592EkbQ Diras

 Živeti sa alkoholom to je živeti sa smrću na dohvat ruke.

Živela sam sama sa alkoholom po celo leto u Noflu. Ljudi su dolazili o vikendima. Tokom nedelje bila sam sama u velikoj kući, tu je alkohol dobio sav svoj smisao. Zbog alkohola odjekuje tišina i na kraju se zbog njega tišina zavoli iznad svega. Piti ne znači da obavezno želimo da umremo, ne. Ali ne može se piti bez pomisli da se ubijamo. Živeti sa alkoholom to je živeti sa smrću na dohvat ruke. Ono što sprečava da se ubijemo kad poludimo od alkoholnog pijanstva, jeste pomisao da kad smo jednom mrtvi, više ne možemo da pijemo. Počela sam da pijem o praznicima, na političkim skupovima, najpre čaše vina, a zatim viski. A zatim u četrdeset prvoj godini srela sam nekog ko je zaista voleo alkohol, ko je pio svakog dana, ali razumno. Veoma brzo sam ga premašila. To je trajalo deset godina. Do ciroze, povraćanja krvi. Prestala sam narednih deset godina. Bilo je to prvi put. Ponovo sam počela, a zatim sa još jednom prestala, ne znam više zašto. Zatim sam prestala da pušim, osim kad bih ponovo pila. Sad sam treći put prestala. Nikad nisam pušila opiju, ni hašiš. Svakog dana u toku petnaest godina „drogirala“ sam se aspirinom. Nikad se nisam drogirala. U početku sam pila viski, kalvados, ono što nazivam bljutavi alkohol, pivo, vrbenu iz Veleja – koja je, kako kažu, najgora za jetru. Na kraju, počela sam da pijem vino i nisam nikad prestajala.

Čim sam počela da pijem, postala sam alkoholičarka. Odmah sam pila kao alkoholičar. Ostavila sam sve iza sebe. Počela sam da pijem uveče, zatim sam pila u podne, zatim ujutru, zatim sam počela da pijem noću. Jedanput u toku noći, a zatim svaka dva sata. Nikad se nisam drukčije drogirala. Uvek sam znala da ako počnem sa heroinom, put ka kraju biće brz. Uvek sam pila sa muškarcima. Alkohol ostaje vezan za uspomenu na seksualno nasilje, on mu daje sjaj, nerazdvojiv je od njega. Ali duhovno. Alkohol zamenjuje čin uživanja, ali ne zauzima njegovo mesto. Seksualni manijaci uglavnom nisu alkoholičari. Alkoholičari, čak i oni „sa trotoara“, intelektualci su. Proleterijat koji je sad daleko intelektualnija klasa od buržoaske, ima u celom svetu sklonost ka alkoholu. Fizički rad je bez sumnje od svih čovekovih zanimanja onaj koji ga najdirektnije vodi ka razmišljanju, dakle, ka piću. Sagledajte dalje istoriju. Alkohol vas nagoni da govorite. To je duhovnost do ludila logike, to je razum koji pokušava do ludila da shvati čemu ovo društvo, zašto ovo Carstvo nepravde – i koje se uvek završava istim očajanjem. Pijanac je katkad nepristojan, ali retko bestidan. Nekad se razbesni i ubije. Ka suviše popijemo, vraćamo se na početak paklenog ciklusa svog života. Govorimo o sreći, kažemo da je nemoguća, ali znamo značenje te reči.

Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine. Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni. Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Bogua, a koji više ne veruje u njega. Alkohol je jalov. Čovekove reči koje su izgovorene u noći pijanstva iščezavaju s njim čim nastupi dan. Pijanstvo ništa ne stvara, ono ne prelazi u reči, zatamnjuje inteligenciju, opušta je. Govorila sam u alkoholu. Iluzija je potpuna: ono što kažete, niko još nije rekao. Ali alkohol ne stvara ništa što ostaje. To je vetar. Kao reči. Pisala sam u alkoholu, bilo mi je lako da pijanstvo zadržim na uzdi, što je bez sumnje dolazilo zbog užasa od opijanja. Nikad nisam pila da bih bila pijana. Nikad nisam brzo pila. Pila sam sve vreme i nikad nisam bila pijana. Povukla sam se od sveta, nedohvatljiva, ali ne pijana.

Žena koja pije, to je kao kad bi životinja pila, dete. Tek kad žena pije, alkoholizam postaje skandal: žena alkoholičar je nešto retko, ozbiljno. To je okrnjena sama božanska priroda. Upoznala sam taj skandal oko sebe. U moje vreme, da biste imali snagu da to javno pokažete, da uđete sami u kafanu, noću, na primer, trebalo je da ste već pijani.

Uvek se suviše kasno kaže ljudima koji preterano piju: „Suviše piješ“. U svakom slučaju, to je užasno reći. Čovek nikad sam ne zna da je alkoholičar. U 100% slučajeva čovek prima tu vest kao uvredu, kaže: „Ako mi to kažete, znači da me mrzite.“ Što se mene tiče, zlo je već bilo uzelo maha kad su mi to rekli. Tu se nalazimo u prostoru bez principa. Do izvesnog stepena, ljude puštamo da umru. Verujem da u drogi ta bruka ne postoji. Droga potpuno odvaja drogiranu ličnost od ostalog dela čovečanstva. Ne baca ličnost na sve strane, na ulice, ne pravi od nje skitnicu. Alkohol, to je ulica, azil, drugi alkoholičari. Droga, to traje vrlo kratko, smrt dolazi veoma brzo, gubitak govora, mrak, spuštene roletne, nepokretnost. Ništa vas ne teši da ne pijete. Otkako više ne pijem, osećam naklonost prema alkoholičarki kakva sam bila. Zaista sam mnogo pila. Zatim su mi pritekli u pomoć, ali ja ovde pričam svoju priču, a ne govorim o alkoholu. To je neverovatno jednostavno, pravi alkoholičari su bez sumnje, ono što je najjednostavnije. Tu smo, gde je patnji zabranjeno da stvara patnju. Klošari nisu nesrećni, to je glupost reći, oni su pijani od jutra do večeri, svih dvadeset četri časa. Ono što oni dožive ne bi mogli da dožive ni na jednom drugom mestu osim na ulici. Za vreme zime 1986-1987. godine više su voleli da se izlože opasnosti od smrti, hladnoće, nego da vide kako im oduzimaju njihov litrenjak crnog vina pri ulasku u noćno prihvatilište. Svi se pitaju zašto oni ne žele da idu u prihvatilišta, a razlog je ležao u tome.

Nisu najteži noćni časovi. Ali, očigledno, ako čovek pati od uporne nesanice, onda je to najopasnije. Pored sebe ne treba imati ni kap alkohola. Pripadam onim alkoholičarima koji počinju ponovo da piju posle samo jedne čaše vina. Ne znam kako nas naziva medicina.

Telo alkoholičara funkcioniše kao centrala, kao skup različitih odeljaka koji su svi međusobno povezani u jedinstvenu ličnost. Najpre je zahvaćen mozak. Misao. Najpre sreća putem misli, a zatim telo. Ono je osvajano, natapano malo po malo, i odneseno, to je prava reč: odneseno. Posle izvesnog vremena čovek je pred izborom: piti do neosetljivosti, gubitka ličnosti, ili ostati na početku sreće. Umirati, na taj način, svakog dana, ili, pak, još živeti.

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svijetlost, Sarajevo, 1987.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU