9Foto Konstantin Novakovic 1024x686

Baku, Azerbejdžan, foto: Konstantin Novaković 

Trojni susret predsednika Irana, Rusije i Azerbejdžana, održan 1. novembra u Teheranu, završen je Putinovim pozivom ostaloj dvojici kolega na saradnju s Moskvom, između ostalog i u oblasti energetike. „Poznato je da su Rusija, Iran i Azerbejdžan veliki proizvođači ugljovodonika, ali to ne znači da mi jedni drugima treba da konkurišemo. Naprotiv, mi svoje napore u proizvodnji i realizaciji treba što preciznije da koordiniramo“ – rekao je Putin novinarima.

Pri tome se naš kremaljski energetski „strateg“ nije ograničio samo na prazne priče koje se često mogu čuti posle sastanaka ovakve vrste, već je pored uzajamne koordinacije u okviru OPEK-a predložio i neposrednu saradnju u isporuci gasa – konkretno Iranu. „Na primer“ – podvukao je Putin – „Rusija potvrđuje svoju spremnost da putem gasovoda u sastavu transportnog sistema Azerbejdžana, redovno isporučuje gas na sever Irana, što može biti ekonomski opravdano i korisno za sva tri partnera“.

Naravno, visoki moskovski gost se (kao i uvek) i ovoga puta poslužio lukavstvom. On je prisutnim južnim partnerima širokogrudo ponudio ruski gas naglašavajući njihovu tobože veliku zainteresovanost za ovaj projekat. Pre će biti da su planovi za eksport ruskog gasa u novom, južnom pravcu smišljeni radi ostvarivanja drugih, za Rusiju i njenog energetskog giganta Gasprom mnogo bitnijih ciljeva od brige o zadovoljavanju ekonomskih pogodnosti kojima bi se njeni partneri, pa na kraju krajeva i ona sama okoristili.

Ovu konstataciju potvrđuje čitav niz kako objektivnih tako i subjektivnih razloga i faktora. Budući da je podvrgnuta oštrim antiputinskim sankcijama od strane SAD i velikog broja zemalja u Evropi, Rusija je na evropskom tržištu energenata izgubila veći broj veoma bitnih pozicija. Moskvu je to nateralo da unese par ispravki u svoju energetsku politiku.

Zbog apsolutno za svet neprihvatljivog čina aneksije Krima i niza destruktivnih aktivnosti Rusije u Donbasu, Brisel je 2014. zamrzao izgradnju Gaspromovog Južnog toka i time primorao Moskvu da, zaobilazeći tranzitni put kroz Ukrajinu, neprestano iznalazi dodatne varijante eksporta gasa u Evropu.

A što se pak Putina tiče, očito je da ga njegov antiukrajinski „svrab“ nikako ne ostavlja na miru. Ova hronična boljka ga već godinama prisiljava na avanturističke korake i isključivo politički angažovane projekte koji nemaju ničeg zajedničkog s ekonomijom i štednjom budžetskih sredstava. I umesto da se dogovori s Kijevom o tehničkom unapređenju i proširenju već postojećih gasovoda u Ukrajini, Kremlj na sve strane gradi preskupe gasovode ne bi li „kaznio“ svog zločestog suseda za njegovu evropsku orijentaciju. Reč je o tranzitnom gasovodnom sistemu putem kojeg bi se bez nekih većih problema u Evropu moglo liferovati još dodatnih 45-50 milijardi kubnih metara ruskog gasa godišnje.

Kada su se sankcijama vezani Kremlj i njegova glavna „zobnjača“ Gasprom opekli o Južni tok, oni su se brzo okrenuli na sever i prionuli na posao proširenja Severnog toka, praktično novog gasovoda koji je pušten u eksploataciju 2012. Njime se po dnu Baltičkog mora u Nemačku isporučuje 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Uz pomoć par evropskih kompanija i onog, Putinu vernog i na prethodnom Severnom toku proverenog vaćaroša Šredera, razrađen je projekat za dupliranje kapaciteta postojećeg gasovoda. Ta paralelna trasa transporta je inventivno nazvana Severni tok-2 (ST-2).

Karakteristično je da su lobisti ovog novog projekta, ne osvrćući se mnogo na postojeće sankcije, u slatkoj trci za lakim novcem hrabro „istrčali ispred rude“. Oni su bez opšte saglasnosti za izgradnju ST-2 – dokumenta koji bi morao biti izdat od strane Brisela – požurili i osnovali kompaniju „Nord Stream 2 AG“, operatera koji će se aktivno baviti radom u potrazi za izvorima finansiranja.

U ranijim prilozima sam već pisao o evoluciji projekta ST-2 i o tome kako je on uneo prilično uočljiv raskol u redove Evropske unije. Pisao sam i o pritiscima poslovnih i političkih krugova Nemačke na Brisel, presiji uticajnih ljudi koji su novi gasovod uporno pokušavali da predstave kao pre svega nemački, a onda i ruski projekat. Ali, u poslednje vreme se čitava ova situacija polako okreće protiv Berlina, protiv Šredera i njegovih lobističkih kompanija. Osim toga, projekat ST-2 koji je do sada bio samo predmet diskusija unutar Evropske unije, odnedavno se lako može pretvoriti u instrument pomoću kojeg će Evropska komisija biti u stanju da se sveti Rusiji za sve muke koje je nanela Ukrajini.

Zvanični analitički centar (think tank) Evropske komisije, pod nazivom Evropski centar za političke strategije, nedavno je objavio izveštaj o tekućim diskusijama u vezi sa projektom Severni tok-2, kao i o rastućem uticaju Gasproma (a samim tim i Rusije) na energetsku politiku Evropske unije. U tom izveštaju se ističe, prvo, da je realizacija projekta ST-2 u suprotnosti sa evropskom politikom stvaranja takozvane „zelene ekonomije“ i da on remeti dugoročnu plansku redukciju potrošnje svih oblika fosilnih goriva na tlu Evrope i, drugo, budući da je u suprotnosti s Trećim energetskim paketom, uvođenje Severnog toka-2 bi dovelo do podrivanja jedinstvenog energetskog prostranstva Evropske unije.

U vezi s projektom ST-2, ministrima energetike svih zamalja Evropske unije je u junu ove godine oduzet mandat za vođenje pregovora s Gaspromom, što po mišljenju stručnjaka može da znači samo jedno: Evropska komisija je primorana da sledi scenario po kome novi gasovod automatski potpada pod udar uredbe EU o kartelima. Prema ovom zakonskom aktu, Evropska komisija ima pravo da se svakog trenutka i bez prethodne najave umeša u sve pregovore, pa čak i u sam proces izgradnje Severnog toka-2. Tako se nad ovim projektom nadvila pretnja beskonačnih birokratskih procedura, tako dragih Briselu. A sve to se događa na fonu pojačanih samostalnih aktivnosti pojedinih evropskih zemalja. Na primer, Danska se sprema da donese zakon o zabrani izgradnje novih cevovoda u njenim teritorijalnim vodama, zakona koji će gotovo sigurno zakačiti i gasovod Severni tok-2.

U ovako teškim i nepovoljnim političkim prilikama, u uslovima oštre finansijske krize i nedostatka budžetskih sredstava, Kremlj je primoran da traži nove varijante za rast izvoza prirodnog gasa, jednog od njemu najvažnijih i najpristupačnijih izvora novca. Turski tok, to jest preformatirani Južni tok, zasada je ograničen samo na potrebe Turske (15,5 milijardi kubnih metara godišnje) i njegov evropski produžetak Ankara zasada ne razmatra. Ali, potrebe turskog tržišta su limitirane, a Kremlj je pak s druge strane zainteresovan da u celosti reanimira izvozne kapacitete koji su za Južni tok svojevremeno isplanirani, što bi značilo redovne isporuke od 63 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

I zato, imajući na umu sve navedeno, Putinova širokogruda ponuda ruskog gasa izgovorena u Teheranu više liči na korak očajnika nego na smišljenu odluku velikog energetskog stratega. On je Iranski tok predstavio kao rutinski posao isporuke ruskog gasa na sever Irana, kao ležernu ponudu energetske supersile jednoj od naših prijateljskih zemalja, a u stvari, radi se o još jednom pokušaju preorijentacije eksporta gasa sa evropskog na azijski pravac koji nas je do sada uvek asocirao samo na Kinu.

Čitava računica oko Iranskog toka se svodi samo na već poznate unutrašnje potrebe Irana koje su se ranije pokrivale uvozom gasa iz Turkmenistana i koji je, uzgred, teškom mukom naplaćivan kroz trojni sirovinski barter aranžman između Teherana, Ašhabada i Ankare. Ugovor na 10 milijardi kubnih metara turkmenistanskog gasa godišnje, potpisan je još davnih devedesetih godina prošlog veka i danas se on, zbog nesuglasica oko cene, zapravo i ne izvršava.

I na kraju, budimo do kraja iskreni pa pomenimo i naše potajno snevane planove oko realizacije gasovoda Iran–Pakistan–Indija (I-P-I), projekta kojem bi – i kao izvođač radova, i kao snabdevač gasom – Moskva rado da se priključi. Međutim, taj budući gasovod I-P-I je takođe bremenit svakojakim manama. Zbog problema regionalne bezbednosti, kao i zbog poznatih večitih protivurečnosti i nepoverenja između Indije i Pakistana, razgovori oko ovog projekta traju već par decenija. Osim toga, za razliku od Kine, reč je o zemljama koje se ne mogu pohvaliti imenom platežno sposobnih partnera. Po tom škakljivom pitanju se među njima posebno ističe Pakistan.

U svakom slučaju, učešće u ovom južnoazijskom vašarištu uz svesrdnu pomoć iranskih mula koji Rusiju vide pre svega kao instrument za rešavanje svojih tekućih problema, teško se može nazvati uspešnim Putinovim projektom. Nije li za nas lakše i ekonomski daleko celishodnije prekinuti tu idiotsku i agresivnu politiku prema Ukrajini i uspostaviti normalne odnose sa Evropom koja čak i danas, u uslovima krajnje zategnutih odnosa, redovno i na vreme Rusiji plaća svaki kubni metar isporučenog gasa.

Kjamran Agajev, Kasparov.ru, 03.11.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.11.2017.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU