Fanon960x540 768x432

Kolonijalna dominacija, upravo zato što je totalna i što zanemaruje različitosti, uspela je zadivljujuće da raščini kulturni život podređenog naroda. Nepriznavanje nacionalne stvarnosti, novi pravni odnosi što ih je uspostavila okupatorska vlast, potiskivanje domorodaca i njihovog načina života na periferiju kolonijalnog društva, ekonomsko razvlaštenje, osiromašenje i sistematsko podjarmljivanje muškaraca i žena omogućuju to predavanje kulture zaboravu.

Referat održan na drugom kongresu pisaca i umetnika crnaca, Rim, 1959

Na našem prvom kongresu pre tri godine objasnio sam kako u kolonijalnom društvu dinamizam vrlo brzo ustupa mesto statičnom zauzimanju stavova. Kulturno područje svedeno je unutar granica označenih ogradama i putokazima. Postoji mnoštvo najelementarnijih odbrambenih mehanizama koji se svi iz više razloga mogu shvatiti kao puki nagon za samoodržanjem. Obeležje tog razdoblja jest u tome što se ugnjetač više ne zadovoljava objektivnim nepostojanjem nacije i kulture podjarmljenog naroda, nego sad ulaže sve napore kako bi kolonizovanog prisilio da prizna inferiornost sopstvene kulture koja se temelji na porivima, da prizna nepostojanje sopstvene nacije, u krajnjem slučaju i neizgrađenost i nerazvijenost sopstvene biološke strukture.

U takvim prilikama reagovanja kolonizovanih nisu jedinstvena. Dok mase zadržavaju netaknute čak i one tradicije koje su u najvećoj suprotnosti sa kolonijalnom situacijom, dok se stil narodnih rukotvorina sve više pretvara u stereotipni formalizam, intelektualac grčevito i izbezumljeno želi po svaku cenu da usvoji kulturu okupatora, ne propuštajući pri tome da što više obezvredi svoju nacionalnu kulturu ili se pak gubi u temeljitom, sistemskom, strastvenom i ubrzo neplodnom skupljanju i popisivanju vrednosti sopstvene kulture.

Zajedničko je obeležje tih pokušaja u tome što oba zapadaju u nedopustive protivrečnosti. Bežao on od sopstvene kulture ili ostajao u njoj, kolonizovani intelektualac ne može da bude delotvoran upravo zato što prethodno nije temeljito analizirao kolonijalne situacije. Kolonijalna situacija potpuno zaustavlja razvoj čitave nacionalne kulture. Niti ima niti može biti nacionalne kulture, nacionalnog smera kulture, kulturnih nacionalnih otkrića ili preobražaja u sklopu kolonijalne dominacije. Ponegde se i ponekad javljaju smeliji pokušaji da se podstaknu življa kulturna kretanja, da se unesu novi sadržaji, oblici, ugođaji. Neposredan, vidljiv i opipljiv učinak tih poticaja ništavan je. Ali, pokušamo li do kraja proniknuti u posledice što ih ti pokušaji izazivaju, primetićemo da je već u toku proces razbistrivanja nacionalne svesti, da je dominacija stavljena pod znak pitanja i da se javlja mogućnost oslobodilačke borbe.

Pod kolonijalnom dominacijom nacionalna se kultura neprestano osporava i sistematski razara. Ubrzo biva osuđena na ilegalnost. Taj duh ilegalnosti odmah dolazi do izražaja u reagovanjima okupatora koji ljubav prema nacionalnim tradicijama tumači kao odanost naciji i opiranje kolonijalnoj dominaciji. To tvrdokorno čuvanje kulturnih oblika osuđenih od kolonijalnog društva već je samo za sebe nacionalna manifestacija. Ali takva manifestacija podleže zakonima inercije. Ne ide u napad, ne zahteva uspostavljanje novih odnosa. To je okupljanje oko jednog jezgra koje postaje sve manja, nepokretnije i praznije.

Posle jednog ili dva veka eksploatacije nastupa potpuna obamrlost kulturnog nacionalnog života. Nacionalna kultura pretvara se u skladište tradicionalnih plesova i načina odevanja, razmrvljenih institucija. Zakočena je, bez stvaralačkih i razvojnih svojstava. Siromaštvo naroda, nacionalna potisnutost i sputanost kulture zapravo su jedno te isto. Nakon vekovne kolonijalne dominacije zatičemo samo još ukrućene, nataložene i okamenjene ostatke nekadašnje kulture. Gašenje nacionalnog života i agonija nacionalne kulture uzajamno se uslovljavaju. Stoga i jeste naš glavni zadatak da sledimo razvoj njihove međuzavisnosti u toku oslobodilačke borbe. Poricanje nacionalne kulture, prezir prema svakoj manifestaciji nacionalnih akcija i emocija, stavljanje izvan zakona svake organizacije, sve to izaziva agresivne istupe kolonizovanih. No to su samo neizdiferencirani, anarhični i nedelotvorni refleksi. Kolonijalna eksploatacija, nemaština i svakodnevno gladovanje sve više i više guraju kolonizovane u otvorenu i organizovanu borbu. Postupno i neprimetno pretežna većina naroda sve jasnije uviđa i oseća potrebu konačnog obračuna. Napetosti, kojih pre nije bilo, sve više rastu. Međunarodni događaji, čitavi blokovi kolonijalne imperije koji se ruše, protivrečnosti unutar kolonijalističkog sistema, sve to krepi i pojačava borbenost, razvija i učvršćuje nacionalnu svest.

Te nove napetosti, prisutne na svim razinama kolonijalne stvarnosti, nalaze odjeka i u kulturi. Tako u domaćoj književnosti dolazi do relativne hiperprodukcije. Od loše reprodukcije ugnjetača, što je bila pre, domorodačka književnost postaje sve bogatija unutrašnjim razlikama i sve više izražava volju za samosvojnošću. Inteligencija, koja je u razdoblju potlačenosti bila isključivo potrošačka, sad postaje produktivna. U početku ta književnost najradije govori jezikom poezije i drame. Kasnije prelazi na romane, novele i eseje. Kao da postoji neka vrsta unutrašnje organizacije, unutrašnje zakonitosti izraza na temelju koje se poetske manifestacije javljaju sve ređe što su jasniji ciljevi i metode oslobodilačke borbe. Biraju se potpuno nove teme. Sve manje srećemo one ogorčene i očajničke optužbe, ona otvorena i eklatantna nasilja koja, u krajnjoj liniji, umiruju okupatora. Kolonijalisti su, u prethodnom razdoblju, ohrabrivali te pokušaje, podržavali ih. Ogorčene osude stanja, otvoreno iznesena beda, jasno izražena strast, sve to zapravo okupator prima kao neku vrstu katarze. Pomagati takav način izražavanja znači za njih, u određenom smislu, izbeći dramatizaciju, raščistiti atmosferu.

Ali, ta situacija može biti samo prolazna. Jačanje nacionalne svesti u narodu usmerava i određuje književne manifestacije kolonizovanog intelektualca. Uzajamna povezanost naroda poziv je intelektualcu da pođe dalje od jauka. Optužba ustupa mesto istrazi da bi se na kraju pretvorila u osudu. Zatim sledi lozinka. Kristalizacija nacionalne svesti revolucionizuje književne rodove i teme stvarajući ujedno potpuno novu publiku. I dok se u početku kolonizovani intelektualac obraćao isključivo ugnjetaču, sa namerom da ga pridobije ili optuži na temelju etničkih i subjektivističkih kategorija, sad se sve više i više obraća sopstvenom narodu.

Tek se od ovog trenutka može govoriti o postojanju nacionalne kulture. Na području literarnog stvaralaštva ponovno se javljaju i produbljuju tipične nacionalne teme. To je istinska borbena književnost po tome što se čitav narod poziva na borbu za nacionalni opstanak. Borbena je po tome što stvara, oblikuje i izgrađuje nacionalnu svest otvarajući joj nove i neograničene perspektive. Borbena po tome što je odgovorna, po tome što je to volja vezana za svoje vreme.

I usmena književnost, čije su pripovetke, epopeje, narodne pesme nekad predstavljale određeni i nepromenjivi repertoar, počinje se menjati. Pripovedači, nekad puki recitatori određenih epizoda, nadahnjuju sada te epizode životom unoseći sve značajnije izmene. To je želja da se aktualizuju sukobi, da se modernizuju oblici drevnih borbi, imena junaka, vrsta oružja. Sve se više javlja aluzija kao pripovedačka tehnika. Formulu: »Jednom, pre mnogo, mnogo godina dogodilo se ...« zamenila je dvosmislenija: »Ono što ćete sada čuti dogodilo se negde, ali bi to isto, danas ili sutra, moglo da se dogodi i ovde.« Primer Alžira u tom je smislu vrlo poučan. Počevši od 1952—53. pripovedači, koji su već postali dosadni ponavljajući uvek isto, sada iz temelja menjaju i način izlaganja i sadržaje svojih pripovedaka. Nekada malobrojna i raštrkana, publika sada postaje kompaktna. Epsko pesništvo sa svojim tipizirajućim kategorijama ponovno oživljuje. To je prava narodna predstava koja ponovno dobiva kulturnu vrednost. Kolonijalizam se nije prevario kada je, počevši od 1955, počeo sistematski lišavati slobode te narodne pevače.

Susret naroda s novim epskim pesništvom izaziva nov ritam disanja, zaboravljenu napetost mišića i razvija maštu. Kada god pripovedač izlaže pred slušateljstvom neku novu epizodu, svedoci smo prave invokacije. Pred publikom se otkriva postojanje novog čoveka. Sadašnjost više nije isključivo okrenuta sebi, ona se otvara prema budućnosti. Pripovedačeva mašta ponovno je slobodna, on otkriva, stvara. Događa se čak da i osobe izrazito nepodobne za takav preobražaj, kao što su drumski razbojnici i skitnice, bivaju njime obuhvaćene i menjaju se. U kolonizovanoj zemlji potrebno je korak po korak slediti bujanje mašte i stvaralaštva u narodnim pesmama i pripovetkama. Pripovedač sve više nastoji da se približi narodnim očekivanjima; prividno sam, a zapravo ponesen slušateljstvom, on ide u potragu za novim uzorima, za nacionalnim uzorima. Komedija i farsa iščezavaju ili gube nekadašnju privlačnost. A što se tiče dramatizacije, ona se više ne zbiva na razini krize svesti intelektualaca. Izgubivši obeležje očaja i pobune, postaje zajednička sudbina naroda, deo akcije koja treba da otpočne ili je već u toku.

Na području narodnih rukotvorina pokreću se ukočeni i kao od straha okamenjeni oblici. Radovi u drvetu što su prikazivali hiljade i hiljade uvek istih lica i istih poza počinju da se međusobno razlikuju. Bezizražajna ili bolna krinka oživljava, ruke teže da se odlepe od tela, da se pokrenu. Javljaju se kompozicije od dva, tri i četiri lika. Tradicionalne škole podstaknute su na stvaranje masovnom pojavom diletanata ili sopstvenih otpadnika. Taj novi polet na tom području često prolazi nezapažen. A ipak je njegov doprinos nacionalnoj borbi od bitnog značenja. Nadahnjujući životom lica i tela, uzimajući kao stvaralačku temu skupinu ljudi združenu istim postoljem, umetnik samim tim poziva na organizovani pokret.

Proučavamo li u keramici i grnčarstvu odjek buđenja narodne svesti, primetićemo iste pojave. I tu se napušta formalizam. Vrčevi, žare, pladnjevi — u početku postepeno i neprimetno a kasnije naglo — menjaju oblik. Nekad malobrojne i međusobno kruto usklađene prema zakonima tradicionalne harmonije boje, sada postaju brojnije i življe pod uticajem revolucionarnog preporoda. Neki okeri, neki plavi tonovi što su, čini se, bili od pamtiveka zabranjeni u stanovitim područjima kulture, sad ne izazivaju nikakvu sablazan. I plošnost ljudskoga lica koja je, po mišljenju sociologa, značajka određenih područja, najednom postaje sasvim relativna. Stručnjak, odnosno etnolog iz metropole, odmah primećuje te promene. U celini sve se te promene osuđuju u ime kodifikovanog umetničkog stila, u ime kulturnog života koji se razvio u krilu kolonijalne situacije.

Kolonijalistički stručnjaci ne priznaju taj novi oblik i priskaču u pomoć tradicijama autohtonog društva. Kolonijalisti se javljaju u ulozi zaštitnika domorodačkog stila. Još pamtimo reagovanja (a taj primer ima veću važnost, jer se ne odnosi na isključivo kolonijalnu stvarnost) belih stručnjaka za džez kada su se, nakon Drugog svetskog rata, iskristalizovali i novi stilovi kao bi-bap. Džez, naime, sme biti samo srvana i očajnička čežnja nekog matorog crnca koji pod delovanjem čaše viskija proklinje sebe i rasističku mržnju belaca. Čim crnac, međutim, počne da gleda na sebe i na svet drugim očima, čim otkrije nadu i rasistički svet prisili na povlačenje, njegova truba — prirodno — počinje da gubi onaj prigušeni i promukao zvuk. Novi stilovi u džezu nisu nastali isključivo kao posledica ekonomske konkurencije. Oni su sasvim sigurno jedna od posledica neizbežnog, mada polaganog propadanja sveta južnoameričkih država. I nije nikakva utopija pretpostavimo li da će za pedeset godina kao pobornici džeza tog iskidanog jauka nesretnog i jadnog crnca — ostati još jedino belci, verni staroj i nepromenjenoj predodžbi određenih odnosa i oblika crnstva.

Taj isti polet, promene i nemir mogu se otkriti i u plesu, pesmama i obredima. Još mnogo pre izbijanja političke ili oružane borbe za nacionalno oslobođenje, pažljivi čitalac može da oseti i opazi kako su na pomolu nove snage, kako se približava početak bitke. Neuobičajeni oblici izražavanja, nove teme što više nemaju snagu invokacije nego prikupljanja i zbijanja u redove »sa ciljem da ...«. Sve to pridonosi da se kod kolonizovanog probudi senzibilitet, da ga uvere kako je nedopustivo i neprihvatljivo ostajati na pozicijama posmatrača i onih koji se bez otpora prepuštaju porazu. I kao što novim težnjama i nemirima obogaćuje svoje rukotvorine, ples i muziku, pisanu i usmenu književnost, kolonizovani izoštrava i moć svojih zapažanja. Svet gubi obeležje prokletstva. Stvaraju se uslovi za konačan obračun.

Bili smo svedoci rađanja pokreta u kulturnim manifestacijama. Videli smo da su ti pokreti, ti novi oblici uslovljeni sazrevanjem nacionalne svesti. Međutim, oni sad sve više nastoje da se objektivizuju, da se institucionalizuju. Otuda i nužnost da se po svaku cenu uspostavi nacija.

Jedna od zabluda, koju je uostalom i teško braniti, jeste nastojanje da se pronađe način kako bi se revalorizovala domorodačka kultura u kolonijalnoj dominaciji. Tako je i došlo do paradoksalne pretpostavke koja glasi: u kolonizovanoj zemlji najelementarniji, najbrutalniji i najpovršniji nacionalizam najborbeniji je i najpogodniji oblik nacionalne zaštite kulture. Kultura je, međutim, pre svega izraz nacije, njenih sklonosti i njenih odbojnosti, njenih uzora. Na različitim stepenima društva, oblikuju se različite naklonosti i odbojnosti, različite vrednote i različiti uzori. Nacionalna je kultura zbir svih tih vrednovanja, rezultanta unutrašnjih i spoljnih stremljenja celog društva i svih njegovih slojeva. Budući da je kultura u kolonijalnim uslovima lišena dvostruke pomoći i nacije i države, ona propada i nestaje. Nuždan uslov kulture jeste, dakle, nacionalno oslobođenje i uspostavljanje države.

Nacija nije samo pretpostavka kulture, njenog procvata, njenog neprestanog bogaćenja i produbljivanja. Ona je i nužnost. Kulturu oslobađa i otvara joj stvaralačke perspektive pre svega borba za nacionalni opstanak. Kasnije će, međutim, nacija osigurati kulturi potrebne uslove i prostor da se ona izrazi. Nacija ujedinjuje različite elemente koji su korisni i neophodni kulturi, jer samo uz pomoć njih ona može da postane verodostojna, punovažna, dinamična i stvaralačka. Zahvaljujući upravo nacionalnom obeležju, nacionalna će se kultura otvoriti i prema drugim kulturama, moći će da deluje na njih i da ih prožima. Ono što ne postoji ne može ni delovati ni uslovljavati realnost. Potrebno je pre svega da uspostavljena nacija udahne život, u najbiološkijem smislu reči, nacionalnoj kulturi.

Pratili smo dakle proces sve jačeg lomljenja starih kulturnih naslaga i u predvečerje odlučne bitke za nacionalno oslobođenje uočili preporod izraza, polet mašte. Ostaje nam još jedno temeljno pitanje. Kakvi odnosi vladaju između borbe odnosno političkog ili oružanog sukoba i kulture? Ne iščezava li kultura u toku samog sukoba? Je li nacionalna borba kulturna manifestacija? Treba li konačno priznati da oslobodilačka borba, koliko god a posteriori bila korisna za kulturu, predstavlja samo po sebi negaciju kulture? Oslobodilačka borba jeste ili nije kulturna pojava?

Naše je mišljenje da je borba za uspostavljanje nacionalnog suvereniteta, koju je neki kolonizovani narod organizovao i svesno vodi, najpotpunija zamisliva kulturna manifestacija. Kultura ne dobiva istinsku vrednost i snagu samo na temelju uspešnog ishoda borbe, ona ne zamire ni za vreme borbe. Već i sama borba svojim tokovima i unutrašnjim zbivanjima pomaže kulturi da razvije različite pravce i najavi nove. Oslobodilačka borba ne vraća nacionalnoj kulturi njene stare vrednsti i oblike. Borba koja teži da iz temelja uspostavi nove odnose među ljudima ne može ostaviti netaknute ni oblike ni sadržaje tog naroda. Nakon borbe ne iščezava samo kolonijalizam nego i kolonizovani čovek.

Ta nova ljudskost i za sebe i za druge ne može odrediti i novu čovečnost koja je već unapred zacrtana u ciljevima i metodama borbe. Borba koja mobilizuje sve slojeve naroda, koja je izraz težnji i nemira tog naroda, koja se bez ikakvog straha isključivo oslanja na taj narod, mora završiti pobedom. Vrednost je takve vrste borbe u tome što ostvaruje sve moguće uslove potrebne za slobodan razvoj i obnovu kulture. Nakon nacionalnog oslobođenja koje je izboreno na ovaj način ne javlja se ona mučna neodlučnost koju srećemo u nekim zemljama što su tek stekle nezavisnost, jer nacija načinom svog postanka i postojanja bitno utiče na sudbinu sopstvene kulture. Nacija koja je izrasla iz jedinstva akcije čitavog naroda, koja je utelovljenje realnih narodnih težnja, koja stvara državu prema svojim potrebama može opstati samo u uslovima izuzetne kulturne plodnosti.

Kolonizovani intelektualci, koji vode brigu o kulturi svoje zemlje i žele da joj daju univerzalnu dimenziju, ne smeju, u ostvarenju svojih zadataka, da se oslanjaju isključivo na načelo neizbežne nezavisnosti, ne vodeći računa o svesti naroda. Nacionalno oslobođenje kao cilj nije isto što i metode i sadržaj koje narod daje toj borbi. Čini nam se da su budućnost kulture, bogatstvo nacionalne kulture uslovljeni i vrednostima kojima je bila nadahnuta oslobodilačka borba.

A sad je prilika da otvoreno pokažemo farizejštinu nekih ljudi. Borba za nacionalna prava, govori se tu i tamo, predstavlja fazu koju je čovečanstvo prevladalo. Ovo je vreme velikih celina, pa zakasneli nacionalisti moraju u skladu sa tim i da isprave svoje greške. Mi ipak mislimo da je zabluda, bremenita teškim posledicama, nastojanje da se preskoči nacionalna etapa. Ako je kultura manifestacija nacionalne svesti, ja ću bez oklevanja reći da je, u ovom slučaju, nacionalna svest najizgrađeniji oblik kulture.

Svest o sebi nije zatvaranje u sebe. Filozofsko razmišljanje uči nas naprotiv da je ona garancija za povezivanje sa drugima. Nacionalna svest koja nije nacionalizam jedina nam može dati internacionalnu dimenziju. Problem nacionalne svesti, nacionalne kulture, zadobiva u Africi posebne dimenzije. Rađanje nacionalne svesti u Africi vremenski se sasvim podudara sa rađanjem afričke svesti. Odgovornost Afrikanca prema sopstvenoj nacionalnoj kulturi u isto je vreme i odgovornost pred crnačko-afričkom kulturom. Ta povezana odgovornost ne proizilazi iz metafizičkih načela, nego je svest o postojanju jednog banalnog zakona prema kojem bi svaka nezavisna nacija u Africi, gde se kolonijalizam još uvek grčevito održava, morala biti opkoljena, krhka i u neprestanoj pogibelji.

Ako je čovek ono što on čini, onda ćemo reći da je za afričkog intelektualca danas najhitnija stvar izgrađivati sopstvenu naciju. Ako je to izgrađivanje istinito, znači ako izražava očitovanu volju naroda, ako ono iznosi na svetlo dana afričke narode u njihovoj nestrpljivosti, onda to nacionalno izgrađivanje nužno prati i otkriće univerzalnih vrednosti i borbi za njih. Prema tome ne udaljava nacionalno oslobođenje naciju od drugih nacija, nego je izvodi na binu istorije. Upravo se u srcu nacionalne svesti uzdiže i oživljuje internacionalna svest. A upravo taj dvostruki podsticaj nije ništa drugo nego žarište kulture uopšte.

Prevod: Vjekoslav Mikecin

Princip.info

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU