Pojava govora i jezika kod ljudi se dugo činila čudesnom. Jezik nam je omogućio da akumuliramo znanje, izgradimo kulture, osvojimo planetu, i načinio je od nas životinju koja se naizgled izdvaja od drugih predstavnika životinjskog carstva.

97a787f8d6fb66aaef15fa858aa433ea XL

Tokom 19. veka, Alfred Russel Wallace se pitao da li prirodna selekcija može objasniti takvu jedinstvenu moć čoveka. A Noam Chomsky sa MIT-a, akademik koji je dominirao lingvistikom 60 godina, je podržao hipotezu i smatrao da se jezik pojavio naglo u poslednjih 100 000 godina.

U knjizi Istina o jeziku (The Truth about language), Michael Corballis odbacuje sva ‘čudesna‘ odjašnjenja i izlaže logičan put kojim je govor mogao evoluirati, ne od zova naših primatskih predaka, već kroz faze u kojima su mimika i gestovi dominirali.

Corballis, profesor emeritus Univerziteta u Aucklandu, Novi Zeland, je proveo čitav život proučavajući jezike i njegova nova knjiga je samouverena mudra i domišljata.

Ideja o poreklu jezika u gestovima nije nova. Njoj su doprineli Michael Tomasello, ko-direktor Max Planck instituata evolutuivne antropologije iz Nemačke i Michael Arbib, profesor informatike sa Univerzoteta Južne Kalifornije u Los Anđelesu.

Oni imaju dobar razlog za svoju pretpostvaku da ljudski govor nije direkno evoluirao iz vokalizacija primata. Zov majmuna je spontana, nevoljna ekspresija emocija, koji se javlja čak i kada nema nikog da je čuje. Gestovi šakama su drugačiji. Oni su voljni i mogu biti precizno kontrolisani. Prste je lako oblikovati u položaje koji simbolizuju objekte ili ih micati tako da označavaju pokret.

Sva trojica naučnika imaju sopstvenu priču, a Corballisov jedinstveni doprinos je u isticanju ‘lutanja misli‘ i prenošenja priča kao bitnog dela na putu stvaranja jezika, a čime se bavio i u svojoj prethodnoj knjizi.

Kada nismo okupirani drugim stvarima, naš um nas vodi na put kroz prošla iskustva, planove za budućnost i zamišlja nove mogućnosti. Ovaj proces lutanja misli, ili sanjarenja, je mnogo značajniji nego što se na prvi pogled čini. On pokazuje mogućnost evociranja pojedinačnih epizoda iz prošlosti i njihovo projektovanje u moguće ishode budućnosti, naš um tada ne koristi reči već mislimo u slikama.

Corballis citira i slaže se sa Belom Kraljicom Lewis Carrolla: ‘Loše je vrste pamćenje koje radi samo u nazad.‘ Mi posedujemo i onu dobru vrstu koja nam omogućuje da putujemo kroz vreme i napred. Bez toga mi bismo živeli u ‘večnom sada‘ i jezik nikada ne bi evoluirao.

Kako je nastalo lutanje misli? Corballis istražuje dokaze o ovoj istoj sposobnosti i kod drugih životinja. Ptice koje prave zalihe hrane moraju zapamtiti gde su je sakrile, kao i rok u kojem tu hranu mogu iskoristiti, pre nego što propadne. Šimpanze i bonobo majmuni kojima su prikazani filmovi poput King Konga, pri ponovnom gledanju svojim ponašanjem pokazuju da iščekuju i znaju šta će se sledeće dogoditi u filmu.

Najznačajnije, snimci hipokampusa kod pacova (deo mozga u kojem se nalaze sećanja) nam govore da mozak stvara mape kretanja kroz prostor i vreme. Tako lutanje misli može biti samo nadgradnja naše sposobnosti mapiranja i planiranja puta i putovanja.

Pričanje priča nam omogućuje da podelimo ova lutanja sa drugima. Corballis citira fiktivnu situaciju gde su se naši davni preci vratili iz lova donoseći ulov, a zatim mimikom i pokretima prenose doživljaje tog dana i planove za sutrašnji dan. Lako je zamisliti kako moć ovakvih priča osnažuje buduće kooperativne aktivnosti.

Corballis se slaže sa Aristotelom da je fikcija bitnija od istorije, jer se bavi mogućim. Ako gestovi i mimika postanu standardni i apstraktni, što se prirodno dešava u modernim znakovnim jezicima, komunikacija postaje još tečnija i kreće se ka jeziku.

Sve ovo je samo deo slike koju Corballis želi da nam prikaže. On govori i mogućnosti jezika da predstavi stvari koje nisu tu, o teoriji uma i nastanku gramatike koja je jezik učinila još efikasnijim. Problematičan deo je ipak onaj kada dođemo do krajnjeg koraka, kada zvuk koji je do sada samo pratio gest, treba da ga zameni i postane reč, stvarajući jezik.

U ovom trenutku sumnjam, moram priznati, kao što i sam Corballis radi, govoreći na poslednjoj strani, da je ipak on možda napisao samo priču, uprkos obilju dokaza.

Svakako mi se više dopada ovaj špekulativni prikaz evolucije jezika, nego objašnjenja pozivanjem na čuda. Bio u pravu ili ne, Corballis će vas naterati da pogledate svoj um drugim očima.

Alun Anderson/ New Scientist

The Truth about language

Umnjak

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU