Kad danas čitamo članak o Kejt Milet objavljen u Timeu, uviđamo da je mnogo toga ostalo nepromenjeno, bar što se tiče zakonodavstva: mnogi feministički zahtevi iz 1970. godine – ravnopravnost u zaradama muškaraca i žena, pravo na abortus, podrška države u staranju o deci – delimično su ispunjeni ili uopšte nisu ispunjeni. Ono što se promenilo jeste kulturni ton; malo je verovatno da bi u današnje vreme bilo koja ozbiljna novinska kuća olako shvatila, kao što je to učinio Time, priznanje profesora fakulteta da bi lepe ili ružne noge neke žene uticale na njegovu odluku da li da je zaposli ili ne.

Warren K. Lefffler Wikipedia

U jesen 2014. Time je objavio spisak reči koje bi trebalo zabraniti, koji obuhvata niz reči i fraza, takozvanih link-mamaca, tako pomodnih da su od preterane upotrebe postali otrcani. Među njima su bae, reč iz milošte; disrupt (poremetiti), omiljeni kliše Silikonske doline; literally (doslovno) kada se koristi u značenju figuratively (figurativno); i feminist (feminist(kinj)a). Uz ovu poslednju reč postavljeno je pitanje: “Otkad je nužno da svaka javna ličnost mora da objavi da li se ova reč odnosi na nju, kao što političari objavljuju svoju partijsku pripadnost? Bavimo se i dalje tim problemima, ali prestanimo da mašemo tom etiketom kao da još uvek paradiramo sa Suzan B. Entoni."

Autori spiska pošli su od pretpostavke da je ta etiketa tesno povezana s kontekstom pop kulture u kojem je odnedavno postala osobeni orden časti. Tejlor Svift, jedna od najpopularnijih kantri pevačica, izjavila je kako je shvatila da je oduvek “imala feminističke stavove” iako nije bila ni svesna toga, a Lina Danam, autorka originalne serije Devojke, sve je više koristila svoje javne nastupe za propagiranje organizacije Planirano roditeljstvo nego za duhovite komentare na svoj račun. Inkorporiranje reči feminist(kinj)a u pop kulturu svakako je dostiglo najvišu tačku u trenutku kad se, prilikom dodele MTV nagrada za najbolji muzički video, pevačica Bijonse pojavila ispred ekrana na kojem je pisalo “feministkinja”. Najniža tačka je možda bila revija modnog kreatora Karla Lagerfelda u Parizu na kojoj su manekenke, obučene u najnovije šanel-modele, hodale pistom noseći parole kao što su “Istorija je Njena istorija” i “Ženska prava su više nego okej”.

Spisak zabranjenih reči objavljen u časopisu Time postigao je ono što mu je verovatno i bila namera: privukao je veliku pažnju u vidu profitabilnih poseta vebsajtu. Ali u časopisu verovatno nisu predvideli da će proglašavanje “feminist(kinj)e” za reč koju ne treba izgovarati biti doživljeno kao uvreda. Na Tviteru i Fejsbuku čitaoci su takav potez nazvali niskim i nazadnim; u komentarima u štampi feministički orijentisane spisateljke kritikovale su spisak. “Pokušavam da zamislim svet koji bi bio loš zato što se previše javnih ličnosti izjasnilo za feminizam”, napisala je Roksen Gej, romanopisac i autorka zbirke eseja pod naslovom Loša feministkinja (Roxane Gay, Bad Feminist). A onda je zaključila: “Od svih reči koje treba češće izgovarati, ‘feministkinja’ bi bila prva na spisku.” Nekoliko dana kasnije Time je objavio izvinjenje u kojem je rečeno da reč “feminist(kinj)a” treba izbrisati sa spiska. “Mada nam je namera bila da izazovemo debatu o načinima na koje se ta reč koristi ove godine, ta nijansa se izgubila i žao nam je što je to odvratilo pažnju od važne debate o jednakosti i pravdi.”

***

Pre četrdeset četiri godine Time se drukčije postavio prema feminizmu kad je udarnu priču posvetio knjizi Seksualna politika Kejt Milet kako bi se šire pozabavio pokretom koji je tada bio u povoju. Milet je okarakterisana kao “Maocedung oslobađanja žena” i pohvaljena kao teoretičarka čije su analize istovremeno kulturna dijagnoza i polemički manifest. Evo kako je u časopisu opisano to vreme: “Podignuta galama je ozbiljna, odjekuje sa ulica gde su se štrajkači okupljali, iz kafana iz kojih su žene nekad bile prognane, pa čak i iz bračnih postelja gde ideologija može odmah da odreaguje na nesvesni znak muškog šovinizma.” Time je prema pokretu uglavnom negovao blago podrugljiv ton – danas nam se čak čini natopljen nesvesnim seksizmom koji je nastojao da definiše – pa sadašnjem čitaocu njegov odnos prema radu Kejt Milet deluje kao iznenađujuće blagonaklon. “Njeni argumenti nesumnjivo imaju snagu”, pisalo je u časopisu, a patrijarhat, koji Milet u knjizi objašnjava pomalo komplikovano, ukratko je opisan na razumljiv način: “Žene su bespomoćne... jer muškarci kontrolišu osnovne mehanizme društva.”

Korisno je pogledati kako su popularni mediji karakterisali feminizam – i Seksualnu politiku – jer upravo se tu mogu naći nesvesne, fosilizovane predrasude i pretpostavke jedne kulture. Bez obzira na to šta nam novinari časopisa Time od pre četrdeset pet godina kažu o Kejt Milet, činjenica da je oslovljavaju po imenu govori nam daleko više, kao i to što citiraju njenu majku koja joj ne daje podršku nego kritikuje njen izgled. (“Kejt greši kad se pojavljuje u emisiji Majka Daglasa neoprane kose.”)

Kad danas čitamo članak o Kejt Milet objavljen u Timeu, uviđamo da je mnogo toga ostalo nepromenjeno, bar što se tiče zakonodavstva: mnogi feministički zahtevi iz 1970. godine – ravnopravnost u zaradama muškaraca i žena, pravo na abortus, podrška države u staranju o deci – delimično su ispunjeni ili uopšte nisu ispunjeni. Ono što se promenilo jeste kulturni ton; malo je verovatno da bi u današnje vreme bilo koja ozbiljna novinska kuća olako shvatila, kao što je to učinio Time, priznanje profesora fakulteta da bi lepe ili ružne noge neke žene uticale na njegovu odluku da li da je zaposli ili ne.

Slično tome, izgleda da je prevaziđeno i mišljenje da radikalne feministkinje imaju “eshatološki cilj... da sruše patrijarhalni sistem u kojem muškarci već samim rođenjem stiču pravo da kontrolišu sve poluge moći u društvu – u vladi, industriji, obrazovanju, nauci, umetnosti”. Ako je veliki deo posla radikalnih feministkinja ostao nedovršen, ta fundamentalna premisa – da muškarci imaju unapred dato pravo da vladaju – sadašnjem čitaocu manje zvuči kao smak sveta nego što je zvučala onome iz 1970. godine. Čini se da smo na neki način dobili kulturne promene koje je feminizam obećavao iako nije bilo istovremenih političkih transformacija. Ali takođe se čini da se vrsta moći koju su žene stekle i koju slavimo – a oličavaju je, recimo, Bijonse ili Šeril Sandberg, direktorka poslovanja kompanije Fejsbuk i autorka knjige Korak napred [Sheryl Sandberg, Lean In], bestselera o feminizmu Silikonske doline – pojavila u okviru socijalne strukture u kojoj se i dalje gaje predrasude prema manje uspešnim ženama.

***

Za knjigu Seksualna politika prvi put sam čula sredinom osamdesetih godina, otprilike na pola puta od njenog objavljivanja do danas. Tada sam imala šesnaestak godina, u meni se rađala feministkinja i bila sam pretplaćena na britanski časopis Spare Rib, grubu kopiju časopisa Ms. koji je počeo da izlazi 1971. godine. Pošto se Spare Rib nije mogao kupiti na kioscima u provincijskom gradu u kojem sam živela, stizao mi je poštom. Činilo mi se da dobijam poruke iz drugog sveta.

Čitajući Spare Rib, upoznala sam noviju istoriju američkog feminizma; saznala sam za kampanju Plate za kućne poslove, radove Šulamit Fajerstoun, čija je knjiga Dijalektika pola [Shulamith Firestone, The Dialectic of Sex] objavljena 1970, i Suzan Braunmiler, čija se knjiga o silovanju, objavljena pod naslovom Protiv naše volje [Susan Brownmiller, Against Our Will], pojavila 1975. Spare Rib mi je bio podrška u naporu da na našim školskim debatama ubeđujem malobrojnu publiku svojih vršnjaka da “svi muškarci sve vreme tlače sve žene”. Tada nisam uspela u tome, mada se u novije vreme vodi slična debata – ubedljivo, dirljivo – na Tviteru, haštag #YesAllWomen, gde se govori o ženskim strahovima i muškom nedostatku svesti o njima, ili o nečem još gorem od toga.

U stvari, tek sam na koledžu, krajem osamdesetih, pročitala Seksualnu politiku; nju mi je u ruke tutnula koleginica koja je studirala englesku književnost i, kao i ja, pokušavala da upije nepoznati jezik i senzibilitet viktorijanske literature. U to vreme feministička književna teorija već se razvila u kritički žanr koji je uspostavio relativno dobru komunikaciju s čitaocima; više nije bilo neobično da kritičari posmatraju književne tekstove kroz prizmu feminističke teorije. Ali ja još nisam bila svesna toga. Pošto sam u školi naučila da književna dela čitam u skladu s principima Nove kritike – pažljivo čitanje, raščlanjavanje metafora i simbola – bila sam zapanjena i ushićena kad sam videla kako Milet smelo povezuje eksplicitnu političku kritiku i tehnički umešno književno raščlanjavanje. Njena knjiga prosto je oduvala nauk koji su me usadili u školi: da su književna kritika i socijalna politika discipline odvojene jedna od druge.

***

Kad danas ponovo čitam Seksualnu politiku, opet me zapanjuju dve stvari. Prvo, iako je Milet u javnosti bila viđena kao neko ko igra polarizujuću ulogu polemičarke, u njenom tonu se često oseća hladna, kontrolisana ironija književnog esejiste i jasno je da je tu ulogu lako mogla preuzeti da vremena nisu od nje zahtevala nešto drugo. Kroz knjigu se provlači nit veoma mračnog, ljutitog humora, ali je nakon objavljivanja taj aspekt njenog pisanja ostao gotovo neprimećen – ili je možda bio nevidljiv. Uzmimo kao primer način na koji odbacuje Frojdovu tvrdnju da pravilan seksualni razvoj zahteva evoluciju od klitoričnog do vaginalnog orgazma. Ona to naziva “teškim prelaskom” i kaže da je Frojd “predvideo da tom prilikom mnoge žene mogu da zastrane”. “Čak i onima koje su uspešne taj projekat je potrošio toliko produktivne mladosti da im um stagnira.” Seksualna politika je i dalje aktuelna ne samo zato što je veliki deo političkog posla na koji ona upućuje ostao nedovršen nego i zato što njene stranice pružaju okrepljujuće zadovoljstvo druženja sa Kejt Milet.

Druga stvar koja me zapanjuje jeste upečatljiva činjenica da ponovno čitanje Seksualne politike pokazuje da je u vreme kad je knjiga napisana postojala opšta saglasnost da je literatura nešto za šta se vredi boriti. Bez obzira na sve tvrdnje o poboljšanom statusu žena u savremenom društvu, danas je gotovo nezamislivo da bi knjiga čiji se argumenti oslanjaju na književnu analizu dela Džona Stjuarta Mila i Džona Raskina – ili čak D. H. Lorensa i Žana Ženea – dobila takvu podršku kulturne javnosti kakvu je dobila Seksualna politika. Takođe je nezamislivo da bi knjiga koja nudi feminističku kritiku poznatih savremenih romanopisaca i s feminističkog stanovišta analizira dela Normana Mejlera i Henrija Milera bila tako prihvaćena u kulturnoj javnosti kao što je to bila Seksualna politika.

Teško je osećati žaljenje za svetom od pre četrdeset pet godina koji Milet opisuje, kad su prava žena bila ograničena zakonom i refleksno ugrožena običajima. Pa ipak, oni među nama kojima je stalo do književnosti – koji poštuju Milet i zbog književnosti – osećaju da ima nečeg gorkog u njenom bavljenju piscima, kako savremenim tako i onima iz prošlosti. Sličnu disonancu osećamo i kad gledamo “Town Bloody Hall”, dokumentarni film o debati o oslobođenju žena (1971), kad je Džermejn Grir, misleći na Mejlera, govorila o “najprivilegovanijem biću u muškom elitističkom društvu, naime muškom umetniku, vrhu muške elite”. Odavno više čak ni muški romanopisci ne zauzimaju mesto na vrhu bilo koje elite. Teren na kojem su se Milet i njene vršnjakinje borile danas bi se smatrao teško razumljivom visokom kulturom: nas danas zanima Bijonse, a ne Žan Žene.

***

Najveći utisak vezan za politiku Seksualne politike ostavlja sveobuhvatna vizija budućnost koju knjiga nudi: ne društvo reformisano dodatnim zakonskim promenama, nego radikalno transformisano društvo. Za Milet je važna sloboda, pravo na kojem insistira i proširuje ga čak i na sopstvene kulturne nemeze. U vezi s Milerovim mizoginim opisima ženske seksualnosti ona kaže da je “oslobađanje tako nesputane emocije, ma koliko bilo otrovno, bez ikakve sumnje korisno”. Mnogo je teže zamisliti da neko brani takav stav o kolečkim kampusima u vremenu kad imamo upozorenja da neki tekst, video itd. može nekog uznemiriti ili uvrediti.

Kad danas čitamo Seksualnu politiku – iako su se od vremena njenog nastanka desili mnogi pomaci u korist žena – postajemo svesni izvesnog opadanja i siromašenja mašte tokom četrdeset pet godina koliko je prošlo od radikalnog trenutka koji je knjigu inspirisao. Možda smo dospeli do sveta u kojem se iz vica može predložiti da reč “feminizam” bude zabranjena – ma koliko taj vic bio loš. Ali smo, kao i dosad, daleko od sveta u kojem je reč “feminizam” utonula u zaborav, od sveta u kojem niko – bez obzira na to da li je slavna ličnost ili nije – ne mora da se izjašnjava kao feminist(kinj)a jer su društvene promene učinile tu reč besmislenom. Da li smo takvom ishodu zaista bliži nego što je bila Milet ili smo se udaljili od njega, i dalje je otvoreno pitanje.

Ovaj tekst je deo pogovora za novo izdanje knjige Kejt Milet „Seksualna politika“ / Kate Millett, Sexual Politics, Columbia University Press 2015.

Rebecca Mead, The New Yorker

S engleskog prevela Slobodanka Glišić 

Peščanik.net

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU