spremne da se davanjem i delenjem umnoži do u beskraj.

Krajem 1968. godine veličanstveni bluz lirik i gitarski klasik – Pit Grin u bend dovodi još jednog gitaristu, mladog, harizmatičnog i talentovanog Denija Kirvana, stvorivši jedinstvenu prednju liniju od trojice gitarista (ujedno i tri vrsna kompozitora). Sličnih primera, što se kvaliteta i kreativnog intenziteta tiče gotovo da nije bilo u istoriji rock and rolla, osim možda u sjajnom trilingu briljantnih Lynyrd Skynyrd – Rosington, Koulins, Gejns.

Kultni album: The Original Fleeetwood Mac

Bile su to godine kreativnog vrhunca i vrhunca prašenja benda u postavi sa Kirvanom. Negde u tom periodu nastali su i snimci od kojih je stvoren kultni Fleetwood Mac album The Original Fleeetwood Mac ( objavljen u Velikoj Britaniji tek 1971. godine, a u SAD tek 1976. godine).

Drifting, pesma koja uvodi u album, otvara ovaj epski skup tihim prikradanjem, a potom gitarom seče, prodire do koske i otkida bujicu iskrenih emocija iz dubina srca. U suptilnom maniru ulazi u krvotok bluz bića i osvaja dušu na prvo slušanje. Emocija koju prenosi moćni Pit Grin, istinski vođa i kreativac, zaista je impresivna. Vožnja se nastavlja treperavim, radosnim tonovima Leaving Town Blues, kao u najboljoj tradiciji čikaških majstora, prelazeći neprimetno u energični, bugi-vugi pumpajući Watch Out.

Standardna šema, odsvirana više nego strasno raspiruje vatru i poziva na učešće u bluz magiji. Autorski pečat Grina zadivljujuće je originalan i fascinira unutrašnjom snagom koje se ne bi postideli ni najveći majstori. Zanat ispečen kod Majala brzo je doneo zrele plodove i uzdigao ga na pijedestal majstora-lidera.

A fool No More razjeda iznutra prejakom dozom melanholije, bojom glasa i gitarskom umešnošću. Pre svega, lirskom toplinom i čistotom koja prosto prži. Mean Old Firemanodvodi slušaoca put iskonske Delte. Glas i žice podrhtavaju u ritmu slajda, prefinjeno, stilski doterano i sa sigurnošću koja opušta dodatno sva čula.

Slajd Spensera ubrzava boogie style Can’t Afford to Do it, energične dvominutne bluz esencije. Instrumental Fleetwood Mac eksponira opuštenost i sigurnost benda, uvodeći usnu harmoniku koja se jecajući nadopunjuje sa izvrsnim gitarskim solo deonicama.

Sve je u pokretu, svaki nerv treperi emocijom koja se uzdiže iznad prolaznosti i nepotrebnih nemira. Relaksirajuća doza sete prožima Worried Dream, opuštena atmosfera nepotrebne žurbe i apsolutnog prepuštanja čistom ugođaju, emociji, neizrecivom. Gitara nežno jeca, strepi, miluje dušu, opija, zavodi, pruža oslonac pun ljubavi i prijateljstva, i povlači se pred glasom koji dolazi iz pozadine melanholije. Na trenutak zaboravljate na sve nebitne i nepotrebne stvari.

Love That Woman – prefinjena emocija, jednostavna kao iskrena ljubav i ništa više što je neophodno. Slajd škripi i curi mi između prstiju, prosipa se po podu i kuhinji duše dok preslušavam ovaj esencijalni bluz album.

Tu je Allow Me One More Show koji secira, minimalističkim dahom se uvlači pod kožu, intrigira i tanano poigrava na trpezi duhovnog izobilja.

U trenutku kad je Ostrvo bilo zatečeno i zasenjeno blues boomom i njegovim predvodnicima, bendom Fleetwood Mac, usmerenje nepredvidljivog i čudesnog Grina počinje lagano da se udaljava od čistog bluza. Već u januaru 1969. godine objavljen je Grinov iznenađujući hit singl – kontemplativni instrumental Albatross, miljama dalek od grinovskog magičnog bluz dodira. A onda, da čudo bude još veće, u aprilu 1969. izlazi novi Grinov singl, vanvremenski setni pop klasik Man of The World, čudo melodičnosti, lirike, kosmičke tuge i iskonske lepote.

Priča o Grinovim epskim klasičnim singlovima upotpunjena je u septembru 1969. ekstra hitom Oh Well (dovoljno rifična za sve ukuse), kao i naredne, opraštajne godine pesmom Green Manalishi.

