6Foto Predrag Trokicic 02

Prikaz knjige Stephena Gardinera “A perfect moral storm: The ethical tragedy of climate change/ Savršena moralna oluja: etička tragedija klimatskih promena”, Oxford 2011.

Za one koji su proteklu deceniju proveli na drugoj planeti, evo odgovora na najčešće postavljana pitanja o klimatskim promenama na Zemlji. Da li je došlo do globalnog zagrevanja? Da, površinske temperature su porasle 0,8 stepeni Celzijusa u odnosu na prediindustrijsko doba. Da li su ljudi uzrok ovog zagrevanja? Skoro sigurno jesu. Poznato je da gasovi proizvedeni industrijalizacijom i poljoprivredom izazivaju efekat staklene bašte i da se njihova koncentracija u atmosferi povećala sa povećanjem temperature, dok su prirodni uzroci globalnog zagrevanja ostali isti. Hoće li doći do porasta zagrevanja? Vrlo verovatno, mada niko ne može predvideti u kojoj meri. Međunarodni panel o klimatskim promenama (IPCC) je 2007. objavio izveštaj u kojem nudi niz projekcija za budućnost, od kojih najoptimističnija predviđa porast temperature između 1,8 i 4 stepena tokom 21. veka, u zavisnosti od nivoa gasnih emisija. Možemo li išta da učinimo povodom toga? Potencijalno da. Kada bismo uspeli da zadržimo emisije na najnižem nivou ovog spektra, globalno zagrevanje bi moglo da se održi ispod nivoa od 2 stepena, čime bi se njegovi efekti minimizirali.

Klimatski skeptici su grupa svojeglavih matoraca, uglavnom bez relevantnog naučnog obrazovanja, koji dovode u pitanje bar jedan od ovih odgovora. Iako njihova kritika uglavnom promašuje, oni nisu u potpunosti lišeni municije. Prva decenija 21. veka možda je najtoplija do sada, ali globalne temperature nisu značajno porasle kao što je bio slučaj tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Za ovo postoji nekoliko mogućih objašnjenja, od kojih je jedno i zaštitni efekat sulfatnih aerosola – koji su i sami rezultat industrijalizacije (u ovom slučaju kineske). Ovim fenomenom se može objasniti i usporavanje svetskog trenda porasta temperatura u periodu od 1940-ih do 1970-ih. Ako je tako, trend i dalje nije dobar jer gasovi koji proizvode efekat staklene bašte znatno duže ostaju u atmosferi, a sulfati samo maskiraju njihov razarajući efekat.

Imajući to u vidu, treba primetiti i da uprkos tome što je kineska industrijalizacija uveliko uznapredovala već tokom 80-ih, njen uticaj na klimatske promene uglavnom nije uziman u obzir, i svako ko baci pogled na projekcije IPCC-a iz 1990, videće da su one značajno precenile povećanje temperature tokom 2000-ih (mada ne i efekat koji su ove promene imale na prirodnu sredinu). To takođe pokazuje koliko je teško predvideti promene u budućnosti, a s obzirom na to da je raspon temperaturnih razlika u IPCC izveštaju iz 2007. dovoljno širok da je najviša vrednost (2,9 stepeni) u scenariju niskih emisija 0,5 stepeni viša od najniže vrednosti u scenariju visokih emisija (2,4 stepena), jasno je da smo još uvek daleko od kvantifikovanja svih relevantnih varijabli.

Iako često priznaju poraz na naučnom polju, skeptici ispravno primećuju da ima nečeg čudnog u diskursu o klimatskim promenama. Debate koje se tiču javnih politika retko se bave mogućnostima koje su toliko vremenski udaljene i čiji je ishod toliko neizvestan, a i kada se bave zaključci su im po pravilu suzdržani. Specifičnost klimatskih promena sastoji se u tome što se na prvi pogled prirodan odnos između javnih politika sa jedne, i vremena i izvesnosti sa druge strane obrće naglavce: upravo zato što su klimatske promene toliko neizvesne treba razmotriti mogućost da će one izazvati katastrofu globalnih razmera, i upravo zato što je njihov efekat dugoročan treba odlučno delati već sada.

Jesu li ovi zahtevi razumni? Mogli bi biti, ukoliko predstavljaju „našu poslednju šansu da spasimo čovečanstvo“ – kao što tvrdi Džejms Hensen, jedan od začetnika klimatske nauke. Ali da li je to zaista slučaj? Svaka promena temperature će neizbežno koristiti nekim vrstama, a naštetiti drugima, tako da je ovo verovatno poslednja šansa da spasimo one vrste koje su prilagođene samo specifičnim ekološkim nišama, zavisnim od postojeće klime. Jedan portal koji zastupa mišljenje da su klimatske promene zapravo dobra stvar objavio je tabelu sa pozitivnim i negativnim posledicama ovih promena: na vrhu liste pozitivnih posledica je porast broja ogrličastih pingvina; na vrhu liste negativnih je izumiranje evropske kopnene pijavice.

Kakve će biti posledice po ljudska bića? I po tom pitanju čini se da su posledice klimatskih promena dvosmislene. Što se tiče samih temperaturnih promena, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je promena klime već uzrokovala preko 140.000 smrti godišnje, počev od 70-ih godina prošlog veka. To zvuči zastrašujuće, ali svaka promena temperature rezultira povećanjem broja smrtnih slučajeva, bilo od toplote ili od hladnoće, mada ostaje nejasno da li će neto efekat porasta temperature sam po sebi biti štetan – možda bi čak mogao biti i koristan. Što se tiče rasta nivoa mora, projekcije IPCC-a iz 2007. predviđaju rast između 18 i 59 santimetara – što nije dovoljno da potopi bilo šta osim najnižih područja. Što se tiče slatke vode, svi se slažu da će visoke temperature značiti više nivoe padavina, tako da će biti i više vode. Izveštaj iz 2007. priznaje da klimatske promene smanjuju rizik od nedostatka vode, a jedno nedavno sprovedeno istraživanje pokazuje da će porast temperature od 2,4 stepena do 2100. godine povećati rizik od nedostatka vode za 1,2 milijarde ljudi, ali ga istovremeno i smanjiti za 3 milijarde drugih.

Šta je onda problem? Ima ih najmanje dva: različite posledice na različite delove sveta i neizvesnost ekstremnih scenarija. Većina negativnih posledica osetiće se oko srednjih geografskih širina, koje već predstavljaju najsiromašnije delove sveta u kojima će se sekundarne posledice poput ekonomske nestabilnosti, zaraza, gladi i rata najakutnije osetiti. Klimatske promene će stoga predstavljati disproporcionalno jak udar na one najranjivije i tako dodatno produbiti već postojeće nejednakosti. Umereno povećanje globalnih temperatura koje će u Kanadi možda biti sasvim prijatno, za stanovnike Bangladeša ili Somalije može biti potencijalno katastrofalno. Podizanje nivoa mora neće uticati na većinu stanovnika planete, ali će čak i umereni porast dovesti do toga da se između 60 i 100 miliona ljudi nađe u opasnosti da njihova naselja budu poplavljena. Već imamo milione ogrličastih pingvina, ali evropska kopnena pijavica je već izuzetno retka.

Međutim, niko ne može sa sigurnošću reći da će se posledice klimatskih promena zaista na tome i okončati. Najniža vrednost ekstremnog scenarija zaista jeste 2,4 stepena, ali najviša vrednost je zapanjujućih 6,4, a pritom mnogi naučnici ovu IPCC-ijevu procenu smatraju prekonzervativnom. Razni mehanizmi (pozitivnog fidbeka: smanjeni albedo ili refleksivnost zemlje, transformacija ugljeničkih rezervoara u izvore ugljenika i oslobađanje metana iz otapajućeg permafrosta) mogli bi da gurnu temperature prema gornjem delu predviđenog raspona i tako započnu ireverzibilne, nelinearne promene poput otapanja polarnih kapa i promene toka okeanskih struja. Ako bi se to desilo, veći deo sveta bi postao nenastanjiv.

Šta je racionalni odgovor na ovu opasnost? Mogućnost da klimatske varijacije nisu antropogene, ili da se situacije neće mnogo pogoršati, ili da će neko danas još uvek nepoznato tehnološko otkriće ublažiti posledice klimatskih promena ne može se u potpunosti isključiti. Kolika je verovatnoća da će doći do ovakvih ishoda u poređenju sa verovatnoćom da će u narednih dvadesetak godina doći do globalne političke inicijative koja će presudno uticati na život budućih generacija? Ovo zavisi od ispunjenosti nekoliko uslova: da su klimatske promene zaista antropogene (što je skoro izvesno); da će se stanje pogoršavati (što je vrlo verovatno); da će se odlučna i pravovremena globalna politička akcija zaista desiti (što je malo verovatno); da će ona biti dovoljno dosledna da proizvede pozitivne efekte (što je takođe malo verovatno, imajući u vidu prethodnih 20 godina).

Čak i neko ko prihvata antropogeno globalno otopljavanje i veruje da je moguće učiniti nešto po tom pitanju, mogao bi da dođe da zaključka da je sa ovako slabim izgledima za globalnu političku akciju fatalizam uistinu najbolji odgovor. Još 90-ih godina prošlog veka Al Gor je priznao da „naučno neophodan minimum“ za borbu protiv globalnog otopljavanja „daleko premašuje maksimum politički ostvarivog“ i čini se da se mnogi danas slažu sa tom procenom. Ako izuzmemo kratkotrajni porast tokom Kopenhagenskog samita 2009, pažnja koju mediji ukazuju problemu klimatskih promena uporno opada još od 2007. Možda bi prosto trebalo da prepoznamo ovaj problem, pokušamo da ga ne pogoršavamo preterano i da se nadamo najboljem. U krajnjoj liniji, to je ono što je većina ljudi odlučila da učini po pitanju noćne more prethodne generacije – nuklearnog naoružanja – i nema pouzdanih sredstava kojima bi se moglo kvantifikovati da li je nuklearni rat manje ili više verovatan od promene klime, ili da li bi njegove posledice bile više ili manje destruktivne.

Pravo pitanje je da li je takav fatalizam etički odbranjiv. Moralni argument u korist sprečavanja daljih kilmatskih promena može se lako formulisati. Stvar nije samo u tome da zaštitimo najranjivije od opasnosti koja im preti, već i u tome da se preuzme odgovornost za ono što smo mi na industrijalizovanom severu ne samo izazvali, već se time i okoristili. Međutim, najgore posledice klimatskih promena će najverovatnije pogoditi bića iz drugih vremena, mesta ili vrsta i, kako ističe Stiven Gardiner, to nam omogućava da racionalizujemo svoje obaveze u skladu sa sopstvenim sklonostima, pomalo poput Džon Dešvuda i njegove supruge Feni, koji u romanu Razum i osećajnost uspevaju da ubede sebe da velika suma novca koju je Džon obećao da će dati za izdržavanje svoje maćehe i svojih polusestara u najboljem interesu svih – treba da se svede na nulu.

Globalne ankete već pokazuju da su ljudi koji žive u zemljama sa najvišim gasnim emisijima po glavi stanovnika manje skloni da veruju da je globalno zagrevanje ozbiljan problem, nego oni koji žive u toplijim i ranjivijim zemljama sa niskim gasnim emisijama. Ali u ovom slučaju to nije samo pitanje sebičnog interesa koji odnosi prevagu nad iskrenošću i vrlinom. Klimatske promene proizvode ono što Gardiner naziva „savršenom moralnom olujom“, u kojoj je teško ostati usidren. Ključni elementi ove oluje, koje Gardiner navodi sa poštovanja vrednom iako pomalo iscrpljujućom jasnoćom, jesu problemi dejstva (agency), iskušenja da se odgovornost prenese na buduće generacije i neprimenjivosti postojećih političkih teorija.

Nije nikakva tajna da Kjoto protokol iz 1997, napravljen kako bi se gasne emisije industrijalizovanih zemalja spustile na nivo na kojem su bile pre 1990 – nije uspeo da postigne svoje ciljeve (a tamo gde jeste uspeo je samo zahvaljujući neočekivanoj pomoći ekonomske recesije), niti da Kopenhagenski samit iz 2009. nije rezultirao nikakvim smislenim dogovorom. Takvi neuspesi, po Gardineru, odražavaju fragmentaciju mogućeg globalnog dejstva: iako je možda kolektivno racionalno da nacionalne države sarađuju po pitanju klimatskih promena, za svaku od njih je individualno racionalno da to ne čine. Još veće teškoće nastaju zbog onoga što Gardiner naziva „međugeneracijskim problemom“. Aktuelna generacija neće dobiti ništa od smanjivanja gasnih emisija, a svaka naredna će biti u sve većoj opasnosti od svojih prethodnika. U terminima teorije igara, ovo znači da aktuelna generacija nema nikakav podsticaj da sarađuje, čak i kada bi svaka naredna generacija bila spremna to da učini, a isto važi i za narednu generaciju ukoliko ova aktuelna ne bude uspela da sarađuje i umesto toga samo prenese odgovornost na potomke. Kada bi generacije bile na ovaj način jasno odeljene jedne od drugih, nikada ne bi bilo racionalno učiniti bilo šta po pitanju globalnog zagrevanja. U praksi naravno one nisu jasno odeljene, ali čak iako se naredne generacije delimično preklapaju sa našom, one ne mogu puno toga učiniti za nas ili nama, tako da u praksi naš odnos sa njima nije recipročan.

Kako je teškoća postizanja saradnje između nacionalnih država povezana sa teškoćom postizanja saradnje između generacija? Gardiner suprotstavlja ove dve teškoće tvrdeći da je sklonost nacionalnih država da štite interese svojih građana u sukobu sa međugeneracijskom saradnjom. Međutim, postoje dobri razlozi da verujemo da je slučaj upravo suprotan. Ljudi se redovno žrtvuju za svoju decu i unuke, a kako pojedinci tako i vlade skloniji su da investiraju svoje resurse u dobrobit ljudi koji su im vremenski udaljeni, ali genetski kulturalno bliski, nego u dobrobit svojih savremenika koji su prostorno udaljeni. U ovom slučaju, mogućnost prepoznavanja budućih generacija (koja se prenosi kroz porodičnu tradiciju ili kulturalno pamćenje) nadjačava mogućnost uzajamnosti sa budućim generacijama. A upravo nacija, koncipirana kao zajednica povezana međugeneracijskim vezama koje se protežu u budućnost, predstavlja primarno sredstvo ovakvog prepoznavanja.

Stoga nas, paradoksalno, međugeneracijska politika klimatskih promena vraća na političku formaciju koja je na prvi pogled najmanje sposobna da sa njima izađe na kraj: nacionalnu državu. Jer dok fragmentacija prostora na prvi pogled zahteva nadnacionalne institucije koje će nadgledati i sprovoditi ono što je dogovoreno, vremenska fragmentacija zahteva insititucije koje su u stanju da se identifikuju sa budućim generacijama i uzmu u obzir njihove interese. Nacionalne države bi mogle da delaju kao samoizabrani predstavnici budućih generacija sopstvenih građana, a zatim (zajedno sa različitim NVO kao što je WWF) lobiraju za njihove interese u nekom nadnacionalnom telu. Po ovom scenariju, ono što klimatske promene najočiglednije podrivaju nije nacionalna država već demokratija, jer one zahtevaju nadnacionalne institucije u trenutku u kojem ne postoji nadnacionalna demokratija i dopuštaju da na nacionalnom nivou interesi budućih generacija odnesu prevagu nad interesima aktuelne generacije. Možda, kako tvrdi Džejms Lavlok, klimatske promene znače da je „neophodno na neko vreme suspendovati demokratiju“.

Gardiner priznaje da je malo verovatno da će demokratske institucije, sa njihovim ograničenim vremenskim horizontom, imati kapacitet da izađu na kraj sa odloženim klimatskim uticajima, ali mu ne pada na pamet da se „tiranija savremenog“ na koju se žali možda poklapa sa samom demokratijom. Nakon Francuske revolucije, Edmund Berk je tvrdio da društvo „nije samo partnerstvo između onih koji danas žive, već između onih koji žive, onih koji su mrtvi i onih koji će se tek roditi“, dok je Tomas Pejn, zalažući se za „prava onih koji danas žive“, tvrdio da „svaka generacija jeste i mora biti kompetentna da odgovori na sve izazove svog vremena“. Ako apsolutna prava onih koji danas žive predstavljaju jedan oblik tiranije, onda se se takođe mora dovesti u sumnju i njihova sloboda da biraju svoju vlast.

Ovo može zvučati bizarno, ali iako mrtvi i još nerođeni ne mogu donositi odluke u sadašnjem trenutku, njihovi interesi mogu biti uzeti u obzir kroz neki oblik onoga što je Berk nazvao „virtualnom reprezentacijom“, u kojoj „postoji jedinstvo interesa i bliskost (sympathy) u osećanjima i željama između onih koji delaju u ime naroda, i naroda u čije ime delaju, čak iako ih on nije birao“. Aktuelna generacija nužno mora birati svoje predstavnike, ali to ne znači da su oni odgovarajući virtualni predstavnici drugih generacija, jer je aktuelna generacija sklona da svoje interese pretpostavi interesima drugih generacija. Druge generacije će biti adekvatnije zastupane od strane manjine koja je najbolje opremljena da dela u njihovom interesu.

Jedna verzija ovog aranžmana bi bila ona berkovska u kojoj je moć poverena prirodnoj aristokratiji, sposobnoj da posreduje između prošlosti i budućnosti, čuvajući ono što je najbolje i predajući ga dalje. Njeni članovi su svesni onoga što pripada potomcima upravo zato što su svesni onoga što su nasledili od svojih predaka, oni ne smatraju „da je njihovo pravo da spiskaju svoje nasledstvo… i ostave svojim potomcima ruinu umesto doma“. Bez ovoga bi, prema Berku, „ceo lanac i kontinuitet zajedničkog dobra (commonwealth) bio prekinut, nijedna generacija više ne bi bila povezana sa prethodnom“.

Kako je primetio Tomas Pejn, ova verzija međugeneracijske politike bila je jako pristrasna prema prošlosti, dopuštajući ljudima da upravljaju iz groba i zauvek obavezuju buduće generacije. Alternativno vaganje prošlosti i budućnosti bilo bi bliže lenjinističkoj ideji revolucionarne avangarde. Formulisan nasuprot onima koji su želeli da se bore samo „za sebe i svoju decu, a ne za neku vrstu socijalizma za buduće generacije“, Lenjinov model partije kao avangarde proletarijata bio je zasnovan na ideji da partija otelotvoruje objektivne klasne interese na način na koji sama radnička klasa još uvek nije bila u stanju da učini. U tom smislu, kako to kaže Đerđ Lukač, „partija, na osnovu znanja o društvu u njegovom totalitetu, predstavlja interese celog proletarijata (i na taj način zastupa interese svih potlačenih – budućnost ljudske vrste)“.

Virtualni predstavnici drugih generacija će neminovno morati da suprotstavljaju njihove zahteve zahtevima onih koji danas žive. U pogledu klimatskih promena, način na koji oni to čine će u velikoj meri zavisiti od težine koju pripisujemo ranijim emisijama štetnih gasova sa jedne strane i budućem prosperitetu sa druge. Treba li veličina ranijih emisija (za koje SAD i zemlje EU snose najveću odgovornost) da ima pozitivan ili negativa uticaj na razmere budućih emisija? I treba li da otpišemo troškove i dobiti koje ostavljamo budućim generacijama na osnovu toga što će usled ekonomskog rasta ove generacije verovatno biti bogatije od nas? Berkovski argument bi verovatno tvrdio da su ranije emisije nebitne i da je razumno otpisati budućnost kako bi se očuvali uporedivost i kontinuitet među generacijama: lenjinista bi mogao da kaže da su ranije emisije izvlačile vrednost iz života prethodnih generacija i da bi svako buduće otpisivanje trebalo da bude ravno nuli. Berkovski argument teži da ojača stisak prošlosti nad budućnošću: on lenjinistički uspostavlja diktaturu budućnosti nad sadašnjošću.

Sam Gardiner tvrdi da ranije emisije jesu važne i da budućnost ne treba otpisati. Ali on nema skoro ništa da kaže o dalekosežnim političkim implikacijama ovih zaključaka. Ukoliko se već odričemo tiranije savremenog mi time prizivamo druge oblike diktature i teško izvojevana pobeda demokratije nad svojim ideološkim rivalima, kojom je sadašnjost ustanovljena kao lokus suverenosti, danas je u opasnosti. Umesto da bude sposobna da preuzme svoju sudbinu u svoje ruke, kako je to predlagao Pejn, aktuelna generacija je u opasnosti da bude pritešnjena u sredini kao žrtva nepromišljenih prestupa prošlosti, a pritom u obavezi da uštedi svoje resurse zarad potreba budućih generacija.

Treba li odoleti ovoj promeni temporalnosti političkog mišljenja ili je potreba za njom pokazatalj da su se političke formacije nastale u periodu industrijalizacije pokazale neprikladnima za izlaženje na kraj sa posledicama ovog procesa, to jest da su prevaziđene? Sa svojim neizbežnim oslanjanjem na virtualnu reprezentaciju i insistiranjem na odgovarajućoj deliberaciji o tehničkim pitanjima koja prevazilaze razumevanje neinformisanog građanstva, politika klimatskih promena sugeriše da je tehnokratska vlast, savremena verzija Berkove prirodne elite, jedino odgovarajuće rešenje. Pa ipak, sa svojim naglaskom na „budućnosti čovečanstva“ i „planiranju unazad“ (koje počinje od vizije poželjnog budućeg stanja, a zatim ide unazad kako bi utvrdilo koje su mere neophodne da bi se ono ostvarilo) – politika klimatskih promena, uprkos svojoj apokaliptičkoj retorici, ima prepoznatljivo utopijsku formu.

Da li je to rezultat činjenice da je nastanak zabrinutosti zbog globalnog otopljavanja koincidirao sa propašću komunizma? Kako su primetili neki klimatski skeptici, ima nečeg sumnjivog u načinu na koji je komunizam napustio scenu samo trenutak pre nego što su se na njoj pojavile klimatske promene kao novi neprijatelj konzumerističkog kapitalizma. Možda bi o klimatskim promenama trebalo misliti kao o savremenoj verziji „Turčina“, mehaničke lutke koji igra šah, koju je Valter Benjamin uporedio sa istorijskim materijalizmom kojim upravlja skrivena ruka teologije, samo što je danas istorijski materijalizam postao onaj naborani čovečuljak koji upravlja lutkom i koji mora ostati sakriven.

Ovo bi međutim bilo preveliko uprošćavanje. Uviđanje da naši činovi mogu imati nenameravane negativne posledice je konstanta ljudske kulture, bilo da je ono artikulisano diskursom teologije, ekonomije ili ekologije. Takve negativne posledice proizvode fantomske protivnike kojima se suprotstavljamo i od kojih se trudimo da učimo. Kontra-hegemonistički pokreti bez izuzetka pokušavaju da upregnu latentnu moć nenameravanih negativnih posledica kako bi doveli u pitanje status quo. Ali oni u tome nisu usamljeni. Moralnost je dobrim delom pokušaj da se mobilišu osećanja kako bi se predupredili negativni ishodi i klimatska nauka je samo poslednje u nizu sredstava kroz koje nam se naši činovi vraćaju u pojačanom obliku kako bi nas naterali da uspostavimo moralnu vezu sa njihovim posledicama.

Jedan pokazatelj specifično moralne prirode diskursa koji okružuje klimatske promene jeste i briga koju Gardiner ističe kada piše o iskušenju da ove promene tretiramo kao čisto fizički problem podložan tehničkom rešenju. Oni sulfatni aerosoli, koji su možda odgovorni za stabilizaciju globalnih temperatura u 21. veku, mogli bi u teoriji biti ispuštani u atmosferu sa isključivim ciljem ublažavanja globalnog zagrevanja. Svaka država (ili kompanija, pa čak i pojedinac) mogli bi uz odgovarajuće resurse unilateralno pristupiti ovom zadatku na taj način menjanjući atmosferu za sve druge. Budući da i sami sulfati zagađuju životnu sredinu, ovo rešenje bi svakako predstavljalo manje poželjnu opciju od kontrolisanja emisija koje proizvode efekat staklene bašte, ali u odsustvu bilo kakve delotvorne akcije na tu temu, možda bi ovo rešenje ipak predstavljalo manje zlo u poređenju sa potpuno nekontrolisanim klimatskim promenama.

Gardiner čitavo poglavlje posvećuje argumentima protiv ovog rešenja. Manja zla, primećuje on, ipak kaljaju one koji ih čine i ostavljaju mrlju na njihovim životima i životima drugih, onako kako je u Sofijinom izboru Sofijin život bio uništen žrtvovanjem jednog deteta. Analogija je apsurdna ali rasvetljujuća, jer ono što Gardiner naziva „osujećujućim zlom“ jeste metaetičko zlo koje nastaje ne iz samog čina, već iz rezultirajuće negativne moralne procene samog delatnika. Po ovom gledištu, moralni neuspeh sulfatnih inekcija i drugih oblika geoinženjeringa potiče ne toliko od samog rezultata, koliko od neuspeha samog ovog čina kao prikladnog moralnog odgovora na datu situaciju.

Ovo nam otkriva činjenicu da klimatske promene danas nisu konstruisane pre svega kao naučni problem koji stvara neočekivane moralne dileme, već kao etički problem koji nužno zahteva moralna rešenja. Skeptici su s pravom sumnjičavi prema ovome, a kako ističe Bjorn Lomborg, mi uopšteno gledano nismo toliko moralni koliko to pretpostavlja etika klimatskih promena, jer da jesmo možda bismo klimatske promene već učinili svojim prioritetom. Da smo zabrinuti za polarne medvede počeli bismo od toga što ih više ne bismo ubijali, a ne od brige o tome koliko im je leda preostalo za kretanje. I da smo zaista zabrinuti za globalno siromaštvo mogli bismo siromašnima pomoći već sada, umesto da pomažemo njihovim potomcima na kraju veka, kojima će ionako verovatno biti bolje nego njihovim precima.

Ovo su u mnogim pogledima validni argumenti, ali promašuju poentu da bismo da nije klimatskih promena još manje razmišljali o polarnim medvedima ili globalnoj sirotinji i da bi nam promakla povezanost između naših postupaka i njihove sudbine. Kako je pokazao Piter Unger u svojoj knjizi Živeti bogato i pustiti druge da umru / Living high and letting die, naše uobičajene moralne intuicije jedva da obuhvataju siromašne strance, a još manje njihove potomke ili arktičku faunu. Upravo zahvaljujući klimatskim promenama pojavio se čitav korpus političke misli koji naše svakodnevne postupke dovodi u direktan odnos sa njihovim najudaljenijim posledicama.

Adam Smit je svojevremeno primetio da nas mogućnost smrti stotina miliona ljudi u zemljotresu na nekoj udaljenoj lokaciji uznemirava manje nego mogućnost gubitka našeg malog prsta, ali da bi nas uprkos tome užasnula ideja da ih pustimo da umru kako bismo spasili svoj mali prst. Klimatske promene zapravo transformišu onaj prvi scenario u ovaj drugi i na taj način nameću do sada neviđene zahteve našoj moralnoj imaginaciji. Skoro svaka mala stvar koju učinimo doprinosi našem ugljeničkom otisku stopala koji povećava gasne emisije, koje opet prete smrću stotinama miliona ljudi u nekom udaljenom vremenu i mestu – neizvesnost koja samo dodatno otežava uzvišenu strahovitost naših odgovornosti.

Suprotno Gardinerovim brigama o moralnoj iskvarenosti, klimatske promene nas ne dovode u iskušenje da budemo manje moralni nego što bismo inače bili; one nas pozivaju da budemo moralniji nego što smo ikada mogli da zamislimo. Za razliku o Dešvudovih, mi nikada nismo znali koliko rođaka zapravo imamo. Klimatska etika nije primenjena moralnost, već otkrivena moralnost, novo poglavlje u moralnom obrazovanju čovečanstva. Ona će nam možda otkriti stvari koje ne želimo da znamo (na primer o demokratiji), ali budućnost čovečanstva zavisi od toga šta ćemo do nje naučiti.

Malcolm Bull, London Review of Books, 24.05.2012.

Preveo Rastislav Dinić

pescanik.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU