Priroda je sve više u poremećaju ne zbog toga što prekomerno opterećuje naše kognitivne kapacitete, već pre svega zato što ne možemo da usavršimo efekte sopstvenih intervencija u svoj kurs - ko zna kakve će biti krajnje posledice našeg biogenetičkog inženjerstva ili globalnog zagrevanja?

tumblr m35fgbqQT51r1te77o1 1280

Čitajući i gledajući izveštaje o razarajućem efektu uragana "Irma", prisetio sam se Trisolarisa, čudne planete iz knjige "Problem tri tela", naučnofantastičnog remek-dela Lija Cišina.

Naučnik je uvučen u igru virtuelne realnosti “Tri tela”, u kojoj se igrači nađu na vanzemaljskoj planeti Trisolaris, čija tri sunca izlaze i zalaze u čudnim i nepredviđenim intervalima: ponekad su daleko, predaleko i užasavajuće je hladno, ponekad preblizu, kada je destruktivno vruće, a ponekad ih nema duži vremenski period. Igrači nekako mogu da dehidriraju svoj organizam kako bi se suočili sa najgorim godišnjim dobima, ali život je konstantna borba protiv očigledno nepredvidivih elemenata. Uprkos tome, igrači polako pronalaze načine da izgrade civilizaciju i pokušavaju da predvide čudne cikluse toplote i hladnoće... Ne pokazuje li fenomen poput “Irme” da se naša planeta Zemlja postepeno pretvara u Trisolaris? Razarajući uragani, suše i poplave, da ne spominjemo globalno zagrevanje, zar sve to ne upućuje na to da smo svedoci nečega čiji je jedini odgovarajući naziv kraj prirode? Prirodu ovde treba razumeti u tradicionalnom smislu redovnog ritma smene godišnjih doba, pouzdane pozadine ljudske istorije, nešto na šta možemo da računamo da će uvek biti tu.

Teško je za autsajdera da zamisli kako izgleda kada prostrani dom gusto naseljenog zemljišta nestane pod vodom, tako da se milioni lišavaju osnovnih koordinata svog životnog sveta: zemlja sa svojim poljima, ali i kulturni spomenici koji su bili deo njihovih snova više nisu tamo, tako da, iako usred vode, postaju ribe bez vode - kao da okolina uzima hiljade generacija jer najočiglednija osnova njihovih života počinje da puca. Slične katastrofe, naravno, bile su poznate vekovima, neke čak i iz praistorije čovečanstva. Ono što je danas novo, budući da živimo u "razočaranoj" postreligijskoj eri, jeste da takve katastrofe više ne mogu biti značajne kao deo većeg prirodnog ciklusa ili kao izraz božjeg gneva. Tako je 1906. godine Vilijam Džejms opisao svoju reakciju na zemljotres: "Emocija se u potpunosti sastojala od euforije i divljenja. Euforija po živopisnosti koju bi takva apstraktna ideja kao zemljotres mogla preuzeti kada se konkretno potvrdi i prevede u razumnu stvarnost /.../ i divljenje na način kojim bi se krhka malena drvena kuća mogla održati uprkos takvom tresku. Nisam osetio ni trag straha; bilo je čisto zadovoljstvo i dobrodošlica." Koliko smo mi daleko ovde od razbijanja samih osnova jedinog životnog sveta?

Priroda je sve više u poremećaju ne zbog toga što prekomerno opterećuje naše kognitivne kapacitete, već pre svega zato što ne možemo da usavršimo efekte sopstvenih intervencija u svoj kurs - ko zna kakve će biti krajnje posledice našeg biogenetičkog inženjerstva ili globalnog zagrevanja? Iznenađenje dolazi od nas samih, tiče se nejasnosti kako se sami uklapamo u sliku: neprobojna mrlja na slici nije neka kosmička misterija poput misteriozne eksplozije supernove, mrlja smo mi sami, naša kolektivna aktvinost. To je ono što nazivamo “antropocen”: nova epoha u životu naše planete u kojoj mi, ljudi, ne možemo više da se oslonimo na Zemlju kao rezervoar spreman da apsorbuje posledice naše produktivne aktivnosti. Moramo da prihvatimo da živimo na “svemirskom brodu Zemlja” za čije smo uslove odgovorni. Do trenutka kada budemo dovoljno moćni da utičemo na najosnovnije uslove našeg života, moramo da prihvatimo da smo samo još jedna životinjska vrsta na maloj planeti. Novi način da se povežemo s našom okolinom je neophodan onda kada to uvidimo: trebalo bi da budemo skromni agenti koji sarađuju sa svojom okolinom, trajno pregovaraju o tolerantnom nivou stabilnosti, bez a priori formule koja bi garantovala našu sigurnost.

Da li to znači da bi trebalo da preduzmemo odbrambeni pristup i potražimo novu granicu, povratak (ili prvenstveno pronalazak) neke nove ravnoteže? To nam predlaže predominantna ekologija, a isti zadatak sledi i bioetika u pogledu biotehnologije: biotehnologija prati nove mogućnosti naučnih intervencija (genetske manipulacije, kloniranje...), a bioetika nastoji da nametne moralna ograničenja na ono što nam biotehnologija omogućava da učinimo. Kao takva, bioetika nije imanentna za naučnu praksu: ona interveniše spolja, postavljajući spoljašnju moralnost na takvu praksu. Moglo bi se reći da je bioetika izdaja etike imanentne naučnom poduhvatu, etika “ne ugrožava vašu naučnu želju, neprekidno sledeći svoj put”. Takvi pokušaji ograničavanja ne uspevaju jer ignorišu činjenicu da nema objektivnog ograničenja: sami otkrivamo da objekat – priroda – nije stabilan. Skeptici vole da ukažu na ograničenje našeg znanja o onome šta se dešava u prirodi – ipak, to ograničenje ni u jednom smislu ne znači da ne treba da preuveličavamo ekološke pretnje. Naprotiv, trebalo bi da budemo još pažljiviji jer je situacija duboko nepredvidiva. Skorašnja neznanja o globalnom zagrevanju ne signaliziraju da stvari nisu previše ozbiljne nego da su još haotičnije nego što smo mislili, i da su prirodni i društveni faktori neraskidivo povezani.

Možemo li onda iskoristiti kapitalizam protiv takve pretnje? Iako kapitalizam lako može pretvoriti ekologiju u novu oblast kapitalističkih investicija i konkurencije, sama priroda rizika fundamentalno onemogućava rešenje tržišta - zašto? Kapitalizam funcioniše samo u preciznim društvenim uslovima: to podrazumeva poverenje u objektivizovan tržišni mehanizam “nevidljive ruke” koji, kao vrsta lukavstva uma, garantuje da konkurencija individualnih egotizama deluje za kolektivno dobro. Međutim, nalazimo se usred radikalne promene: ono što se danas pojavljuje na horizontu je neuobičajna mogućnost da će subjektivna intervencija biti okidač za ekološku katastrofu, sudbinu biogenetske mutacije, nuklearnu ili sličnu vojnodruštvenu katastrofu itd. Prvi put u ljudskoj istoriji akt jednog društvenopolitičkog agenta efikasno može da promeni, pa čak i prekine svetski istorijski i čak prirodni proces.

Žan-Pjer Dupi ovde upućuje na teoriju kompleksnih sistema koja objašnjava dve suprotne karakteristike: njihov robustan stabilan karakter i njihovu krajnju ranjivost. Takav sistem se može prilagoditi velikim poremećajima, integrisati ih i pronaći novu ravnotežu i stabilnost – do određenog praga (“prelomna tačka”) iznad kog i malo uznemirenje može prouzrokovati totalnu katastrofu i dovesti do uspostavljanja potpuno drugačijeg poretka. Vekovima čovečanstvo nije moralo da brine o uticaju na okolinu svojim produktivnim aktivnostima – priroda je bila sposobna da se prilagodi šumarstvu, upotrebi uglja, nafte itd. Međutim, niko se ne može uveriti da li se danas približavamo prelomnoj tački – niko ne može biti siguran jer se takve tačke jasno mogu shvatiti samo kada postane prekasno, u retrospektivi. Apropo hitnosti da se nešto uradi po pitanju današnjih pretnji od raznih ekoloških katastrofa: ili ćemo te pretnje shvatiti ozbiljno i odlučiti danas da preduzmemo korake koji će, ako se katastrofa ne desi, delovati smešno ili nećemo raditi ništa i izgubiti sve ako do katastrofe dođe, najgori slučaj je izbor središnjeg gledišta preduzimanja ograničenih mera – u tom slučaju nećemo uspeti šta god da se desi (to jest, problem je u tome što ne postoji sredina u pogledu na ekološku katastrofu: ili će se desiti ili se neće desiti). U takvoj situaciji priče o predviđanju, predostrožnosti i kontroli rizika imaju tendenciju da postanu besmislene.

Zbog toga postoji nešto obmanjujuće u spremnosti teoritičara antropocena da krive nas, ljude, za pretnje po naše okruženje: volimo da budemo krivi jer, ako smo krivi, onda sve zavisi od nas, mi povlačimo konce katastrofe, tako da takođe možemo spasti sebe jednostavno promenom naših života. Ono što je zaista teško za nas (barem za nas sa Zapada) da prihvatimo jeste da smo takođe (do nekog nepoznatog stepena) impotentni posmatrači koji samo mogu da sede i gledaju kakva će biti njihova sudbina – da bismo izbegli takvu situaciju, skloni smo da se zalažemo u frenetičnim opsesivnim aktivnostima, recikliramo stari papir, kupujemo organsku hranu, štagod samo da bismo bili sigurni da radimo nešto, dajemo svoj doprinos – kao fudbalski navijač koji podržava svoj klub ispred TV ekrana kod kuće, viče i skače sa svoje fotelje, sujeverno verujući da će to imati bilo kakav uticaj na ishod.

Glavna lekcija koju treba naučiti, stoga, jeste da se čovečanstvo mora pripremiti da živi "plasičnijim" i nomadskijim načinom: lokalne i globalne promene u okruženju mogu nametnuti potrebu za nepoznatim obimnim društvenim transformacijama. Dopustite da kažemo da bi nova gigantska erupcija vulkana učinila celo ostrvo nenaseljivim - gde bi se stanovnici ostrva preselili? Pod kojim uslovima? Da li bi im trebalo dati parče zemlje ili ih raspršiti po celom svetu? Šta ako severni Sibir postane naseljiv i prikladniji za poljoprivredu, a velike subsaharske regije previše sušne za ogromnu populaciju koja tamo živi - kako će se razmena stanovništva organizovati? Kada su se slične stvari događale u prošlosti, društvene promene su se odvijale na divlji, spontani način, uz nasilje i destrukciju – takva perspektiva je katastrofalna u današnjim uslovima uz oružje masovnog uništenja dostupno svakoj naciji. Jedna stvar je sigurna: nacionalna suverenost će morati da bude radikalno redefinisana i moraće se uspostaviti novi nivoi globalne saradnje. A šta sa neizbežnim promenama u ekonomiji i potrošnji usled novih vremenskih realnosti i nedostatka vode i izvora energije? Kroz kakve procese će takve promene biti odlučene i sprovedene?

(Objavljeno u dodatku POP & Kultura, prevela Milana Pajić)

Blic

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU