Ako se tako ponašaju sa Grčkom koja je deo EU-a, možete samo zamisliti kako se ponašaju u Africi, Južnoj Americi. Takođe, silni novac koji daju nevladinim organizacijama je samo sofisticiraniji način kolonijalizma.

anisur rahman

Krokodilova rezidencija za pisce u Beogradu ugostila je tokom jula meseca Anisura Rahmana. Rahman je zvanično doveden kao švedski pisac, ali da bi se mogao okititi tim pridevom morao je preživeti rodni Bangladeš. Pretili su mu zbog pisanja o korupciji, za koju kaže da je uvezen, evropski, kolonizatorski proizvod, pretili su mu zbog ukazivanja na nerešavanje pitanja zločina i krivice iz građanskog rata 1971., pretila mu je Al-Kaida zbog sekularističkih stavova... Od 2010. godine živi u Švedskoj, gde je dobio politički azil. U međuvremenu je postao član švedskog PEN centra i kao švedski pisac, novinar, poeta, dramaturg... putuje Evropom i priča o njenim vrlinama, a posebno manama.

Da li vam je bitno kako vas predstavljaju ili kako vas percipiraju?

U suštini je važno, jer zemlju nosite u svojoj glavi. Druga je stvar što su u mojoj glavi i Bangladeš i Švedska. Rođen sam u Bangladešu, moj jezik je bengalski, odrastao sam u Bangladešu i slučajno sam došao u Švedsku, gde sad živim. Pripadam obema državama – meni to nije neki problem.

Dakle nigde se ne osećate kao deo neke manjine?

Nekad prihvatam da budem manjina, ali postoje brojne manjine. U sopstvenoj glavi pripadate na oba mesta, a u realnosti ne pripadate nigde. Nalazim se na periferiji i u Švedskoj i u Bangladešu. Pisanje ne zavisi od toga da li me neko društvo prihvata ili ne. Nije me briga. Jedino brinem o tome što mogu učiniti da to društvo bude bolje. Međutim, ništa od toga nije važno ako niste zdravi. Važno je opstati, pronaći harmoniju, solidarnost, mir... To je put. Pitanja većina i manjina su kolonijalni načini razmišljanja jer morate da vladate. Duh demokratije je takav da odlučuje većina, ali on je istovremeno i takav da ta odluka u sebi mora sadržavati i odgovornost prema manjini. Demokratija znači da odluka većine ne znači da će manjina biti ponižavana. Demokratija znači odgovornost za zaštitu manjine. To je duh demokratije.

Kako ste se osećali nakon dolaska u Švedsku i dobivanja azila?

Bio sam izgubljen i nisam bio siguran da li ću moći da se povratim. Izgubio sam sopstveni jezik, izgubio sam sve. Da bih opstao, ne znači da moram samo da spavam i jedem. Za opstanak dosta znači i okruženje u kom živite, dakle jezik, kulturno udruženje koje sam izgubio, izgubio sam i posao, socijalne kontakte... Bio sam u praznom prostoru. Nije bilo lako, ali nisam na to gledao kao na problem već kao na poteškoću. Najvažnije je da nisam prestao da čitam i da pišem, bez obzira na to da li neko to objavljuje ili ne.

Često ukazujete na problem odnosa evropskih zemalja naspram zemalja Trećeg sveta i akcentujete da je taj odnos i danas kolonijalan?

Promenili su se odnosi u svetu, ali politika nije. Sad se to zove korporativna kultura. I u kolonijalno vrijeme trebali su im resursi i tržište. Sve se to nije promenilo. Sad samo šalju svoj kapital umesto oružja. Korporativni biznis je transkontinentalan, kolonijalizam je postao posao. Politika i rat nisu u rukama političara već korporacija. Oni jesu povezani. Što se tiče Evrope, tu su korporacije lojalne sopstvenim zakonima, ali kad pređu svoje granice, onda se ponašaju sasvim drugačije. Ako vidimo šta se dešava sa Grčkom, možemo reći da je to isti kolonijalni pristup, a Grčka je u EU-u. Ako se tako ponašaju sa Grčkom koja je deo EU-a, možete samo zamisliti kako se ponašaju u Africi, Južnoj Americi. Takođe, silni novac koji daju nevladinim organizacijama je samo sofisticiraniji način kolonijalizma.

Već neko vreme ste u Beogradu, primetili ste brojne izbeglice?

Da, mada se u Beogradu retko ko osjeća kao imigrant, turista... To je duh i karakter ovog grada. Ljudi vas neće gledati, a u drugim gradovima nije tako. Tamo ćete imati osećaj da ste autsajder, ali ne i u Beogradu.

Većina ih želi otići u Švedsku. Možete li im reći da će Švedska biti dobra zemlja za njih, ako jednog dana dospeju tamo?

Zavisi. Tamo nije važno da li ste manjina ili većina, važna je sigurnosna mreža. Morate imati posao, morate imati zdravstvenu zaštitu. U Švedskoj je sad manje od deset odsto nezaposlenih. Imidž koji je Švedska imala se mijenja. Nije isto kao prije devedesetih. Ako neko sa strane u Švedskoj ima posao, onda je Švedska raj. Nema nikakvih problema. Ali ako ste nezaposleni, raj je ujedno i pakao. Švedska je sigurna i lepa država. Ako imate dozvolu, koju nije lako dobiti, ona je zaista raj, ali problem je kako doći do nje. Mogućnosti su vrlo limitirane. Švedskoj svake godine treba oko 100.000 imigranata jer neki odlaze u penzije, neki migriraju u druge države. Svake godine ode oko 40.000 ljudi. I potrebni su im novi.

Šta je sa nacionalizmom i sve jačim nacionalističkim strankama?

To je problem koji potenciraju mediji. O integracijama diskutuju uglavnom kao o problemu, a ne o novoj mogućnosti. Postoji neka vrsta cenzure ako govorimo o toj diskusiji. Boje se valjda da će izgubiti glasače.

Kako vidite jačanje nacionalističkih stranaka u evropskim zemljama? Sve se poklopilo sa povećanim migracijama...

Svaka država mora sama srediti taj problem. EU to neće uraditi. Ako je u Danskoj velika nezaposlenost, kako to EU da reši? Grčka je dobar primer. Zajam koji im sad daju ide za zaštitu interesa kapitala i to je sve, a mediji ne postavljaju pitanja kakva bi trebalo da postavljaju, niti ih adresiraju na prava mesta. Preokrenimo pitanje. Da li je Evropi potreban Evropski parlament? Da li u njemu ima neke ozbiljne diskusije? Švedska ima 20 parlamentaraca, što je oko jedan odsto, i još dolaze iz različitih stranaka. Kakvu oni diskusiju o problemima u Švedskoj mogu pokrenuti?

Bez prave diskusije najlakše je za sve nedaće optužiti došljake, imigrante, izbeglice?

To je nastavak kolonijalnog ponašanja. U Evropi se neće boriti jedni protiv drugih, oko toga postoji konsenzus, ali će se boriti protiv drugih, protiv terorizma ili čega već. I tu postoje drugi standardi. Pričali smo o ‘Šarliju Ebdou’. Kad ti ljudi idu u Libiju ili Siriju, onda su borci za slobodu, a kad isti ljudi urade skoro identičan posao u Parizu, onda su teroristi. Zašto su ih ubili a nisu pokušali da ih razoružaju? Jer žele da sakriju istinu. Da su ostali živi, mogli su ispričati priču. Ljudi koriste moderno oružje, a kako su došli do tog oružja? Da li su mediji pokrenuli to pitanje? Da li je bilo diskusije u parlamentu?

Kako onda nakon svega vidite medije? Postoji li sloboda u medijima?

Slobodu medija ima onaj ko ima moć.

Dejan Kožul, Novosti

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU