7gosa smederevo

Prema onome u što nas uveravaju predstavnici vlasti, naše zemlje će ostati siromašne sve dok ne prepustimo sve ekonomske odluke vlasnicima kapitala. Ali ti vlasnici ili investitori baš i nemaju interesa da svoje poslovanje vode u skladu sa društvenim ni razvojnim potrebama. To pokazuju mnogi tragični primeri radničkih borbi u regionu. Slučaj Goše jedan je od njih.

Fabrika šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke bila je u nekoliko navrata ove godine u centru pažnje. Veći deo godine radnici i radnice su štrajkovali pokušavajući da se izbore za plate koje im bivši vlasnik nije isplaćivao redovno, kao i za namirenje dugova prema državi za čije neuplaćivanje nisu odgovorni. Zbog takve situacije jedan radnik je u aprilu izvršio samoubistvo u krugu fabrike. U istom periodu izvršena je prodaja preduzeća potpuno anonimnoj kompaniji sa Kipra koja do tog trenutka nije imala nikakve veze sa delatnošću koju je obavljala Goša. Državni organi su potvrdili promenu vlasništva i time praktično oslobodili slovačku kompaniju ŽOS Trnava, odnosno njenu ćerku-firmu na koju je preneseno vlasništvo, bilo kakvih obaveza prema radnicima i državi Srbiji. Novi vlasnici postavili su direktora koji je apelovao na zaposlene da prekinu štrajk, uz obećanja da će im dugovanja biti isplaćena kada ih oni budu zaradili.

Prenos vlasništva nije doneo nikakvo rešenje, niti napredak, pa su zaposleni održavali sve vreme štrajk aktivnim. Firma Lisnart sa Kipra nije imala nikakvih drugih privrednih aktivnosti osim Goše, a rukovodstvo fabrike postavljeno od te misteriozne kompanije je ponavljalo da bi oni voleli da isplate dugovanja, ali da nisu u stanju, pa bi oči zaposlenih opet bile uprte ka Beogradu, Vladi ili Aleksandru Vučiću. U septembru je došlo do prekida štrajka zbog završavanja ugovorenih poslova, a nova uprava počela je da isplaćuje manje delove zaostalih dugova. Do sada je isplaćeno “oko” 190 hiljada dinara po zaposlenom, dok su ukupna dugovanja po zaposlenom od 600 do 800 hiljada. Stvari su, naizgled, krenule nabolje, uprkos apsurdnoj pravnoj situaciji, fabrika je počela da proizvodi i isplaćuje deo dugova.

Tokom novembra, međutim, dolazi do ubrzavanja situacije: prvog dana tog meseca pokrenut je predstečajni potupak. Zemunska kompanija AA Capital consulting 2017 podnela je zahtev za stečaj zbog nenaplaćenih potraživanja od 400 hiljada evra. Zatim vlasnici postavljaju novog direktora, organizovan je protest i štrajkači su sprečili novog direktora da uđe u fabrički krug dok im ne budu namirena dugovanja. Sutradan se, na opšte zaprepašćenje, ponovo pojavio i pokušao da uđe. Opet nije uspeo. “Ne znam šta je očekivao”, kaže predsednik Štrajkačkog odbora. Zamolili su ga da više ne dolazi jer su oni, iako u zvaničnom štrajku, ipak proizvodili za već ugovorene poslove nadajući se da će im na taj način biti isplaćeni i dugovi i možda osigurana budućnost fabrike. Štrajkači su, dakle, zamolili direktora da ih ne prekida u proizvodnji dok ne dođe do ročišta i raščisti se situacija.

Konsalting za uništavanje firmi

Oni su se nadali da će u obzir biti uzete činjenice da uprkos dugovanjima, fabrika zarađuje i da za narednu godinu imaju spremne poslove sa iranskim i ruskim kompanijama. Nadali su se, takođe, da će u obzir biti uzet i širi interes da se fabrika održi i da nastavi da radi. Ipak, u četvrtak 16. novembra stečajni postupak je pokrenut, a već u petak stečajni upravnik je ušao u fabriku i svima podelio otkaze. Prosto, rekao im je da od ponedeljka ne dolaze na posao. “Kako ne postoje finansijske mogućnosti da se plati angažovanje radnika, doneo sam odluku da svima prestane radni odnos, a rešenja ću im tek uručiti jer ih ima 320, pa se potom mogu prijaviti na biro i ostvariti svoja prava”. Na koja prava je mislio, u to ne možemo biti sigurni, ali verovatno ne na ono da naplate svoja dugovanja od poslodavca koji im je ostao dužan.

Tako su izneverena nadanja zaposlenih da će u situaciji privrednih teškoća i velike nezaposlenosti prevagnuti svest o tome da su radna mesta potrebna, pogotovo u proizvodnji, i da je to važnije od zadovoljavanja zahteva poverilaca koji su do te pozicije došli otkupom dela duga bivših vlasnika. Pomenuti AA Capital consulting 2017 iz Zemuna registrovan je tek krajem avgusta meseca ove godine. Dakle, nekakva tek osnovana firma gura u stečaj jednu fabriku za dug od 400 hiljada evra koji je jednostavno otkupila od nekoga ko najviše duguje radnicima koji sada ostaju bez posla. Da bi se stekla prava slika o razmerama monstruoznosti ove kriminalne operacije urađene po zakonima neophodno je baciti jedan kratak pogled na firmu koja se prihvatila uloge izvršilaca likvidacije Goše. Kao što su štrajkači već iznosili u javnost, u Agenciji za privredne registre nije upisan broj telefona ni kontakt zemunske firme.

U odeljku “članovi/suvlasnici” upisano je jedno ime (Danijela Mrđenović), kao i podatak da je ta osoba upisala 5 hiljada dinara novčanog kapitala, što je zakonski minimum za ovakav tip pravnog lica. Ime vlasnice javlja se u jutarnjem programu na televiziji Pink u rubrici Saveti advokata i, uz oznaku zanimanja “pravnik”, na spisku kandidata za parlamentarne izbore na listi Socijalističke partije Srbije pod brojem 168. Podaci su veoma skromni. Za razliku od nje, formalni direktor te firme, Nenad Filipović, deluje kao prava internet zvezda. Njegovo ime pojavljuje se u značajnom broju članaka o hapšenju vlasnika turističke agencije Unico travel zbog prevare stotine turista koji su kod njih uplatili aranžmane. Na osnovu baze APR-a vidi se da su direktor-zastupnik AA Capital consulting 2017 i vlasnik Unico trabel zapravo ista osoba. Dakle, direktor firme koja izvršava likvidaciju Goše je vlasnik agencije koja je prevarila korisnike svojih usluga.

Maska za završetak prljavog posla

Kada se čitaju članci vezani za ovu aferu, upada u oči jedan detalj: sami prevareni putnici su listom tvrdili da je uhapšen pogrešan čovek, jer su oni za svoje nedaće teretili izvesnog Nenada Ristića za koga tvrde da je pravi vlasnik agencije. Svoje odbranu je na tome bazirao i Filipović koji je tvrdio da je bio zadužen samo za elektronske uplate, kao i da nije imao pristup računu i da nije novac uzeo za sebe. Dakle, vlasnik firme nema pristup računu, što je neobična situacija. Inače, poslovni partner na koga je on svaljivao krivicu, isti onaj u koga upiru prstom prevareni putnici, je bio hapšen za prevaru putnika tri godine ranije, kao direktor agencije Triniti. Ukoliko je tačno to što Filipović priča, onda se, izgleda, radi o zanimljivoj situaciji da postoje ljudi koji su spremni da iznajme svoje ime za osnivanje firme onima koji to zbog nekih prepreka ne mogu.

Naravno da sve ukazuje na to – iako trenutno nema dokaza – da je i ovde reč o tome da su neki ljudi iznajmili svoja imena za određenu novčanu nadoknadu da bi bila osnovana kompanija koja će prostim manevrom, trenutno zakonski mogućim, ali ispod svakog etičkog standarda, za nečiji račun likvidirati jednu fabriku sa proizvodnjom, partnerima, ugovorenim milionskim poslovima i pristojnom imovinom, a 320 njenih radnika izbaciti na ulicu. Pomenutu firmu AA Capital consulting niko od, sada već bivših, zaposlenih u Goši ne doživljava ozbiljno. Relativno je jasno da je to maska, samo trenutna forma za završetak započetog posla. Jer, o kakvoj kompaniji se radi, najbolje ukazuje to da u APR, kao i na sajtovima sa podacima o firmama poput “companywall” ili “bisnode” kao što smo pomenuli nema objavljenog broja telefona.

Objavljena je samo mejl adresa na koju autor ovih redova nije odoleo da ne pošalje jednu poruku, a odgovor je stigao odmah, i to od dostavnog servisa: adresa nije pronađena. Eto, znači da imamo posla sa konsultantskom firmom sa kojom njeni korisnici ne mogu kontaktirati ni telefonom, ni mejlom. Prvo pitanje koje se nameće jeste: zašto niko od poslenika javne reči u Srbiji nije uradio ovu prostu operaciju na osnovu koje je za svega nekoliko minuta moguće dokazati da ova kompanija postoji samo “na papiru” i to da jedno, praktično nepostojeće, pravno lice zatvara jednu fabriku? Čak i pre odgovora na to pitanje postavlja se i ono ključno: za čiji račun i u čije ime se sve to radi? Takođe i kakav je interes države, trenutno oličene u pravosuđu, odnosno Privrednom sudu u Požarevcu, da sve ovo aminuje i omogućava?

Pojeo vuk magarca

Što se tiče glavnih igrača, u skladu sa opterećenošću stranačkom politikom, prvo se pojavila verzija da je u čitavu stvar upletena porodica premijerke Ane Brnabić, tačnije njen brat, a da mu ona pomaže zahvaljujući funkciji koju obavlja. Premijerka je to oštro demantovala, nazvavši sve politički motivisanim napadom na vladu u kome je njen brat kolateralna žrtva i apelovala da se, zbog njegove sigurnosti, to više ne radi. Zaista, posle demantija, sve što je ostalo od pretpostavki jeste da iza svega stoje bivši vlasnici koji koriste ovaj manevar da bi se oslobodili dugova i ponovo preuzeli fabriku u “čistom stanju”. Radnici su najavili da neće odustati od borbe, ali je odnos snaga sada potpuno izmenjen: oni su dobili otkaze u skladu sa postojećim zakonima. Znači, za ozbiljnu borbu više nema mesta u okviru zakonskih rešenja. Može li se ovaj protest radikalizovati? Realno, teško je to očekivati. Trenutno, za radnicima “Goše” nema čak ni krokodilskih suza. Jednostavno, muk.

I sam predsednik Štrajkačkog odbora, uporedivši borbu države za spas Agrokorovih firmi u Srbiji, za razliku od ovakve indolencije u slučaju “Goše”, kaže da je reč o igri brojeva: u Agrokorovom lancu radi višestruko više ljudi od Gošinih 320. Tako on potvrđuje jednom iznesene procene da preduzeća ove veličine najčešće propadaju pod najgorim uslovima za zaposlene. Jer, nema ih dovoljno da budu “socijalna bomba”, a ima ih previše za pristojne otpremnine i bolje uslove. Glavno pitanje, dakle, ostaje otvoreno: zbog čijeg interesa se likvidira Goša? Dok ne dođemo do tog odgovora, 320 novih nezaposlenih će morati da odgovara na mnogo hitnija egzistencijalna pitanja, koja se u medijima neće dobro čuti zbog onoga što izgovaraju Vučić ili Bakir Izetbegović, na primer, ili novih uspeha u reformama na evropskom putu i novootvorenim poglavljima u pregovorima o pristupanju.

Na kraju, slučaj Goše nam pokazuje i to da su i davno privatizovane firme podložne uništavanju i smanjenju vrednosti ako je to u interesu kapitalu. Sama država, kada se suoči sa kolizijom interesa kapitala, kao što to i biva u kapitalizmu, nema nikakve dileme – preči joj je interes kapitala. Kao što smo rekli – zaposlenima u Goši više nije nijedno zakonom dozvoljeno rešenje na raspolaganju. Zato je ostalo pitanje: a šta ovim ljudima preostaje? Fabrika koju su branili, sigurno ne preostaje njima, već onima koji su je uništavali. Periferni kapitalizam na početku 21. veka ostavlja bogat materijal za komediografe sutrašnjice. Danas, ipak, govorimo o tragediji jedne najavljene likvidacije.

Nenad Glišić
Izvor: Bilten  

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU

Ekonomija - Arhiv

Januar 2018
Pon Uto Sri Čet Pet Sub Ned
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31 1 2 3 4