Njegovi problemi sa drogama, pre svega halucinogenom LSD i šizofrenijom sve više su izbijali na površinu. Početkom 1970. godine usledila je kulminacija drame.

Fleetwood Mac u Čikagu

Ipak, pre nego što su stvari krenule u nekom drugom, komercijalnijem i nepredvidljivijem pravcu po Grina i bend Fleetwood Mac, u vreme izlaska netipičnog singla Albatross, januara 1969. godine, grupa Fleetwood Mac (pojačana novopridošlim Kirvanom) odlazi put Amerike (kolevke bluza) i u Čikagu (njegovim slavnim Chess, bluz studijima) snima još jedan klasični, dvostruki bluz album Fleetwood Mac in Chicago (Blues Jam at Chess), sa veteranima američke bluzscene.

Bili su tu slavni Vili Dakson, Big Valter Horton, Dejvid Haniboj Edvards, Otis Span i Badi Gaj, sve same epske bluz veličine, okupljene na izvanrednoj izdavačkoj bluz etiketi – Blue Horizon.

Uronjen u bluz tradiciju, propušten kroz Fleetwood Mac moćni kreativni filter i osenčen esencijom američkih bluz legendi, ovaj album isijava bit bluz korena – samo za odabrane: srcem, dobrotom, sluhom i dušom. Bilo da vas ponese zvuk South Indiane, neizrecivi bol unutrašnje snage i lepote Last Night koja se uzdiže iznad svih slabosti, prolaznosti i pitanja bez odgovora, postajući melemom za svakog ko ume da oseti, prenese i uzvisi se lepotom postojanja i patnje, bilo da džemujete u Red Hot Jam fazonu, putujete lagano ka beskrajima neizrecivog poput Worlds in a Tangle, ponirete melanholijom do same srži vlastitog bića kroz Someday Soon Baby ili inspirativni Hungry Country Girl, klizeći, otužni I Held My Baby Last Night, standardni blues roots, I Got The Blues ili Black Jack Blues, melanholičnu esenciju sveta zla, laži i uzdizanja na poniženju drugih, put vas vodi u samu srž jedne vanvremenske muzike i načina života.

Moć duše, ljubavi, patnje i bluza, filtrirani kroz bit gitare, glasa i usne harmonike koji diraju dušu u Drifting, Sugar Mama ili bilo kojoj drugoj Fleetwood Mac zvučnoj magiji ostaju na albumu In Chicago kao neizbrisivi otisci duše kojoj možete verovati, ostaju kao pozdrav prijatelja koji vas nikada neće izneveriti.

Album Then Play on predstavljao je opraštajni Grinov pozdrav svetu muzike, bluza i Fleetwood Mac magije kojom je obojio svet prethodnih nekoliko godina. On još jednom donosi jedinstven ugođaj, ovaj put oličen u čvrstoći standarda poput Oh Well ili Rattlesnake Shake.

U svakom slučaju, ne tako moćan album kao njegovi kultni prethodnici ili pak kao nizovi singlova i nezaobilaznih Fleetwood Mac bluz standarda poput Need Your Love so Bad, The Big Boat, The Sun Is Shining, Something Inside of Me ili Just The Blues, kojih se ne bi mogli postideti ni najveće legende bluz scene u poslednjih vek i po. Then Play On, još jedan je moćan odsjaj čoveka tako jedinstvenog, kreativnog, virtuoznog i u svakom pogledu (pre svega duhovnom i umetničkom) veoma (nad)moćnog u svetu muzike.

Kraj jedne ere

U maju 1970. godine, zaveden sumnjom u sebe koju je izazvao, pre svega, njegov sve veći interes za religiju, Grin najavljuje odluku da napušta Fleeetwod Mac i da se povlači iz muzičke industrije.

Singl Green Manalishi, objavljen neposredno nakon Grinove najave da odlazi označio je kraj jedne ere i kraj bluz istorije benda. Članovi benda Fleetwood Mac su tada krenuli u nekom sasvim drugom, pop-rock pravcu (ostavši i dalje jedan od najvećih bendova u istoriji rok muzike).

Pre i posle Pita Grina i benda Fleetwood Mac svet muzike, bluza i umetnosti nikada više nije bio isti. Nešto čudesno lepo, neobjašnjivo i neuhvatljivo obojilo je vlastitom magijom dušu sveta i zauvek ga izmenilo, osvetlivši ga grinovskom blue-lirikom iznutra.

Na kraju setimo se divnih, dirljivih reči legendarnog Blues Boy Kinga sa početka ove skromne, hommage priče – pre Pita Grina i njegovog Fleetwood Maca ništa tako prijatno nikada ranije nisam čuo.

Dragan Uzelac

Kultiviši se

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU