Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

pekic

Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Bio je jedan od najznačajnijih književnika 20. veka, romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od intelektualaca koji su obnovili Demokratsku stranku. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine, ali i niza durugih nagrada: Sterijino pozorje, Njegoševa nagrada, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu…

Nakon što je prebegao u London 1971. godine, jugoslovenske vlasti su ga smatrale nepoželjnom osobom, i dugi niz godina su pokušavale da spreče izdavanje njegovih knjiga u Jugoslaviji. U mladosti Borislav Pekić je bio uhapšen kao član ilegalne studentske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije, i osuđen na 15 godina zatvora. Kaznu je izdržavao u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Nakon 5 godina je pomilovan.

Njegova najpoznatija dela su: Zlatno runo, Besnilo, Atlantida, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Vreme čuda…

Dela Borislava Pekića prevođena su na više svetskih jezika.

Misli Borislava Pekića

Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora

Neznanje rađa gordost; gordost rađa neznanje.

Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.

Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.

Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.

Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina. 

Izvor: Family

BORISLAV PEKIĆ: NAJLEPŠI CITATI O SREĆI I NESREĆI, ČOVEKOVOM PUTU I SUDBINI

Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU