7teze

Kapitalistički sukob je u periodu od 1945. do 1989. godine poprimio oblik hladnog rata između vojnih saveza NATO-a i Varšavskog pakta koji su predstavljani kao dve kvalitativno različite strane. Međutim, ova ideja je prikrivala slične uzroke konflikta na obe strane i omogućila je SAD i Rusiji da prave razne intervencije pod krinkom sukoba Istoka i Zapada. 

Majk Hejnz

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćemo po jednu od ukupno 15 Teza o ratu na Balkanu Majka Hejnza, profesora međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu u Vulverhemptonu (Engleska). Hejnz je Teze objavio na leto 1999. godine, pre završetka NATO bombardovanja tadašnje SRJ. Kontekstualizujući nacionalno pitanje na Balkanu, on nudi doslednu internacionalističku analizu poslednjeg talasa raspada Jugoslavije.

Preveo: Pavle Ilić

2) Kapitalistički sukob je u periodu od 1945. do 1989. godine poprimio oblik hladnog rata između vojnih saveza NATO-a i Varšavskog pakta koji su predstavljani kao dve kvalitativno različite strane. Međutim, ova ideja je prikrivala slične uzroke konflikta na obe strane i omogućila je SAD i Rusiji da prave razne intervencije pod krinkom sukoba Istoka i Zapada.

SAD su već na početku XX veka postale najmoćnija kapitalistička ekonomija na svetu, ali tada još uvek nisu igrale ulogu na svetskom nivou koja bi odgovarala njihovoj sve većoj snazi. Stoga su se centralni imperijalistički sukobi u Evropi i 1914. i 1939. godine odigrali u vidu konflikta između saveza koji je predvodila Britanija i saveza koji je predvodila Nemačka. U Prvom svetskom ratu, SAD su intervenisale 1917. godine kako bi promenile ravnotežu u korist saveza koji je predvodila Britanija. U Drugom svetskom ratu, nakon što su 1941. godine ušle u sukob, njihova ogromna moć ubrzo ih je načinila dominantnom silom u savezu. Zbog toga su one 1945. godine postale najmoćnija ekonomija na svetu – i u apsolutnim i u relativnim brojkama – na koju je, prema nekim proračunima, otpadalo 50% svetske proizvodnje. Uz to, one su ovaj put imale i vodeću ulogu na svetskom nivou, što je dovelo do određenog trvenja sa Britanijom i Francuskom – dvema silama u opadanju koje su još uvek žalile za svojim nekadašnjim ulogama. Međutim, ovo trvenje je neutralisano u kontekstu dubljeg sukoba sa još jednim nekadašnjim saveznikom u antihitlerovskoj alijansi – Rusijom. Posledica toga bio je Hladni rat, koji je trajao sve do 1989. godine.

Obe strane u Hladnom ratu tvrdile su da je on sasvim drugačiji od ranijih imperijalističkih sukoba. Rusija je tvrdila da je socijalistička zemlja, iako se režim Staljina i njegovih naslednika uzdigao na zgarištu istinskih težnji ka socijalizmu u forme diktatura željnih svetske moći. S druge strane, propaganda SAD i Zapadne Evrope tvrdila je da je Hladni rat nastao kao pokušaj da se zaustave sovjetski imperijalizam i totalitarizam. Za Zapad, Hladni rat bio je „hrabar i organski odgovor slobodnih ljudi na komunističku agresiju“.[1]

Argumenti obeju strana služili su kao dimne zavese koje su skrivale njihovu gramzivost u odbrani sopstvenih interesa i ugrožavanju istih onih ljudi koje su tvrdile da štite. Oni koji su tvrdili da je stvar u tome da se ne podržavaju ni Vašington ni Moskva, već da se zauzme nezavisna pozicija koja kritkuje obe sile, bili su u pravu tada kao što su i danas – bez obzira na to koliko je teško zauzeti takvu poziciju.

Međutim, to ne znači da je Hladni rat bio sukob ravnopravnih snaga. Tokom čitavog njegovog trajanja postojala je temeljna neravnoteža u moći. Dok su SAD bile svetska sila i po čuvenju i u suštini, SSSR je tu titulu nosio bez istinskog pokrića. On je, u suštini, bio regionalna sila sa određenim globalnim težnjama koje nije imao način da ostvari. „Gornja Volta sa raketama“[2], podrugljiva fraza kojom je kasnije opisivan, u potpunosti je mašila realnost njegove ekonomske moći, ali jeste odražavala (koliko god hiperbolisano) neravnopravnost snaga sa kojom su ruske vođe morale da se nose.

Ipak, činjenica da je ovaj sukob interesa mogao da se predstavi kao globalni sukob ideologija – što su naročito radile apologete SAD – značila je da je bilo moguće na svetskom nivou nagrađivati saveznike a kažnjavati protivnike u borbi protiv komunizma, iako je stvarna motivacija (koje su ponekad i same vođe SAD bile tek polovično svesne) bila nešto drugo. Međutim, u većini zemalja Zapadne Evrope, demokratsko uređenje koje je osvojeno narodnim borbama iz prošlosti, bez obzira na svoja ograničenja, delovalo je – i suštinski je bilo – daleko povoljnije od oblika diktatorske vlasti koji su postojali u Istočnom bloku. Ne iznenađuje, stoga, da su ljudi kojima je omogućeno da glasaju nogama nakon 1989. godine, u izboru između „Istoka“ i „Zapada“, birali „Zapad“. Međutim, ovo nije sprečavalo SAD i njihove evropske „demokratske saveznike“ da podržavaju postojeće fašističke diktature u Španiji i Portugalu, niz užasnih režima u Turskoj i da podstaknu vlast vojne hunte u Grčkoj između 1967. i 1974. godine. Izvan granica Evrope, podrška brutalnim režimima i intervencije pod krinkom Hladnog rata doveli su do još strašnijih posledica kojih bi trebalo da se stide oni koji su verovali da ih njihov „prodemokratski“ stav čini moralno superiornijim od diktatura na Istoku.

[1] Ovo je poznati prikaz liberalnog shvatanja iz pera Artura Šlezingera – videti njegovo Poreklo Hladnog rata.

[2] Gornja Volta je nekadašnje ime za Burkinu Faso, malu državu u zapadnoj Africi. (Prim. prev.)

Marks21 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU