Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, san na onu stranu.

Woolf2

"Baš smo budale, mislila je dok je prelazila Viktorijinu ulicu. Nebo jedino, zašto ga čovek tako voli, zašto ga vidi takvog, stvara ga, gradi oko sebe, iznova ga stvarajući svakog trenutka; ali i najzaostaliji i najpotišteniji koji sede na pragovima kuća (pijući svoje propadanje) isto čine; s njime se ne može prečistiti odlukom skupštine, osećala je to kao izvesno, baš iz samog tog razloga što oni vole život. U očima ljudi, u njihovom njihanju, trupkanju, teškom hodu; u buci i metežu, u kolima, automobilima, autobusima, kamionima, u "sendvič-ljudima" koji vuku noge i klate se; u duvačkim instrumentima, u verglu; u trijumfu i šumu i čudnoj visokoj pesmi nekog aviona u visini, nalazi se to što ona voli, život, London, taj junski trenutak."

"Vrlo čudno, ona je jedan od najvećih skeptika što ih je sreo i ona sigurno sebi govori: Pošto potičemo od tog prokletog roda, lancima privezanog za brod koji tone (njena omiljena lektira, dok je bila devojčica, bili su Haksli i Tindel, a oni vole takve pomorske metafore), pošto je čitav život samo rđava šala, onda po svaku cenu učinimo svoje, ublažimo patnje naših drugova zatvorenika (opet Haksli), ukrašavajmo tamnice cvećem i gumenim jastučićima, budimo što je moguće pažljiviji. Ti razbojnici, bogovi, neće moći baš sve da izvedu po svome ona je mislila da se bogovi koji nikad ne propuštaju priliku da povrede, osujete, poharaju ljudske živote, da se oni ozbiljno pometu, ako se neko, uprkos svemu, ponaša kao prava dama."

"Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, san na onu stranu.
Posmatrao ju je kako kroji i udešava, kao što čovek postmatra pticu kako skakuće i leprša po travi, a da pri tom ni prstom ne makne. Jer istina je (bolje da ona to ne zna) da ljudska bića nemaju ni dobrote, ni vere, ni milosrđa izvan onog što služi da se uveća uživanje trenutka. Ljudi idu u lov u čoporima. Njihovi čopori pretražuju pustinju, zatim uz vrisak nestaju u divljini. Napuštaju one koji su pali. Lica su im prikrivena grimasama."

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU