9Dinko2 foto

Kako su se Delije pretvorili u hipike ili Biće primirje dok su siledžije na vlasti

Lepo je bilo u utorak uveče biti na stadionu Crvene zvezde, što bi se reklo – “kao nekad davno”: em je Zvezda, bivši evropski šampion, ponovo u Ligi šampiona, em je “Marakana” zaista izgledala kao svetski stadion, em je svuda oko nas bilo ljudi sa malom i malo većom decom. Svi nasmejani, pa svi u delirijumu od neverice i sreće, kada je Pavkov prvo jednom pa onda i drugi put probušio preskupog Alisona (kakva su vremena došla, da se za – brazilskog?! – golmana daje 70 miliona evra!?). Stadion sav u crveno-belom, koreografija 55.000 gledalaca na početku utakmice, pesme koje su se orile tokom celog meča, kao vulkansko grotlo prepuno pozitivne energije.

Čuveni navijači Liverpula bili su bezbedno smešteni na svom, ograđenom, delu tribina. Uzaludno su pokušavali da pevaju “You’ll Never Walk Alone”, nisu se čuli niti u jednom momentu – ni pre, ni tokom, ni posle utakmice. Da fer-plej bude potpun, na kraju su, kada su Zvezdini fudbaleri optrčavali pobednički krug, Liverpulovi fanovi – svi listom – aplaudirali. Pa je odmah posle toga celi stadion aplaudirao njima zato što aplaudiraju našima. Čak su i pesme bile manje-više prave navijačke, zajebantske, adrenalinske, mislim da se samo jednom povela neka “patriJotska” pesma o Kosovu, ali se gotovo momentalno s tim prestalo. Pevalo se, doduše, i “Fuck you, Liverpool”, nepristojno ali više kao deo “folklora”.

Nijedan jedini šovinistički transparent na okićenom severu. Na stadion se ulazilo i sa njega izlazilo u pristojnim redovima. Posle utakmice neko se smejao, neko plakao od sreće, neko sve to zalivao pivom, i sve je bilo bezbrižno u toploj novembarskoj noći. Po prvi put smo sin i ja bili na “Marakani” na tako velikoj utakmici a da se nismo brinuli ni jednog trenutka da li će neka kamenica, neka baklja ili zalutala raketa da nas povredi. Sve je –  apsolutno sve – sem očekivanog saobraćajnog kolapsa, štimalo kao da se utakmica igrala u Minhenu, Parizu, Liverpulu ili Barseloni.

Severom je dominirao transparent “Neka bude što biti ne može”. I bilo je, dakle, što biti ne može: siromašna Zvezda je pobedila i zaista nadigrala moćni i prebogati Liverpul. “Neka se ovo veče pamti i prepričava po ljubavi, vernosti, fanatičnosti, koju je ovaj klub okupio na ovom mestu i koju niko nigde nema!”, pisalo je na letku koji je dobio svaki gledalac prilikom ulaska na stadion.

Bilo je, dakle, i što biti ne može, a to je da je Beograd te noći izgledao kao evropski grad u najboljem smislu te reči. “Ovo je mesto koje ima dušu…”, pisalo je još na letku, a u potpisu “Delije sever”.

Čekajte, ko to poziva na ljubav i na dušu? Ako dosad niste, sad sasvim sigurno mislite da vas, da prostite, zajebavam, da sam sve izmislio u svom perverznom navijačkom zvezdaškom mozgu, opijen pobedom. Međutim, znate šta, nisam izmislio apsolutno ništa.

I dok pobednički bubnjevi odjekuju, a mediji se utrkuju u smišljanjima što spektakularnijih, šokantnijih i senzacionalnijih naslova o Davidu i Golijatu, gotovo niko se – kao i obično – ne bavi suštinom. A suština je sadržana u jednostavnom pitanju: kako je moguće da su huligani i okoreli šovinisti odjedared, preko noći, postali “deca cveća”, hipici takoreći, koji propovedaju ljubav i pozdravljaju se sa “Peace, brothers”? Podsetiću, reč je o istim onim “navijačima” u čijoj su režiji proteklih decenija smišljane i realizovane najogavnije prljavštine, nasilje epskih razmera, od kojeg su drhtale policije od Beograda pa gde god da su se pojavili na gostovanjima.

Da li je motiv strah od nove kazne koju će UEFA izreći Zvezdi ukoliko se svinjarije na koje smo naviknuti ponove? Jer sledeća kazna bi bila preskupa: ili u novcu, ili u suspenziji terena, ili bi čak usledila i suspenzija iz evropskih takmičenja na izvesno vreme. Razumno, dakle, ponašanje “Delija” koji su uvažili vapaj uprave kluba. Ali, bilo je i ranije vapaja pa džaba, ništa nije vredelo. Otkuda se sad odjednom pojavio razum?

“Delije” sa severa jesu prava armija, videlo se to sasvim jasno i u utorak uveče. Oni imaju svoga glavnog šefa i još brojne šefiće razasute po različitim sektorima najvatrenijeg dela stadiona. Čulo se i kako im komanduju preko megafona, šta da pevaju, šta da uzvikuju, kada da skaču, kada da lupaju po stolicama… Jedna jedina baklja koju su navijači na severu upalili pre početka utakmice, pa je brže-bolje ugasili.

A ako su oni armija, to jest vojska, onda mora da imaju i neke komandante, kojima su odgovorni oni desetari sa severne tribine. Ko su, dakle, ti komandanti koji su toliko vlasni i moćni da im komanduju “Na mestu, voljno!” a da ih oni poslušaju? Da li su to isti oni koji im komanduju “Juriš!” kada se ukaže potreba za tim? Da li su to isti oni koji huliganskim vođama isplaćuju apanaže za poslušnost, isti oni koji ih vade iz zatvora kada se za tim “ukaže potreba”, isti oni koji im omogućavaju da diluju drogu, da reketiraju po gradu, da voze besna kola i da se kurče u svakom smislu te reči? Da li su to isti oni koji su za glavnokomandujućeg “navijača” onomad postavili Arkana, i to baš u vreme kada su se pripremali ratovi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka? Oni isti koji su svojevremeno komandovali napad za krvoproliće na Paradi ponosa u Beogradu, a potom “povlačenje” kad su se “okolnosti promenile”?

Baš kao što u “promenjenim okolnostima” u Beogradu Parada ponosa prolazi “bez problema”. Bez problema, ali tako što se šetnja odvija u strogo kontrolisanim, policijom omeđenom prostoru, u koji se ni ući ni izaći ne može bez kontrole. Što je sušta suprotnost ideji Parade ponosa, da se izađe iz ormana, da se izađe iz obruča i da se slobodno šeta, bez obzira na seksualno opredeljenje. Ovako, sve deluje nekako oročeno: biće primirje dok su siledžije na vlasti.

Te noći, na “Marakani”, fantomke su, dakle, pale.

autonomija.info

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU