Visokotehnološke firme iz kalifonijske Silicijumske doline velikom brzinom šire svoje poslove na polja koja predstavljaju mnogo više od pukih „aplikacija“. Dok predstavljaju svoje aktivnosti kao humani doprinos lokalnom razvoju firme poput Ubera, Airbnba ili Googla, ujedno krše lokalne zakone i potpuno zanemaruju prava kako radnika tako i potrošača.

foto Mark Warner

 Frank Pasquale, Siva Vaidhyanathan

Izvršni rukovodilac preduzeća Airbnb, Brajan Česki, uporedio je u februaru otpor svoje firme lokalnim regulativama o stanovanju s Gandijevim pasivnim otporom britanskoj vladavini. U međuvremenu je i na tviteru Uber upoređen s Rozom Parks, koja se protivila nepravednim zakonima. Pošto je naširoko ismejan, Česki se ubrzo povukao. Podjednako je apsurdno koliko i uvredljivo da se kompanije koje rade u korist sopstvenih interesa upoređuju s istinskim herojima pokreta za ljudska prava.

Zapravo, postoji jedna bolja analogija iz perioda borbe za ljudska prava u SAD, primenjiva na preduzeća koja izbegavaju zakone, a zasnivaju se na ekonomiji na zahtev. Samo što to nije ona na koju se pozivaju direktori korporacija. Oni se upuštaju u ono što bismo nazvali „korporativno anuliranje“, slédeći primer južnjačkih guvernera i zakonodavaca u SAD koji su sebi dali za pravo da „anuliraju“ federalne zakone na osnovu nategnute i oportunističke interpretacije ustava.

Anuliranje je samovoljno izbegavanje zakona zasnovano na nekoj nebuloznoj ideji višeg dobra koje navodno mogu da obezbede samo oni koji se izruguju zakonu. Ono, naravno, može dati povod za zaoštravanje sukoba, kao što je to uzrokovao guverner Arkanzasa Orvil Fobus 1957. godine, odbijajući da desegregira javne škole, a predsednik Ajzenhauer je kao odgovor poslao vojsku da osigura primenjivanje zakona. Međutim, kada se kompanije poput Ubera, Airbnba i Googlea upuste u anuliranje, to je pokušaj inspirisan slobodarskim načelima, a sa ciljem da se njihove usluge popularizuju pre nego što zakonodavci i stignu da se s njima suoče. Tako da, kada se zvaničnici usprotive, pomenute firme mogu apelovati na svoje korisnike-sledbenike da bi primorale zakonodavce na predaju.

Upravo to se pre nedelju dana dogodilo u Njujorku, kad je gradonačelnik Bil de Blasio pokušao da ograniči broj vozila Ubera koja zagušuju ulice u saobraćajnom špicu. Uber je plasirao reklame s poznatim licima, uključujući i foto model Kejt Apton, apelujući na svoje bogate korisnike da u znak protesta pišu gradskoj skupštini. Gradonačelnik De Blasio je odstupio. Ova preduzeća sklona anuliranju zakona uporno tvrde da napadaju one regulative koje smatraju „zastarelim“ ili „antiinovacijskim“. Ipak, njihova glavna inovacija je strategijska i manipulativna, namenjena da podrije lokalne potrebe i efikasno upravljanje.

Između 2005. i 2010. godine kompanija Google je za projekat „Street View“ bez dozvole napravila fotografije većeg dela sveta – i mnogobrojnih ljudi – često usput pomerajući granice zakona o privatnosti. Dodatno, Google je usisao podatke s Wi-Fi mreža kraj kojih je prolazilo njihovo vozilo. Do dana današnjeg iz Googlea nisu objasnili zašto su zabeležili sve te privatne informacije. I upalilo je. Uprkos nekim incidentima, zbog kojih je Google morao ponovo da fotografiše ulične kadrove, većina zakonodavaca se povukla jer se javnost navikla na usluge, ili ih je Google nekako drugačije pripitomio.

Strategija Googlea bila je da izokrene početne pozicije: svako ko pokaže inicijativu da se pobuni protiv nekog snimka „Street viewa“ može slobodno da uputi zahtev za njegovo uklanjanje. I tako je pitanje zaštite privatnosti postalo naša stvar, umesto Googlova. Google je istu tu strategiju „prvo snimaj (digitalne fotografije), a posle odgovaraj na pitanja“ primenio i kad je posredi skeniranje knjiga sa zaštićenim autorskim pravima. Neke su ovi drski potezi razbesneli. Neki su ih i tužili. Google se kasnije pozabavio konfliktima – pobeđujući u nekim slučajevima u sudskim sporovima (kao u slučaju skeniranja knjiga), a ponekad i gubeći, na sudu u Australiji, Južnoj Koreji, Japanu i Grčkoj, gde je „Street View“ proglašen protivzakonitim 2009.

Sličnost je najupadljivija u slučaju konkretnog američkog zakona o ljudskim pravima. Uber je ignorisao udruženja slepih i drugih osoba s posebnim potrebama u njihovim tvrdnjama da ih vozači Ubera diskriminišu. Odgovarajući na tužbu koju je podnela Nacionalna federacija slepih, Uber je otvoreno izjavio da su oni samo platforma za komunikaciju, a ne poslodavac na kakvog bi se odnosio Zakon o Amerikancima s posebnim potrebama. Neke sudije i zakonodavci prihvataju takvu argumentaciju; drugi je odbacuju. Uglavnom, šira poruka je jasna: Uberov agresivni napor da izbegne ili izvrda zakone koji se tiču osoba s posebnim potrebama nisu ništa manje nego forma korporativnog anuliranja, isto toliko štetna po sprovođenje prava kao što je protivljenje zakonima o ljudskim pravima bilo u vreme kada su donošene presude protiv rasne segregacije u SAD.

Nadalje, Uber se suprotstavio, istina vrlo striktnim, ograničenjima za izdavanje dozvola taksi vozačima u Francuskoj pokrenuvši servis pod nazivom UberPop. Nekoliko instanci u Evropi proglasilo je UberPop protivzakonitim, ali je Uber uložio žalbu i produžio s radom. Sada je Francuska osudila generalnog direktora Ubera za Francusku, Tiboa Simfala, i direktora preduzeća za Zapadnu Evropu, Pjer-Dimitrija Gor-Kotija, zato što je omogućavao neprofesionalnim vozačima da taksiraju i obavljao druge „obmanjivačke komercijalne aktivnosti“.

Neko može da tvrdi kako bi Francuska imala koristi od većeg broja taksista i više konkurencije. Međutim, o tome treba da odlučuje francuski narod preko izabranih predstavnika. Duh Silicijumske doline ne bi trebalo da diktira politike ostatku sveta. Njujork, Pariz, London, Kairo i Nju Delhi imaju različite vrednosti i saobraćajne probleme. Lokalne potrebe trebalo bi da se poštuju.

Razmislimo šta bi značilo da prevlada takav univerzalizujući pristup. Poslovni model Ubera postao bi uopšteno izvrdavanje zakona. Prestrukturiraš se u „platformu“, potražnju klijenata i poslovne zahteve regulišeš putem aplikacije, i eto ga!, ostaje mnogo manje zakona koji te obavezuju. Što je najgore, ovaj buntovnički stav signalizira i drugima da su zakoni i regulative starinski i arhaični, i kao takvi prepreka napretku. To bi moglo da uzdrma poverenje u samu demokratiju.

Pedesetih i šezdesetih godina južnjački su guverneri mislili da su našli sličnu taktiku da izbegnu zakone o ljudskim pravima koje su prezirali. Iako je ta strategija propala, sama ideja i dalje motiviše reakcionare. Bivši guverner Arkanzasa Majk Hukabi, koji se kandidovao za predsednika, čak je predložio da skorašnju odluku Vrhovnog suda SAD o istopolnim brakovima suverene države u praksi treba da ponište.

Naravno, republika ne može da funkcioniše bez zvaničnika koji poštuju zakon. Građanska neposlušnost može da bude krupan izazov za korumpirane ili nemoralne političare, ali kada lideri korporacija počnu da krše zakon radi sopstvenih uskih interesa, društveni poredak se slama. Glancajući svoju levo-libertarijansku fasadu, firme zasnovane na ekonomiji na zahtev, koje sada izbegavaju osnovne zakone o radu i protiv diskriminacije, volele bi da nas ubede da se kreću tragom Gandijevog pasivnog otpora, a ne masovnog otpora koji su pružali zastupnici segregacije. Međutim, njihovi moćni odbori izvršnih direktora, sastavljeni gotovo isključivo od belih muškaraca, mnogo su bliže otelotvorenju nego opoziciji ugnjetavajuće birokratije.

Kao što je pokazao guru silicijumske doline Piter Til, cilj IT preduzeća nije da se nadmeću ‒ već da monopolizuju sektor tako da se praktično poistovete s njim. Uberovo i Airbnbovo samoosnažujuće osvajanje tržišta privlači sve više visokorizičnog kapitala (VC, venture capital), što omogućava još više osvajanja, a ovo ‒ još više VC novca. Budući da se takva koncentracija ekonomske moći ubrzano nastavlja, sve je važnije osporavati tvrdnje oligarha Silicijumske doline, koji sami sebi daju na značaju hvalospevima o tome kako prate tradiciju junaka borbe za ljudska prava.

Kako navodno „inovativne“ firme sve više utiču na našu ekonomiju i kulturu, moraju se i pozvati na odgovornost za moć koju demonstriraju. U suprotnom, korporativno opovrgavanje zakona sve će temeljnije graditi pravosudni sistem s dvostrukim aršinima, u kome se pojedinci i male firme drže jednog skupa zakona, dok megafirme stvaraju sopstveni režim privilegija i vlasti nad drugima.


Prevod: Iskra Krstić

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Gardian.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU