1 Toshikata Mizuno No Series Samurai archer painting real samurai archer 300x2272x

Udisanje, rekao je jednom majstor, vezuje i povezuje, u zadržavanju daha zbiva se sve ono pravo, a izdisanje oslobađa i usavršava, tako što prevladava sva ograničenja.

Piše: Eugen Herigel

Tek što sam se samo donekle snašao u novoj sredini, pobrinuo sam se za ostvarenje onoga što mi je ležalo na srcu. Međutim najpre sam se sudario sa zbunjenim odvraćanjem. Rekli su mi da se do sada ni jedan Evropljanin nije ozbiljno potrudio oko zena i da se ako se odbaci čak najmanji trag „učenja”, ne može očekivati da će me to “teorijski” zadovoljiti. Stajalo me je mnogih izgubljenih časova dok mi nije pošlo za rukom da objasnim zašto se upravo želim posvetiti nespekulativnom zenu. Tada su me poučili da je za Evropljanina bezizgledno da prodre u to za njega svakako najviše tuđe područje istočnoazijskog duhovnog života – pa čak ako se započne izučavanjem neke japanske umetnosti, povezane sa zenom.
Pomisao na to da ću morati proći neku vrstu uvoda nije me zastrašila. Osećao sam se spremnim na svaki ustupak, samo ako je bilo tračka nade da ću se korak po korak približavati zenu, i čak neki naporan okolni put izgledao mi je još uvek daleko bolji od uopšte nikakvog puta. Kojoj je od ovih u tu svrhu imenovanih umetnosti trebalo da se posvetim? Moja se žena bez dužeg oklevanja odlučila za ikebanu i za slikanje tušem dok je meni više obećavala umetnost gađanja iz luka u, kao što se docnije ispostavilo, potpuno pogrešnom pretpostavljanju da će mi pri tom moći koristiti moja iskustva u pucanju iz puške i revolvera.

Jednog od mojih kolega, profesora prava Sozo Komachiya, koji se već dve decenije obučavao u gađanju iz luka i sa pravom bio smatran najboljim poznavaocem ove umetnosti na univerzitetu, zamolio sam da me upiše kao učenika kod njegovog učitelja, čuvenog majstora Kenzo Awa-e. Majstor je moju molbu najpre odbio obrazloženjem da se već jednom dao navesti da podučava jednog stranca i da je pri tom došao do loših iskustava.

Izjavio je da zato nije po drugi put spreman da sebe prinudi na ustupke kako ne bi učeniku morao dosađivati specifičnim duhom ove umetnosti. Tek kada sam izjavio da se majstor koji tako ozbiljno shvata svoju stvar, može prema meni ponašati kao prema svom najmlađem učeniku, zato što tu veštinu ne želim upoznati radi zadovoljstva, nego radi “Velikog učenja”, primio me je kao učenika, a ujedno i moju ženu, pošto je u Japanu odvajkada sasvim uobičajeno da se i devojke obučavaju toj umetnosti, i pošto su k tomu žena majstora i njegove obe kćeri vredno vežbale.

I tako je započela ozbiljna i stroga nastava, u kojoj je na našu radost, ujedno kao tumač, uzeo učešća i gospodin Komachiya, koji se za nas tako uporno zauzeo i skoro jamčio. Pored toga povoljna prilika omogućila mi je da tako reći kao vanredan slušalac prisustvujem nastavi, koju je moja žena uzimala u ikebani i u slikanju tušem, izgled da u širokim upoređivanjima i dopunama steknem još širi temelj za razumevanje.

Već na prvome času nastave imali smo iskusiti da put neumetničke umetnosti nije nimalo lak. Majstor nam je najpre pokazao japanske lukove i polazeći od njihove specifične konstrukcije kao i za njihovu izradu poglavito upotrebljenog materijala, naime bambusa, objasnio je njihovu izvanrednu elastičnost. No još daleko važnijim izgledalo mu je da nam skrene pažnju na posve plemenit oblik otprilike dva metra dugoga luka, oblik koji, on prima čim se tetiva luka okači, luk dakle zapne za upotrebu, i koji se utoliko neočekivanije ističe što se tetiva luka više zateže. Ako se zategne toliko koliko to luk dopušta, tada se On uključuje u “Sve” (*Sve u grčkom pan, u filozofijskoj terminologiji označava u prvom redu svemir, univerzum) dodao je majstor objašnjavajući, i baš zato je važno da se nauči pravo zapinjanje.

Tada je uzeo najbolji i najjači od svojih lukova i pustio je, u naglašeno svečanom držanju, da samo malo zategnuta tetiva luka više puta odskoči. Time se stvara neki šum, sastavljen od jednog oštrog udara i jednog dubokog zujanja, koji se nikad više ne zaboravlja, čak ako se samo nekoliko puta čuo; tako je to specifično, tako se to neodoljivo doima čovekove duše. Odvajkada mu se pripisuje tajna moć da kroti zle duhove; i ja mogu sasvim razumeti zašto je to tumačenje u čitavom japanskom narodu uhvatilo korena. Posle ovog značajnog uvodnog čina prečišćavanja i posvećivanja, majstor nas je pozvao da ga precizno posmatramo. Stavio je jednu strelu, zategao luk tako jako da sam se već uplašio da neće moći odgovoriti polaganju prava da to “Sve” obuhvati u sebi, i konačno je odapeo. Sve je to izgledalo ne samo veoma lepo, već i veoma lako. Tada je izdao uputstvo: Učinite to isto tako, no pri tom vodite računa o tome da gađanje iz luka ne postoji zato da se jačaju mišići.

Za zatezanje tetive luka ne smete se upinjati svim vašim telesnim snagama, nego morate naučiti, da rade samo vaše dve šake, dok mišići ruku i ramena ostaju opušteni i kao posmatrači u tome učestvuju. Tek kada to uzmognete, ispuni ćete jedan od uslova pod kojima zatezanje i odapinjanje postaju “duhovni”. Posle tih reči uzeo je moje šake i proveo ih polako kroz faze pokreta, koje su one stalno imale izvoditi da bih se emocionalno postepeno na njega navikao. Već prilikom prvog pokušaja sa jednim osrednje jakim lukom za vežbu primetio sam da sam morao utrošiti snagu, pa čak znatnu telesnu snagu, kako bih ga zategao. Uz to dolazi još da se japanski luk ne drži recimo kao evropski sportski luk u visini ramena, tako da se čovek skoro u njega može utisnuti. On se naprotiv, čim se stavi strela, podiže tako reci ispruženim rukama, tako da se šake strelca nalaze nad njegovom glavom. Tako ne preostaje nista drugo sem da se one ravnomerno nadesno i nalevo razvlače, i ukoliko se više udaljuju jedna od druge, utoliko se dublje pomiču, opisujući krive linije, dok se leva šaka koja drži luk, kod ispružene ruke ne nađe u visini očiju a desna šaka savijene desne ruke naprotiv, koja zateže tetivu, ne nade iznad desnog ramenog zgloba, tako da skoro metar dugačka strela sa svojim šiljkom samo malo strči preko spoljašne ivice luka – tako je veliki raspon luka. U tome držanju strelac sada treba da ostane neko vreme, pre nego što se strela sme odapeti. Za taj neobičan način zatezanja i zadržavanja nužan utrošak snage imao je dakle za posledicu da su već posle nekoliko trenutaka moje ruke počele podrhtavati i disanje je postajalo sve teže i teže. To se ni tokom sledećih nedelja nije menjalo. Zatezanje je ostalo teška stvar i uprkos revnosnom vežbanju nije htelo da postane “duhovno”. Za utehu došao sam na ideju da se tu mora raditi o nekoj smicalici, koju majstor iz nekog razloga ne odaje, i uložio sam svo svoje častoljublje u to da je otkrijem.
Tvrdoglavo zagrizavši u svoju nameru, vežbao sam dalje. Majstor je pažljivo pratio moje napore, blago je popravljao moje prisilno držanje, hvalio je moju revnost, kudio moj utrošak snage, ali puštao me je da radim kako znam. Pokretao bi se samo tada kada bi mi nemačku reč “gelockert” (opušteno), koju je u međuvremenu naučio, dovikivao prilikom zatezanja luka, stalno kod ranjavog mesta, ne gubeći strpljenje i ne prestajući da bude učtiv. Ali došao je dan kada sam ja bio taj koji je izgubio strpljenje i prelomio se da priznam kako na propisani način ne mogu čak ni da zapnem luk.

“Vi to ne možete zato”, objasnio mi je majstor, “što dišete nepravilno. Posle udisanja dah blago potisnuti nadole, tako da se želudačni zid umereno zategne i zadržite ga tu neko vreme. Tada ispuštajte dah što je moguće polaganije i ravnomernije da posle kraće pauze jednim brzim udisajem opet uzmete vazduh – stalno u jednom udisaju i zdisaju, čiji će se ritam postepeno sam odrediti. Pri pravilnom izvođenju primetićete da Vam gađanje iz luka iz dana u dan postaje sve lakše. Jer ovim disanjem otkrićete ne samo poreklo sve duhovne snage, nego ćete takođe postići da taj izvor sve bogatije teče i da se utoliko lakše širi vašim udovima, što ste opušteniji”. Kao za dokaz zategao je svoj moćan luk i pozvao me je da mu, stupivši iza njega, opipam mišiće. Oni su u stvari bili tako olabavljeni kao da nisu imali da obavljaju nikakav rad.

Nov način disanja, u početku bez luka i strele, toliko se dugo uvežbavao, dok konačno nije postao uobičajen. Laka omamljenost, koja se u početku pojavila, bila je brzo savladana. Što je moguće polaganijem, pri tom stalno otičućem i postepeno presušujućem izdisanju majstor je pridao tako veliki značaj da ga je radi uvežbavanja i kontrole povezao sa nekim tonom zujanja. I tek kada bi sa poslednjim dahom obamro i ton, mogao sam opet udahnuti.
Udisanje, rekao je jednom majstor, vezuje i povezuje, u zadržavanju daha zbiva se sve ono pravo, a izdisanje oslobađa i usavršava, tako što prevladava sva ograničenja. No to tada još nismo mogli razumeti.

Sada je majstor bez oklevanja prešao na to da disanje, koje se ne uvežbava radi njega samog, dovede u vezu sa gađanjem iz luka. Jedinstveni proces zatezanja i odapinjanja bio je raščlanjen na tri odeljka: uzimanje luka – stavljanje strele – podizanje luka – zatezanje i ostajanje u najvišoj napetosti – odapinjanje. Svakom od tih odeljaka prethodilo je udisanje, nosilo ih je zadržavanje potisnutog daha, a okončavalo izdisanje. Pri tom je samo po sebi proizlazilo da se disanje uigravalo i nije samo pojedina mesta i rukovanja značajno naglašavalo, već i u ritmičkom raščlanjavanju međusobno povezivalo – kod svakog već prema stanju njegove moći disanja. Uprkos ovom raščlanjivanju događaj je zato izgledao kao zbivanje, koje potpuno živi iz sebe i u sebi i koje se nikako ne može porediti sa vežbanjem za turnir, kome se proizvoljni delovi mogu dodavati ili oduzimaIi a da se time ne razori njegov smisao i karakter.

Nastaviće se

fenomeni.me

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU