Na ulazu u Maglić, stotinak metara od skretanja s puta Bački Petrovac – Sombor, stoji poruka namerniku: „Dobro došli u Maglić, selo koje ima sve”.

Maglic-partizani

Selo je dobilo ime 12. oktobra 1949. godine ukazom Prezidijuma Skupštine NR Srbije, a prethodno se zvalo Buljkes i takođe je „imalo sve”, pa i više od toga – čak i pravo da štampa sopstveni novac.

Posle Drugog svetskog rata, prazne kuće tadašnjeg nemačkog sela Buljkes (u vreme Marije Terezije kolonizovanog Nemcima iz Baden-Virtemberga i Rajnske oblasti), naseljene su grčkim izbeglicama, pripadnicima komunističke armije ELAS. Ova zajednica, koju je od zaborava otrgla nedavna pobeda Sirize, od 1945. do 1949. imala je status eksteritorijalne komune Grčke, s političkom samoupravom, bez direktnog mešanja novih jugoslovenskih vlasti.

Poslednja stanovnica tadašnje komune Tasula Josifidis, koja je u Buljkes stigla sa 14 godina, i ostala s još desetak porodica i posle razlaza grčkih i jugoslovenskih komunista (zbog Rezolucije Informbiroa), umrla je 29. januara 2015. godine, samo nekoliko dana posle trijumfa levice na prevremenim izborima u njenoj otadžbini.

Zajednica u Buljkesu, objasnio je to prof. dr Milan Ristović u knjizi „Eksperiment Buljkes – Grčka utopija u Jugoslaviji 1945–1949”, u početku je bila samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, ali je kasnije život posao organizovaniji.

U Buljkesu su važili grčki zakoni, što je bilo bez presedana u našoj državničkoj praksi, o održavanju reda je brinula policija IKA, lokalna štampariji je izdavala „Glas Buljkesa” i časopis za decu „Aetopula” (Orlići/Poniri), ali i novčanice u dinarskim apoenima, s grčkim natpisima, takozvani buljkeski dinar, kao jedino sredstvo plaćanja u selu.

Maglic-dinari

– Stvaranjem Buljkeske komune stvoreni su uslovi i za izvođenje jednog ideološkog i društvenog eksperimenta u malom, koji je mogao da pruži i potvrdu ispravnosti ideološko-političke argumentacije o prednostima kolektivističkog modela. Zatvorenost buljkeske zajednice i njena izdvojenost iz jugoslovenskog okruženja, bez obzira na njegove tadašnje veoma slične procese (kolektivizacija, zadruge i sl.), dopušta da se o njoj govori kao o posebnom, radikalnom (anti)utopijskom „grčkom komunističkom eksperimentu”, izvedenom – imajući njegov ograničeni obim – „in vitro”, navodi profesor Ristović.

Iz njegovog istraživanja se saznaje da je Buljkesom „čvrstom rukom” upravljao odbor, na čijem čelu je do sredine 1947. bio aktivista KP Grčke Mihalis Paktasidis. Predsednik zajednice bio je Mihail Terzis, a u poslednjem periodu postojanja 1948. i 1949. Aleksis – Lefteros Macukas (Barba Leksis). Rukovodioce mesta i partijski komitet je postavljao CK KPG a partijska organizacija je imala status Atinskog komiteta KPG.

– Grci su vodili sopstvene matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Došli su pod ilegalnim imenima, kao pojedinci, retke su bile porodice (počele su se formirati tek ovde, s organizovanijim društvenim životom), a evidenciju su zapalili kada su otišli. Kroz selo je za četiri godine prošlo oko 50.000 grčkih komunista, koji su se posle oporavka vraćali na ratište. Kada su napustili selo zapalili su matične knjige – kaže nam Vinka Marjanović, matičarka u Mesnoj zajednici Maglić.

U Buljkesu je do 1945. živelo oko 3.000 Nemaca, od kojih je jedan deo pobegao pred dolazak Rusa, dok su ostali internirani u logore u Rusiji i Jugoslaviji. Broj novopridošlih Grka uglavnom se kretao između tri i tri i po hiljade. Najviše što se može dokumentovati jeste da je u Buljkesu u junu 1946. bilo 4.023 lica (svega 161 žena i 30 dece, od koje je 22 rođeno u Jugoslaviji) ali se pretpostavlja da je na kraju postojanja komune u leto 1949. u njoj bilo oko 4.500 stanovnika.

– Izbeglice su imale krojačku, obućarsku, berbersku i kolarsku radionicu, mašinbravarsku i zidarsku brigadu i industrijski pogon za preradu kudelje. U komuni je, takođe, bila bolnica u kojoj je radilo 54 lica, osnovna škola i niža gimnazija s nastavom na grčkom, knjižara, pozorište, bioskop... Pozorište je bilo s impresivnim grčkim stubovima a ilegalnim kanalima dolazili su glumci-komunisti iz Atine da daju predstave – priča Marjanovićeva.

Naša sagovornica je išla u osnovnu školu s Leopišti (1954) Stilianidu, čiju su roditelji Fotis i Sofija stigli u Buljkes i ostali da žive u Magliću. Crnomanjasta, živahna Leopišti, prava Grkinja, odlično je igrala rukomet, a kasnije se udala i živi u Kruševcu.

U Magliću je danas tek nekoliko porodica potomaka grčkih partizana, koji ne pamte vreme komune. Poslednja koja je mogla nešto da ispriča bila je Tasula Josifidis, koja je nedavno sahranjena pored supruga Pavla na mesnom groblju u Magliću. Starica je, međutim, posle lomljenja kuka duže vreme bolovala.

Ovde su ostali i (sada pokojni) Janis i Poliksena Skutelis, čiji sinovi Andonis (Anton) i Franđeskos žive i Novom Sadu, odnosno Magliću. Na seoskom groblju sahranjen je i Georgios Konstantinidis, čiji se sin Aristotel odselio u Grčku. U pradomovinu se 1970. godine odselila i Niki Tolas, ćerka Nikolosa i Tasule (Meri), koja je radila u „Zastavinom” predstavništvu u Solunu, pa u Atini.

razglednica spomenik

– Niki ima sina, koji je odmalena fan srpskih sportista, a nije zaboravila selo u kojem se rodila. Naprotiv, nedavno je kupila stan u Magliću, kako bi imala gde da odsedne kada dođe. Namerava da ovde provede stare dane – kaže nam Vinka Marjanović.

Rezolucija Informbiroa podelila je i grčke partizane. U maju 1949. godine Peto odeljenje Udbe izvelo ih je pred železničku stanicu i naredilo da istupe levo ili desno u zavisnosti od toga da li su za Tita ili za Staljina. Većina je otišla desno, a oko 800 izbeglica izjasnilo se za politiku jugoslovenskih komunista. Oni su kasnije emigrirali u južnu Makedoniju.

Stanovnici Buljkesa koji su ostali verni Staljinu i KPG otišli su vozom za Čehoslovačku. Odatle, delom, u Poljsku i druge zemlje istočnog bloka. Pre dve godine, potomci grčkih partizana, rasuti širom sveta, sakupili su se u Antifašističku organizaciju Grčke „Buljkes”, registrovanu u Budimpešti. S tri autobusa, njih oko 120, posetilo je Maglić, mesto koje pamte po drugom imenu i samo iz priča svojih roditelja.

maglic2

Njihov ulazak u salu Doma kulture, sadašnji meštani Maglića, poreklom uglavnom iz Bosne i južnih krajeva Srbije, koji su selo počeli naseljavati posle 1949. godine, kada su im komunističke vlasti ponudile da na 40 godina otkupe nemačke kuće i dobiju posao u poljoprivrednoj zadruzi, dočekali su s ovacijama.

Miroljub Mijušković
Politika

 

Akuzativ

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU