7Foto Nikos Pilos

Dvadeset petog novembra u jednom berlinskom potkrovlju Varoufakis je obavestio prisutne o svojoj odluci da se istovremeno kandiduje i vodi kampanje za političke funkcije u dve evropske zemlje. Bivši grčki ministar finansija je još na proleće najavio da će se u Atini kandidovati za mesto premijera. U neka bolja vremena to bi bilo sasvim dovoljno. Ali mi živimo u doba kada „nezadovoljstvo, ksenofobija i neizvesnost haraju svetom“, rekao je Varoufakis svojim uglavnom nemačkim gostima.

Stojeći uz desetak članova DiEM25, panevropskog pokreta koji je ustanovio 2016. radi „demokratizacije“ evropskih institucija, Varoufakis je najavio da će se kandidovati i za mesto nemačkog predstavnika u Evropskom parlamentu. Kandidovaće se kao Grk, kao Evropljanin i, moglo bi se reći, Berlinac – ističući potrebu da o politici razmišljamo preko državnih granica. „Nijedan evropski narod ne može biti prosperitetan i slobodan dok su druge evropske zemlje osuđene na beskrajnu depresiju izazvanu strogim merama štednje“, rekao je.

Visoka nezaposlenost, smanjivanje budžeta za javne usluge i pogubne ekonomske politike širom kontinenta donekle pomažu da shvatimo zašto je Varoufakis izabrao baš Nemačku – zemlju s kojom je najduže vodio bitku zbog podrške strogim merama štednje u pregovorima povodom grčke dužničke krize 2015. To je i motiv u temeljima Progresivne internacionale, inicijative koju je pet dana kasnije predstavio u Barlingtonu u Vermontu, kao zajednički projekat DiEM25 i Sandersovog instituta.

Izgradnja širokih koalicija zahteva vreme, pa je Progresivna internacionala zasad tek jedna veb-stranica sa nekoliko inspirativnih tekstova i video klipova. Struktura njenog članstva takođe je veoma evrocentrična. Ali Varoufakis se nada da će ona uskoro prerasti u globalni pokret koji će pomoći levičarima da izgrade koherentne platforme, politike i partije i tako poraze„nacionalističku internacionalu“ Stevea Bannona, nekadašnjeg glavnog stratega Donalda Trumpa.

Logika je jednostavna. Finansijeri već odavno imaju svoje globalne mreže, a sada su ih izgradile i desne autoritarne snage. Uz koordinisane strategije korišćenja društvenih mreža, uz znatne donacije nepoznatog porekla, oni organizuju kampanje i remete izborne procese širom planete. Vreme je da levica pređe u ofanzivu i obnovi svoju tradiciju internacionalizma. Varoufakisovim rečima, treba „mobilisati radnike, žene i obespravljene širom sveta“ da bismo sprečili uspon fašizma. To podrazumeva delovanje na lokalnom nivou, ali i snove koji obuhvataju čitav svet.

To je prilično neodređen plan, naravno. Varoufakisovi kritičari smatraju da je program neuverljiv. Zar ideje kao što su „demokratizacija“ Evropske unije ili „progresivan“ globalni finansijski sistem nisu oksimoroni? Kako će grupica odrpanih levičara osmisliti nov monetarni sistem i ekološki „nju dil“ za čitav svet, kad svi dobro znamo da o svemu odlučuju Goldman Sachs i ExxonMobil?

S druge strane, delovi levice – uključujući i popularne političke figure kao što je potencijalni predsednički kandidat na izborima 2020. Bernie Sanders – okupljaju se oko ideje internacionalizma koja bi trebalo da potisne autoritarni nacionalizam nudeći egalitarniju viziju globalne politike. „Da bismo se efikasno suprotstavili usponu autoritarne osovine na globalnom planu, potreban nam je međunarodni progresivni pokret… koji će otvoriti pitanje ogromne globalne nejednakosti, ne samo u bogatstvu već i u političkoj moći“, pisao je Sanders u Gardijanu ovog septembra.

Varoufakis se nada da će Progresivna internacionala uspeti da pomogne svojim sledbenicima da izađu iz salona i „pokrenu proces kojim će globalna levica povratiti snagu“. Zato je od objave u Berlinu neprestano na putu, u pokušaju da svoju viziju proširi svetom kroz nastupe sa Sandersom i drugim istaknutim levičarskim liderima, kao što je Fernando Haddad, kandidat koji je u oktobru izgubio na brazilskim predsedničkim izborima od Bolsonara, kroz predavanja na univerzitetima i pred lokalnim zajednicama, snimajući podkaste i pišući uvodnike.

Varoufakis je suočen sa činjenicom da nisu svi očarani njegovom posvećenošću slobodi kretanja ili uverenjem da Evropsku uniju treba sačuvati. Za praktične svrhe, a često i filozofske, stranke kao što su Laburistička partija u Engleskoj, Podemos u Španiji i Die Linke u Nemačkoj često operišu kao da je stanje socijaldemokratije u njihovim zemljama važnije od sudbine socijalizma koji prelazi državne granice. Varoufakisove ambicije su znatno veće i to njegov radikalni levičarski internacionalizam čini tako problematičnim, a opet preko potrebnim.

***

Četiri dana posle objave u Berlinu, Varoufakis je odleteo u Vermont, iskrcao se na malom aerodromu u Barlingtonu i zaputio se na koktel na obali jezera Čemplejn. Domaćin večeri bio je Sandersov institut, neprofitna organizacija na čijem čelu su Jane O’Meara Sanders (Bernieva žena) i njen sin David Driscoll. Senator iz Vermonta Bernie Sanders je bio prisutan, ali on nema nikakvu funkciju u institutu ili u Progresivnoj internacionali. Ipak, za okupljene aktiviste, političke organizatore i novinare na zadatku on je bio glavna atrakcija. „Nikada nisam video toliko razumnog sveta okupljenog na jednom mestu“, rekao mi je jedan gost skupa iz Los Anđelesa.

Varoufakis se pojavio u martinkama, sa kožnom jaknom prebačenom preko ramena i odmah počeo da obilazi okupljene, rukuje se i razmenjuje zagrljaje sa prijateljima i kolegama. Nasmejani Varoufakis funkcioniše na dva nivoa: u sadašnjem trenutku, koji je prepun susreta sa previše ljudi, i na nivou hegelijanskog zeitgeista, gde istorija grabi napred, gde se on fokusira na neodložan zadatak pružanja otpora globalnim reakcionarnim snagama. „Izbor je jasan“, rekao mi je Varoufakis sledećeg jutra. „Ili ćemo nastaviti putem toksične politike i dalje renacionalizacije autoritarne vlasti ili ćemo se okrenuti internacionalizmu.“

Izazov je, naravno, u povezivanju ta dva plana i prerastanju svakodnevnog aktivizma u nešto veće od prostog zbira svojih delova. To je naročito teško kada je i sama institucija izbora zatvorena unutar državnih granica, a desničarske vlade imaju tako mnogo političke moći.

Dok su tradicionalni aktivisti uvek počinjali malim koracima – organizujući zajednicu, sindikat ili sličnu manju grupu – Varoufakis je pokušao da jaz između teorije i prakse premosti spretnim „hakovanjem“. Registrovao se kao kandidat u Nemačkoj zahvaljujući malo poznatom propisu koji svakom Evropljaninu sa prijavom boravka u Nemačkoj omogućava da se kandiduje na njenim izborima. Da bi ispunio taj uslov, Varoufakis je iznajmio stan u Berlinu od jednog prijatelja. Milijarderi stalno menjaju mesta boravka – zašto ne bi i levičari?

U vreme kada je kao ministar finansija razmišljao o rezervnim planovima za Grčku u slučaju da bude prisiljena da napusti evro, Varoufakis je pomišljao da angažuje prijatelja iz detinjstva da hakuje poreske baze podataka, pri čemu bi svakom poreskom računu pripisao određeni kredit, da bi ljudi imali neku zaštitu u slučaju sloma finansijskog sistema u Grškoj. U februaru, DiEM25 je pokušao da ubedi Evropski parlament da mesta upražnjena izlaskom Britanije podeli transnacionalnim partijama kao što je DiEM25. Pokušaj nije uspeo, ali takve inicijative proširuju našu predstavu o mogućim područjima političkog delovanja.

Pokretanje Progresivne internacionale nisu pratile fanfare. Varoufakis se prosto sastao sa Berniem Sandersom, ekonomistom Jeffreyiem Sachsom, gradonačelnicom Barselone Adom Colau i kanadskom poslanicom Niki Ashton. U kratkom promotivnom video snimku u produkciji „antikapitalističke propagandne agencije“ Means of Production izložen je program novog pokreta. Video je dosta mračan i prikazuje političke figure centra kao što su Bill i Hillary Clinton, Bill Gates i Angela Merkel između snimaka Trumpa, Bannona, Bolsonara i Dutertea – jasno implicirajući aktuelnu krizu liberalnog establišmenta. „Tamo gde je obećavala prosperitet, globalizacija je donela finansijsku krizu i rat bez kraja“, upozorava ženski glas sa britanskim akcentom, praćen pulsiranjem elektronske plesne muzike. „Vreme je da uspostavimo zajednički front u borbi za mir i prosperitet.“

Varoufakis se na ekranu pojavljuje samo na nekoliko sekundi, ali ima se utisak da ga je on lično napisao i režirao. „Globalizacija je donela slobodu kapitalu i neslobodu ljudima“, rekao mi je. „Internacionalizacija treba da donese slobodu ljudima… i da zauzda zle duhove finansija. Novac je javno dobro, a ne privatni proizvod i zato mora biti pod javnom kontrolom.“

Čak i pre nego što to izgovori, čini vam se da Varoufakis želi da svi živimo u transnacionalnom svetu čiji je on deo. To je svet u kome državljanin Grčke može da se preseli u Nemačku, ne samo da tamo živi i radi, nego i da učestvuje u političkom životu. To je svet u kome su međunarodne finansije nešto što se lako može razumeti i kontrolisati; svet u kome se u najmoćnijim evropskim i svetskim institucijama obraća pažnja na potrebe građana.

Varoufakis trenutno radi na svojoj petoj knjizi za širu publiku. O njoj govori kao o svojoj Utopiji, misleći na političku satiru Thomasa Morea iz 16. veka. U knjizi pod radnim naslovom Uzdrmani superfluks, autor posmatra svet iz 2035. godine i pokušava da odgovori na pitanja: „Kako bi svet mogao drugačije da se uredi? Kako bi društvo moglo drugačije da funkcioniše?“

Premisa knjige je da je finansijski slom 2008. bio toliko kataklizmičan da je rascepio vremensko-prostorni kontinuum. Račvanjem su nastale dve putanje: ova kojom sada putujemo i alternativna putanja na kojoj levica nije prokockala svoju šansu, već je prevrnula stolove trgovaca novcem i ukrotila finansijalizovani kapital. „Koristim elemente naučne fantastike da bih shvatio kako bi to moglo da izgleda“, kaže Varoufakis. Podnaslov knjige glasi: „Pisma iz alternativne sadašnjosti“.

***

Praktično svi prisutni na konferenciji u Vermontu složili su se da su glavne intencije Progresivne internacionale za svaku pohvalu. Ali kada Varoufakis počne da izlaže veliku viziju – koja, insistira on, mora biti podržana odgovarajućim politikama i planiranim akcijama – otvaraju se prozaičnije teme izbora, koalicija i svakodnevne politike.

Uzmimo kao primer njegove predizborne kampanje u Evropi. U Nemačkoj i Grčkoj Varoufakisova platforma uključuj ekspanzivan „nju dil“ za okončanje mera štednje na čitavom kontinentu. U obe zemlje on se kandiduje kao član DiEM25; Evropsko proleće, transnacionalna organizacija koju je osnovao DiEM25 zajedno sa evropskim partijama sličnih uverenja, sada ima oko 100 kandidata koji dele istu platformu.

Ipak, oni se ne nadaju pobedi. Varoufakis je teoretičar igara i zna da im izgledi nisu veliki. Još je rano za to, ali partije udružene u Evropsko proleće – Générations Benoîta Hamona u Francuskoj, Alternativet u Danskoj, Razem u Poljskoj, da navedemo samo nekoliko – imaju oko 3 odsto glasova u ispitivanjima javnog mnjenja. Čak i ako ostvari uspeh, kaže Michael Broening, politički analitičar iz fondacije Friedrich Ebert Stiftung, i poveže se sa socijaldemokratima u Nemačkoj, projekat Evropskog proleća pati od ozbiljnih ograničenja.

„Varoufakisov DiEM25 je dokaz da se u Evropi lična slava ne pretače automatski u politički uticaj“, napisao mi je Broening u elektronskoj poruci. „U osnovi, imamo posla sa još jednim perifernim radikalno levičarskim pokretom koji nastoji da ujedini levicu, a zapravo bi je mogao dodatno podeliti. Njihov izrazito proevropski stav verovatno neće doprineti okupljanju oko njihovog programa.“

I zaista, Varoufakisovo kandidovanje u Nemačkoj je čin otpora evroskepticizmu; pokazivanje srednjeg prsta njegovim kritičarima iz redova fašista, centrista i levičara; ali i epsko trolovanje, sve to ujedno (mada on radije govori da je u pitanju „simbolički“ čin).

„Želeli smo da pokažemo da stvari ne mogu ostati po starom, to jest da je dovoljno da formirate nacionalne partije i objavite programe koji obećavaju brda i doline unutar vaše zemlje, nezavisno od toga šta se događa u susedstvu i u Evropi u celini“, objašnjava Varoufakis, vodeći računa da o svojoj partiji govori kao o kolektivu, u množini. „Naš stav je sledeći: ništa dobro se ne može uraditi u Evropi ako se to ne započne u Nemačkoj. Ako hoćete da promenite Rimsko carstvo, morate poći u Rim. Ne u Atinu, ne u Londonijum, nego u Rim.“

Ovaj aspekt Varoufakisove politike je veoma udaljen od politike glavnog toka. Nacionalizam je podrazumevana ideologija ekstremne desnice, ali nacija je sada glavni okvir i za većinu partija centra i levice kada treba definisati poresku politiku, javne usluge i sve između (uostalom, to je teren na kome se vodi borba za vlast). Debate o migraciji su primorale partije levice da izaberu stranu. DiEM25 kao prioritet postavlja obustavljanje „prinudnih“ migracija – bilo da se migrira iz razloga bezbednosti ili ekonomskih razloga – uz zadržavanje slobode kretanja kao temeljnog načela. Ali neki drugi su spremni da prihvate savet Hillary Clinton i ograniče priliv imigranata da bi pobedili na izborima. Die Linke, jedna od najvećih partija levice u Nemačkoj, podeljena je oko ovog pitanja; Jean-Luc Mélenchon je u Francuskoj govorio o padu nadnica usled imigracije, a njegova partija je nedavno odbila da potpiše pismo dobrodošlice za migrante.

***

Raskole u redovima progresivnih snaga izaziva i pitanje da li je Evropska unija uopšte vredna spasavanja. Lider britanskih laburista Jeremy Corbyn, sa kojim je Varoufakis razgovarao o Progresivnoj internacionali, ne može se opisati kao žestoki zagovornik ostanka Britanije u EU. On je izjavio da neće poništiti brexit ako postane premijer. Corbyn je bio pozvan u Vermont, ali odlučio je da umesto toga otputuje na inauguraciju svog prijatelja Andrésa Manuela Lópeza, novog predsednika Meksika („Nikada ne smemo zaboraviti ljudsku dimenziju – to je važan deo levičarske politike!“, pokušao je Varoufakis da objasni takvu odluku, napominjući da je Corbynova žena Meksikanka).

Imajući u vidu takva razilaženja, ono što Varoufakis pokušava da ponudi je alternativni narativ koji treba da potisne „levi populizam“ i viziju socijaldemokratije zaključane u nacionalnu tvrđavu. Za njega je svaki oblik populizma kapitulacija pred snagama radikalne desnice. „I zato nismo sa njima“, dodao je, objašnjavajući zašto se DiEM25 opredelio za sopstvenu frakciju umesto da se pridruži nekoj od postojećih koalicija levice u Evropi.

„Žao mi je što nisu došli da razgovaramo o zajedničkom programu, tako bismo mogli zajedno da se kandidujemo“, nastavio je Varoufakis. „Nije mi žao zbog toga što im oduzimamo glasove, jer će svakako izgubiti. Ostaće irelevantni dokle god se budu držali programa pisanih na osnovu najmanjeg zajedničkog sadržaoca.“

Winnie Wong, suosnivačica pokreta Ljudi za Berniea koja sada savetuje Die Linke i Podemos, smatra da je takva taktika otuđujuća i nepraktična. „Yanis želi da druge partije usvoje njegovu platformu“, kaže ona. „Ali Pablo Iglesias [lider Podemosa] ne želi da bude deo tog projekta. On ne misli da bi mu to pomogloi da osvoji više glasova.“

Winnie Wong i drugi aktivisti bliski Sandersu često putuju u Evropu da bi učestvovali u radionicama o vođenju kampanja. Ona mi je rekla da je primetila jačanje internacionalističke misli – i prakse – u poslednje dve godine. Ipak, dodaje ona, „ne verujem da možemo da se mešamo u to kao Amerikanci“ – implicirajući da Varoufakis već radi nešto slično, zbog čega intervencije u sferi nacionalnih izbora nisu dobrodošle. „Mislim da je najbolje da se ne mešamo u to što rade.“

Winnie Wong smatra da Varoufakis nije obavio onaj dosadni, svakodnevni deo posla koji podrazumeva kontakte sa lokalnim zajednicama da bi se izgradila najšira podrška. Njegova politička putanja odvela ga je pravo sa fakulteta u Brisel (i jednako brzo ga vratila kući), i zato Wong smatra da je njegov najveći problem nedostatak sposobnosti za saradnju sa etabliranim partijama.

„Yanis je veoma talentovan trol“, kaže ona i dodaje da bi za čoveka njegovih sposobnosti bilo bolje da upravlja Evropskom centralnom bankom, umesto što vodi političke kampanje u dve evropske zemlje. (Varoufakis bi se verovatno složio, ali problem je u tome što se za mesto šefa ECB ne raspisuju izbori.) „Platforma mu je odlična, to se ne može poreći – i ako je ovo neka vrsta narativne intervencije, to je sjajno. Ali on je i dalje u svojoj kuli od slonovače. Sedi u toj kuli i piše strategije.“

„Naravno da nam treba progresivni internacionalizam“, kaže Bhaskar Sunkara, urednik socijalističkog magazina Jakobin koji ima čitalačke grupe i povezane publikacije u nekoliko zemalja. „Ali nije mi jasno kakav je odnos [Progresivne internacionale] prema postojećim – i neretko veoma efikasnim – mrežama međunarodne saradnje na levici“. „Imamo partiju evropske levice; imamo institute i ekspertske grupe; partije razmenjuju iskustva i strategije“, dodaje Sunkara. Varoufakisova inicijativa će „privući pažnju medija, ali nisam siguran može li učiniti više od toga.“

***

Bernie Sanders je upadljivo oprezan kada govori o Varoufakisovoj inicijativi u institucionalnom kontekstu. „Vode se razgovori o tome“, rekao je za vreme pauze u Vermontu. Ipak, dodao je: „Demagozi i autoritarne snage se ujedinjuju, važno je da i mi nastupimo ujedinjeni.“

Član Sandersovog tima mi je objasnio da je važno razdvojiti Sandersov institut od senatorovog zakonodavnog rada. Sanders podržava sve ideje koje Varoufakis predlaže, ali Progresivna internacionala ostaje isključivo projekat bivšeg grčkog ministra finansija, a ne Sandersov. Takođe, teško je ne zapitati se kako bi savez sa Progresivnom internacionalom izgledao vašingtonskom establišmentu ako Sanders postane predsednik, budući da Varoufakis često govorio o „nacionalizaciji i internacionalizaciji“ profita društvenih mreža, reformi svetskog monetarnog sistema, zabrani trgovine na berzama deonica i drugim izrazito radikalnim inicijativama.

Ipak, iako Sanders kao američki senator nije pristupio inicijativi, to ne menja činjenicu da su stavovi Progresivne internacionale i Sandersova retorika u nekoliko poslednjih meseci gotovo savršeno usklađeni. Prisutan je isti fokus na imovinsku nejednakost, oligarhiju i poluge moći; razlika je samo u tome što jedan od njih dvojice češće citira Marxa.

Na poslednjem javnom nastupu na američkoj turneji, Varoufakis je učestvovao u panel diskusiji u Mejdeju, centru lokalne zajednice u Bašviku blizu Bruklina. Sa njim je bila i supruga Danae. Oboje su izgledali sasvim opušteno u oronuloj zgradi dok su ćaskali sa prisutnima i pili vino iz plastičnih čaša u zapuštenoj kancelariji na drugom spratu. „Preleteli ste hiljade milja i opet završili u Eksarhiji“, našalio se David Adler, Amerikanac koji sarađuje sa Varoufakisom na projektu Progresivne internacionale, misleći na poznatu anarhističku četvrt u Atini.

Uskoro su im se pridružili senatorka Julia Salazar, demokratska socijalistkinja, i Nomiki Konst, kandidatkinja za poziciju ombudsmana u Njujorku i bivša novinarka koja ih je posetila prošlog leta na jednom grčkom ostrvu.

Prethodne večeri, Varoufakis je nastupio u Novoj školi sa Haddadom, liderom Radničke partije, najveće levičarske stranke u Brazilu. Ranije tog dana, sastao se sa grupom progresivnih aktivista na Menhetnu i govorio o ciljevima Progresivne internacionale. Nekoliko dana ranije družio se sa Sandersom i glumcima Johnom Cusackom i Danyem Gloverom. U poređenju s tim, panel diskusija sa Juliom Salazar i Nomiki Konst bila je ne naročito inspirativan događaj, ali Varoufakisov entuzijazam nije bio ništa manji nego u Vermontu ili u Novoj školi ili na bilo kom drugom mestu. Bilo da je u pitanju simptom njegove taštine ili istinsko uverenje da snagom volje može navesti ljude da promene način razmišljanja, to nije mala stvar. Varoufakis odlazi tamo gde je pozvan i daje sve od sebe. A to opisuje samo jedna reč: solidarnost.

Atossa Araxia Abrahamian, The Nation, 13.12.2018.

Preveo Đorđe Tomić

pescanik.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU