Krajem sedamdesetih brat je diplomirao fiziku i nakon godinu dana uspio je otići u Ameriku na doktorat.

Jat avion jugoslav 591096S1

Piše: Mirjana Tešanović

Stari je bio ponosan, mada se trudio da se to ne primijeti. Ja sam se već vidjela u svečanoj haljini na dodjeli Nobelove nagrade. Stara je samo plakala i kukala jer Amerika je zemlja daleka i nikada nije postala zemlja proleterska kao ni Engleska i naravno, kako će njen sin sam bez svoje mame. Tada još nije bilo interneta, FB-a, Skype, služilo se još uvijek telefonima i to onim fiksnim preko centrale za međunarodne. Tako smo od njegovog odlaska uveli obavezne subotnje razgovore. Stari je razgovarao veoma kratko. Muškarci imaju tu neku čudnu sposobnost da si u dvije, tri rečenice kažu sve što je potrebno. Ja sam htjela znati sve o sjaju Holivuda i Američkom snu. Stara je davila najduže, te kakav ti je komšiluk, te na čem spavaš i na čem kuhaš, te jedeš li svaki dan supicu i bla, bla, bla....

Kada je nakon godinu i pol brat prvi put došao kući u Sarajevo ispostavilo se da stara baš i nije bez veze davila. Iz aviona je izašao u cipelama od kojih se na jednoj đon teškom mukom još držao za cipelu, brada i brkovi su mu bili tako izrasli kao da nije došao iz Amerike već iz kakve prašume. Donio je dva kofera. Kad smo došli kući otvorio je prvi i tu su bili pokloni za nas, kakva radost za mene. Onda je rekao: "Stara, ovaj kofer je samo za tebe". Čim ga je otvorio iz njega su počele iskakati prljave stvari, od čarapa i gaća pa nadalje. Kao da nije prao veš svo to vrijeme od godinu i pol. Srećom snaha je ubrzo otišla za njim.

Tata je 82. iznenada umro, kod pekare na Kovačima, na putu za svoju redovnu šetnju na Crepoljsko. Mi smo nastavili svoje subotnje razgovore. U svakom od njih pričali smo i sa tatom, ono "A šta bi sada stari na to rekao".

Vrijeme je prolazilo. Brat i snaha su doktorirali i našli posao. Stara je skontala da ti naučnici moraju puno da misle i da nemaju baš mnogo vremena za ovozemaljske stvari pa je uspostavila novu praksu. Dva puta godišnje slali smo pakete u Ameriku, kolekcija jesen-zima i proljeće-ljeto, i za brata i za snahu. Sve po redu od veša, čarapa, pidžama pa nadalje, kako se staroj činilo da je kome šta trebalo. Tvrdila je da u toj kapitalističkoj Americi garant nema tako kvalitetnih stvari kao što su Kluzove, Varteksove, Murine i da ni jedan džemper ne može biti tako dobar kao onaj Rašicin koji možeš oprati milion puta a da se ne ućeba. Ti paketi su bili i jedan od bitnih aduta koje je stara izvlačila svaki put kada bi brat pomenuo naš dolazak kod njega, naravno uz mrski kapitalizam i diskriminaciju crnaca o kojoj je stara gledala neke filmove.

1989. nije više bilo šansi da izbjegne taj put. Ja sam se dala u potjeru za dokumentima za vizu. Ambasada je tada bila u Beogradu i trebalo je sve srediti. Moja kćerka koja se rodila 83. radovala se tom putu kako to samo mala djeca znaju. Stara je bila nekako previše smirena i staložena. Meni nije baš bilo prijatno. Često sam letjela ali najduže 3 sata i pomisao na 7 punih sati nad okeanom, hmmm, nimalo prijatno.

Elem, stigao je i taj dan. Iako je bio 2. maj let za Beograd je otkazan za sutra, ko bi to rekao, zbog magle na sarajevskom aerodromu. Sutra smo ipak odletjeli za Beograd i tu počinje moja noćna mora.

Prvo me stara natjerala da idem da pitam da li je avion JAT-ov i je li pilot naš jer ona neće ni pod razno ući u neki drugi niti će je voziti tamo neko ko nije naš. Avion je bio neki ogromni boing iznajmljen od Kraljevine Jordan što je na istom pisalo ogromnim slovima. Piloti su bili iz tog istog Jordana. Srećom stjuardese su bile naše. Tako sam staroj slagala da je sve onako kao ona želi, progurala je kroz onu harmoniku da ne skonta u šta ulazi i ugurala u avion. Čim je stjuardesa rekla "Dobar dan" stara se smirila i prečula kako nas pozdravlja Kapetan Ali Abu nešto, tamo, vamo. Let je prošao onako. Kćerka je sedam sati neprekidno brbljala sa nekom ženom koja je imala malu bebu. Stara je stukla dva vinjaka i ubandačila se totalno a meni je u neka doba došlo da onom Ali Abu-u kažem da zaustavi bar na deset minuta da optrčim krug oko aviona i zapalim jednu. Onda smo se uparkirali na aerodrom Kenedi. Stara se probudila i momentalno se šokirala, kud ćemo sada, vidi ovo veće od Sarajeva, koliko ima ovih zgrada, kako ćemo znati koja je naša i sve tako dok nas nisu potrpali u autobus koji nas je odveo do "naše zgrade". Tamo je staroj prišla neka crnkinja u aerodromskoj uniformi i uvalila je u invalidska kolica. Stara se oduševila kako i u Americi znaju da je nosilac partizanske spomenice i kako nisu baš toliko smrdljivi kapitalisti. Malo se razočarala kad sam joj rekla da je to zato što na karti piše da je 100% invalid i da ne piše da je ratni-vojni invalid. Ta kolica su nam pomogla da preko reda upadnemo i na pasošku i na carinsku kontrolu gdje je sve prošlo super i pored mog bantu engleskog.

Nakon svih tih kontrola isprdnuli su nas u čekaonicu. Mamu su posadili na stolicu i svi nas napustili zajedno i sa onom crnkinjom i kolicima. Avion je došao iz nekog razloga oko pola sata ranije u vrijeme kada je u NY najveća gužva u saobraćaju jer se ljudi vraćaju sa posla. Brata još nije bilo u toj čekaonici. Stara je počela da plače i zapomaže tražeći da momentalno odem kod onog finog gospodina sa pasoša i pitam kad ima avion nazad za Sarajevo. Nije pomogao ni moj argument da nismo došli trojkom na Ilidžu pa da pitam kad ide sljedeća za Čaršiju. Na kraju nisam imala izbora nego da pristanem pa sam rekla staroj da tu sjedi sa mojom kćerkom i da se ne miče a ja odoh da pitam za taj avion za Sarajevo. Naravno, cunjala sam neko vrijeme naokolo.

Kad sam se vratila zatekla sam mamu u bratovom zagrljaju kako jeca, kćerka mu se okačila oko noge i smijala od sreće. Neka gospođa koja je ostala sjediti pored njih sa dvoje kilinaca zurila je u nas i plakala kao kišna godina. Kada sam se i ja izgrlila, izljubila i priznajem proplakala u naručju svog brata nisam izdržala a da ne upitam staru da li zna zašto ona žena tako zuri u nas i plače. Stara je rekla kako joj je ispričala da nije vidjela sina 6 godina pa je to valjda zato. Rekoh: "Stara, ali ti ne znaš ni riječi engleskog". Fino mi je to objasnila: "Kad se Zlatko ukazao na vratima ja sam joj prstom pokazala na njega, zatim sam ruku stavila na svoje grudi, tamo gdje je srce i rekla "Moj sin", pa sam rukama pokazala šest, pet prstiju sa jedne i palac sa druge ruke, onda sam pokazala na oči i rekla šest godina NIKS?! Kontaš, i ona je majka pa me vidiš shvatila". Kad smo krenuli prema izlazu stara se okrenula prema onoj ženi, mahnula joj i rekla "Doviđenja drugarice". Žena joj je mahnula i rekla "Good bye Mrs. and good luck"!?

Putem od NY do Baltimore u autu smo svi pjevali partizanske pjesme i valjali se od smijeha.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU