Kako levica može da se organizuje da pobedi? Šta su revolucionarna strategija i taktika? Vodeći marksista i antiratni aktivista u Britaniji, Džon Ris, napisao je knjigu da da odgovor na ova pitanja na bazi više decenija praktičnog iskustva i teorijskog rada. 

edc0638bab3e8797f6e26ab82f87fc49 M

Uvod:

Šta da se radi?

„Šta da se radi?“ je suštinsko pitanje koje leži u samoj osnovi marksizma. Strateške i taktičke odluke donose se upravo kao pokušaji da se na njega odgovori. Kako organizujemo naše delovanje? Koji metodi, koji argumenti će nam najbolje omogućiti da promenimo društvo koje nas okružuje onako kako mi to želimo?

Mnogi će reći da je marksizam mnogo više od strategije i taktike. Marksizam je teorija istorije, fi lozofi ja, ekonomska teorija, politička teorija i tako dalje. Sve je to, naravno, tačno. Međutim, cela poenta analitičkog arsenala kojim marksizam raspolaže jeste da nas dovede u situaciju u kojoj imamo dovoljno znanja da delamo efi kasno. Kao što Marks navodi u svojoj poznatoj jedanaestoj tezi o Fojerbahu, „Filozofi su do sada samo tumačili svet, stvar je do toga da se on promeni.“

Marksizam se, dakle, od svih ostalih socioloških teorija i levičarskih doktrina razlikuje po tome što insistira na pronalaženju odgovora na pitanje „Šta da se radi?“. Druge doktrine, bile one akademske ili političke, uglavnom će analizirati i posmatrati društvenu realnost oko sebe, ali je upravo marksistička težnja ka tome da se dela u skladu sa analizama ono što ga od njih izdvaja.

Ova predanost jedinstvu teorije i prakse ukazuje i na neke druge osnovne aspekte marksizma. Na primer, on pita i ko bi to trebalo uradi ono što treba da se radi. Preciznije, to pitanje glasi: koja klasa i koji politički akteri u okviru te klase su sposobni za ostvarivanje promena? Postavljanje ovog pitanja, pitanja agensa promena, sa sobom povlači još jedno, a to je: s koje tačke gledišta bi trebalo posmatrati i analizirati istorijski razvoj?

Ovo pitanje prolazi kroz samu srž debate koja se vodi između akademske sociologije i marksizma, zato što od ljudi zahteva da razmisle o tome da li će se istina o društvu u kom živimo jasnije otkriti iz perspektive njegove centralne eksploatisane klase – radničke klase – ili s ravnodušne „neutralne“ tačke gledišta.

Strateške i taktičke odluke su, stoga, centralne u marksizmu, a oslanjaju se na mnogo dublju i širu analizu klasne strukture kapitalističkog društva i na načine posmatranja sveta koji iz takvog društva proizilazi. Uvodna poglavlja ovog pamfl eta ukratko se osvrću na sve ove teme, kako bismo uspostavili teorijski okvir za diskusiju o strategiji i taktici. Ali i kasnija poglavlja će se vraćati na taj okvir koji nam služi kao pretpostavka na koju se sve kasnije diskusije oslanjaju. Marksizam uvek opštu teoriju stavlja u najtešnju vezu sa strategijom i taktikom, čak i onda kad njihova povezanost nije očigledna.

Kada je 1902. godine, Vladimir Iljič Lenjin napisao jedan od svojih najpoznatijih pamfl eta upravo pod nazivom Šta da se radi? revolucionari u Rusiji bili su rasuti i slabi. Međutim, njegova upornost u potrazi za odgovorom na ovo pitanje i u toj situaciji, a i kasnije, dovelo ih je u situaciju u kojoj su mogli da odigraju odlučujuću ulogu u Ruskoj revoluciji. Revolucionari koji žele da igraju konstruktivnu ulogu u borbama radnih ljudi danas moraju imati strateškog i taktičkog kapaciteta da daju odgovor na isto pitanje.

1. Na šta ciljamo?

Izraz „strategija i taktika“ je vojnog porekla. Vojske imaju strateške ratne ciljeve i prilagođavaju svoju taktiku kako bi prevazišle probleme s kojima se u borbi suočavaju, tako da se približe svom strateškom cilju. Veliki ruski revolucionar Lav Trocki zapisao je: „Pod taktikom u politici, koristeći analogiju s vojnom naukom, podrazumevamo umeće sprovođenja pojedinačnih operacija. Pod strategijom, podrazumevamo umeće pobede, tj. preuzimanja vlasti.“

Zapravo, distinkcija između taktike i strategije koju su i Lenjin i Trocki delili, pozajmljena je od pruskog teoretičara rata Karla fon Klauševica. Jedan od glavnih razloga zbog kojih je ova defi nicija postala bitna ruskim revolucionarima je to što im je dopuštala da insistiraju na tome da je taktika podređena strateškim ciljevima.

Ovakvo viđenje strategije i taktike nije bilo uobičajeno pre krize koju je Prvi svetski rat izazvao u Drugoj internacionali, tokom koje se većina vođa socijalističkog pokreta odrekla internacionalizma i stala na stranu sopstvenih vladajućih klasa, podržavajući pokolj u rovovima. Trocki piše: „Pre rata po pravilu nismo pravili ovu razliku. U epohi Druge internacionale zadržavali smo se isključivo na koncepciji socijaldemokratskih taktika. To nije bila slučajnost.“

Prema Trockijevom mišljenju, to nije bila slučajnost zato što je Druga internacionala napustila cilj socijalističke revolucije. Sve što joj je ostalo bila je serija taktičkih aktivnosti nevezanih za cilj revolucije – aktivnosti koje su, u suštini, samo težile reformisanju postojećeg sistema. Socijaldemokratske partije su, dakle, imale taktike za sindikalni rad, parlamentarne taktike, taktike za rad na lokalu i tako dalje, ali „u epohi Druge internacionale pitanje kombinovanja svih snaga i resursa – svih različitih trupa – u cilju pobede nad neprijateljem nikada nije zaista potezano, budući da se ni zadatak borbe za vlast nikad nije pominjao.“

Ovo pitanje je radničkom pokretu ponovo postavila revolucija u Rusiji 1905. godine, a potom i izbijanje Prvog svetskog rata 1914. i Ruska revolucija 1917. godine. Nakon toga, talas revolucija koje su se proširile svetom u međuratnim godinama konstantno je radničkoj klasi postavljao pitanje političke vlasti – od Nemačke 1918. godine, preko Kine u 1926. do Španije 1936. godine.

Zato je ovaj istorijski period toliko plodonosan za izučavanje strategije i taktike – ali slična pitanja nameću se tokom svake ozbiljnije erupcije klasne borbe i svake revolucije.

U takvim uslovima, analogije s vojničkim rečnikom, poput strategije i taktike, uvek će biti od velike važnosti zbog toga što politička analiza i ratovanje imaju suštinsku zajedničku osobinu. I jedno i drugo su veliki simplifi katori: zahtevaju stavljanje fokusa na glavnu stvar i bezobzirno zanemarivanje svega što nije od suštinske važnosti.

Jedan od najtežih zadataka prilikom donošenja strateških i taktičkih odluka je izvući – iz gungule informacija i događaja koji se nalaze svuda oko nas – ključne ciljeve i neke bazične metode pomoću kojih ćemo te ciljeve ostvariti. To nužno znači da ćemo neke aspekte situacije – koji nekima mogu delovati da su od životne važnosti – tretirati kao sekundarne.

Isti ovaj metod određivanja prioriteta ključan je i za ratovanje. Zna se da je i u strateškom i u taktičkom smislu nedopustivo traćiti resurse na onim frontovima koji nisu od suštinske važnosti. Pri tome je nužno da se iz haosa rata „apstrahuju“ oni frontovi koji jesu ključni i da se glavne snage koncentrišu na njima.

Međutim, ovaj proces apstrakcije – odnosno odabira ključnih tačaka aktivnosti – mora se proveriti u praksi. Da li ćemo napraviti proboj ukoliko grupišemo snage na tačno ovoj tački? Nakon što napravimo procenu, samo je jedan način da se ona proveri – probaj i vidi dal’ će da uspe.

Lenjin je često citirao Napoleonov savet: „Upustimo se u bitku pa ćemo videti.“ U određenom trenutku, sve teoretske, strateške i taktičke nesuglasice mogu se razrešiti jedino u praksi.

Ili, kako je to Trocki formulisao kada je osuđivao „jalovu sholastiku“ beskrajnog debatovanja:

Bilo bi to kao kada bismo se natezali oko prednosti određenih plivačkih stilova istovremeno tvrdoglavo odbijajući da bacimo pogled ka reci u kojoj plivači te stilove sprovode u praksi. Ne postoji bolji test stanovišta vezanih za revoluciju od toga kako su se pokazala tokom same revolucije, baš kao što se plivački stil najbolje testira kada plivač skoči u vodu.

Nastavlja se...

Preveo Pavle Ilić

Izvor: Marks21

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU